NIN kao literarni zavičaj

Neka nam bude dozvoljeno da ovaj tekst počnemo jednim pristrasnim prisećanjem na Mihiza. Mislimo da na to imamo pravo jer se radi o NIN-u koji je bio njegov literarni zavičaj. U drugom delu Autobiografije o drugima, ovaj književni kritičar našeg lista ima poglavlje koje se zove Rani NIN, i u kojem opisuje kako je posle Drugog svetskog rata obnovljen ovaj nedeljnik. Ističući zasluge Dobrice Ćosića, Mihiz kaže da je tadašnji član Agitpropa CK Srbije založio sav svoj uticaj za pokretanje Nedeljnih informativnih novina. “Tako se, prve nedelje druge polovine 20. veka, pojavio NIN”, piše Mihiz i tumači svoju tadašnju vezu sa listom u kome je stekao prvu slavu kao književni kritičar: “Saradnju u listu zasnovao sam na obostranom poverenju. Sredom bih izdiktirao svoj tekst jednoj od dve perfektne redakcijske daktilografkinje i dovoljno je bilo da uredniku Kulturne rubrike kažem da u njemu nema sumnjivih mesta i Dragoslav Adamović, poznat celom Beogradu pod imenom Zira, slao bi ga bez čitanja i provere pravo u štampariju na slaganje i prelom. Ako su se u redovima krile nagazne mine, sam bih na njih ukazivao i počelo bi pogađanje. Ponegde bih popustio i od ponečeg odstupio ja, ponekad uredništvo. Kad se uskopistim i ne nagodimo se, ja bih, egzibicionistička budala, ljutito ili nehajno, u svakom slučaju nepovratno, cepao tekst i bacao ga u redakcijski koš bez dna. Taj broj lista ostajao je bez mog priloga, a moja buduća knjiga bez svojih, možda, najzanimljivijih delova.” O značaju Mihizovih književnih kritika koje je objavljivao tokom pedesetih i šezdesetih godina u našem listu, pisali su mnogi srpski intelektualci, a kao merilo se uzima rečenica nobelovca Ive Andrića da je tek posle Mihizovog teksta o njegovoj Prokletoj avliji, shvatio šta je napisao. Najkraća Mihizova kritika nikada nije osvanula na stranicama NIN-a, ali se nalazi u knjizi. Autor kaže da su se u to vreme pojavile dve nove zbirke pesama krajnje suprotnih mana a podjednake nedarovitosti, pa je napisao naslov: Dve nove zbirke pesama U podnaslovu je stajalao: Janko Đonović Kamena počivala i Marko Ristić Nodž microkosmica. A tekst je glasio: Ni Janko, ni Marko. U potpisu – B. M. Ovaj tekst nije prošao u NIN-u, ali autor je zapisao da mu je pomenuta knjiga Marka Ristića ostala u biblioteci i između njenih plavih korica krio je svoj tajni kockarski fond, sasvim siguran da ga tu neće niko tražiti! Mihiz je bio prinuđen da sam ode iz NIN-a, kako ne bi bio izbačen. Razlog – njegovo nametljivo pokazivanje druženja (Miodrag Kujundžić) sa palim anđelom režima (Mihiz), Milovanom Đilasom. Buntovnik, inadžija, branilac progonjenih, inspirator mnogih građanskih inicijativa, čovek koji je dizao svoj glas protiv gušenja ljudskih prava, šef kluba disidenata (Brana Crnčević), briljantni um koji je prkosio autoritetima, duhovnoj žabokrečini, zvaničnoj politici, ćutljivoj pokornosti i kolektivnim zabludama (Predrag Palavestra), Mihiz je svoju političku hrabrost i pamet krunisao u jednom od najznačajnijih srpskih političkih spisa koji su proistekli kao pojedinačni čin: 5. jula 1991. godine u NIN-u je objavio PREDLOG ZA RAZMIŠLJANJE U DESET TAČAKA Bura kojom je propraćen ovaj tekst kretala se od ignorisanja od strane tadašnje vlasti Slobodana Miloševića, do psovačkih optužbi za nacionalnu izdaju. Šta je Mihiz nudio u famoznih 10 tačaka? Da se u Srbiji odmah obrazuje koaliciona i koncentraciona vlada uz učešće predstavnika vodećih političkih stranaka i uglednih javnih ličnosti Da ta vlada najavi višestranačke izbore i skidanjem dotadašnjih simbola jasno kaže svetu da Srbija nije boljševička zemlja. Da Srbija odmah prizna de facto samostalnu i suverenu Republiku Sloveniju... Da Srbija izjavi da će priznati legitimitet nezavisne hrvatske države onog trenutka kada Republika Hrvatska srpskom narodu, na teritorijama na kojima vekovima živi kao većinsko stanovništvo, prizna identično pravo da slobodno odlučuje o svojoj sudbini... Da Srbija, uprkos istorijskoj činjenici da je 1918. teritoriju današnje Makedonije unela kao deo svoje države u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, prizna pravo makedonskog naroda na samostalnu Makedoniju, koja bi se sa svoje strane obavezala da srpskoj nacionalnoj manjini obezbedi građanska i nacionalna prava. Da Srbija predloži Crnoj Gori da, ako se građani dveju republika o tome pozitivno izjasne, produže da žive u zajedničkoj državi... Da se Srbija obaveže da će poštovati odluku muslimanskog, srpskog i hrvatskog naroda ako se izjasne da žive u samostalnoj Republici Bosni i Hercegovini... Da se Srbija obaveže pred svetskom zajednicom da će svim nacionalnim manjinama obezbediti građanska i politička prava i kulturno-nacionalne autonomije... što ne obuhvata pravo na secesiju i stvaranje drugih nacionalnih država na teritoriji Srbije... Da Srbija javno i jasno konstatuje da su se svi napori srpskog naroda za održavanje Jugoslavije razbili o legitimno pravo i izraženu volju nekih jugoslovenskih naroda da formiraju i žive u svojim samostalnim državama... Da Srbija izrazi svoju spremnost da u razumnim i demokratskim pregovorima razmotri protivpredloge drugih jugoslovenskih republika za istorijski neminovan, a svakako bolje miran no oružan, razilazak jugoslovenskih naroda. Šta se dalje događalo u Srbiji i bivšij Jugoslaviji znamo, a Mihiz je povodom svog predloga zapisao: “Kao i toliki bezuspešni pokušaji ljudi da preokrenu ili bar zaustave i preduprede nepovoljan tok događanja, i moj predlog za razmišljanje nemoćno je klonuo i ostao samo nedelotvorna papirna uspomena.” Ona delotvorna uspomena na Borislava Mihajlovića živi od 2005. kada je ustanovljena nagrada za dramsko stvaralaštvo koja nosi Mihizovo ime. DuŠan KovaČeviĆ, književnik Prvi i poslednji put I danas ga vidim i čujem, i svako sećanje na gospodina Borislava Mihajlovića-Mihiza je, istovremeno, osećanje dubokog poštovanja, radosti i neke neobjašnjive tuge... Suvonjav, koštunjav, užurban, pogleda nalik na sokola koji prati plen, brzih rečenica – bez pardona, Mihiz mi je ponudio jednu od dve stolice, govoreći da će proba početi čim se Mira „oslobodi” nekih stranaca, u to doba svakodnevnih posetilaca Ateljea i naočite, korpulentne, uvek elegantne i, samo kad je ona to želela, šarmantne upravnice. Seo sam, ćuteći, gledajući i slušajući čoveka za koga se (u Klubu književnika) pričalo da „određuje sudbinu srpske literature”, jer svi bitniji rukopisi, pre štampanja, dolaze u NJegove ruke po NJegovo mišljenje, i ono što On „proglasi” za valjano, to valja, a ono što On „zanemari” to je, zapravo, bilo uzaludno trošenje papira i olovke. Paleći cigaretu kao pomen tek ugašenoj, preminuloj cigareti, rekao mi je – posavetovao me prijateljski, da sve što mi se bude događalo tokom čitajuće probe prihvatim kao dobronamerno upoznavanje sa dramom, uz, verovatno „svakojake opaske i komentare” koje, obično, glumci vole da izgovore pred piscem, ne bi li mu „objasnili šta je napisao”... i, ako je moguće, da se malo opustim, jer sam na prvi pogled izgledao kao čovek koji očekuje poziv u sobu sa električnom stolicom. - Vi ulazite u „Atelje” „na velika vrata”, kao student Akademije – što je poseban uspeh, i sve što Vam se od danas (pa zajedno sa premijerom) bude događalo, ostaće Vam zauvek u sećanju, pamtićete ove dane kao nešto izuzetno, posebno, sa svim lepim i, eventualno, neprijatnim zbivanjima, jer se prvi put pojavljujete pred probirljivom, razmaženom publikom i kritičarima sklonim oprezu kad je reč o prvom komadu mladog pisca. Kasnije, ako sve ovo preživite, sve čitajuće probe i premijere biće Vam samo repriza – reprize; pretopiće se u neko zbirno sećanje... Posmatrao sam ga dok je pričao, lupkajući vrhom desne cipele u ritmu rečenica, a posebno važne reči „podvlačio” otresanjem pepela cigarete u već prepunu pepeljaru. I, usput, rukama je sam sebi „dirigovao”, kratkim, odsečnim pokretima i strogim pogledima sivozelenih očiju ispod povijenih obrva, a iznad podužeg nosa, sličnog Zoranovom, znanog kao „incident na licu”. I još mi je nešto rekao, nešto ispričao iz sopstvenog iskustva, ali sam samo ovo, prvo, zauvek zapamtio, i danas ga vidim i čujem, i svako sećanje na gospodina Borislava Mihajlovića-Mihiza je, istovremeno, osećanje dubokog poštovanja, radosti i neke neobjašnjive tuge... I kad sam Mihiza poslednji put video (u njegovom stanu sa spuštenim roletnama „ne mogu, više, da gledam ovaj svet”), posmatrao me je zadihano, umorno i odmahnuvši već sasvim svelom rukom, nekako izgovorio pre nego što sam zatvorio vrata za sobom i za njim: „Pozdravite koga mislite da treba, i vodite računa šta radite. Vi niste više mali”... Opraštajući se sa mnom, istovremeno je pozdravio Matiju.