Modiljanke

Sa Srbijom imam nerazjašnjene račune; ne dođem joj ništa, a ona meni dođe mnogo! Znam, ne može tako drsko da se razgovara sa otaybinom. Ali, kako Srbija postupa sa mnom, vernim podanikom!? Jer, pazi ovamo, šezdeseta mi je godina i, umesto, da kao srpski Tolstoj, pišem dela pamtljiva, Srbija me zove da, sa puškom u ruci, krenem put Kosova. A zašto moja Srbijica nije svela kosovske račune sa mojim dedovima, imali su za to dosta vremena, dosta vekova. I nije mi što mogu da skončam, negde na Prokletijama, ali gde je tu tvoj domaćinski račun, prokleta domovino!? Ako, recimo, ostavim kosti na Gazimestanu, ko će da napiše roman o Mojsiju? Ko će da objavi Srbima, a i ostalima, da je Mojsije naše kuče, da je rođen koliko juče, tu, pored Dunava, da su Avramove zemlje moabske, u stvari, zemlje srbijanske, zemlje moravske, pa i kosovske!? I, sad me pitaš, moj Srbine, kako da se suprotstavimo globalistima? Ne traži se od tebe, moj rode, da budeš terorista, nacionalsocijalista, čak, ni komunista. Ne treba ti, bre, ni tablica množenja da bi bio antiglobalista! Za početak, počni da pazariš na Bulevaru, počni da podstičeš sivu ekonomiju jer tako, pre svega, pomažeš srpsku sirotinju i jeftinu kinesku bratiju. Elem, kreni, Srbine, od sitne ekonomske subverzije. Zašto bi, recimo, crnu vunenu kapu, čuvenu „arkanovku”, platio u „Benetonu” devetsto dinara, kada na kartonskoj tezgi ispred „Orašca”, poviše Vukovog spomenika, ta kapa košta sto pedeset dinara! I, veruj mi, brale, kada načneš „Beneton”, onda multinacionalne kompanije počnu da se ruše kao domine, kao kule od karata. Kažem ti, moj rode, kreni od gaća i čarapa sa tezgi na haubama, od „Orašca” do „Bolonje”. A ima i košulja za trista dinara, da se ne postidiš da izađeš pred premijera, a ima i pantalona u kojima možeš i kod Gileta iz Belog dvora. I kud trčiš, Srbine, u tržišne centre!? Mani se “Delte”! Kupuj na pijaci, direktno od seljaka jer koja je razlika između domaćeg monopoliste i belosvetskog globaliste!? Dok ukucavam u laptop ovaj „Antiglobalistički manifest”, Jung mi stoji iza leđa i čita Manifest sa ekrana. Čkilji Švajcarac i sriče srpska slova, pa pućne u lulu te me opljune: “Kako te nije sramota da propagiraš ekonomski asketizam, a ovamo si kupio STEPER! Kao dojadilo ti je da stepuješ po beogradskom asfaltu, a ovamo se, kao, sekiraš za srpsku sirotinju!” Tu počnem da mucam, da računicu izvodim: Pa, steper košta pet hiljada i na njemu ću preći, bar, pet hiljada kilometara! Tako, uštedeću, bar, pet pari klompi. A pet pari klompi košta bar deset hiljada dinara, a to su ti, moj Jungu, dva stepera. Plus, na steperu stepuje i Olja, ušteda je, dakle, dupla. Stepujem, brale, na steperu, butine i listovi mi se zatežu kao da se penjem na Avalu, kao da sam falangista što grabi ka Kašmiru, ka Armisaru, tamo daleko, gde je Aleksandrov grob. Ah, vreme Aleksandrovo, koja je to slava bila, i, zapamti, Srbine, samo istorija je Bog! A Aleksandra se, danas, živo sećaju samo još moja braća talibani, potomci onih koji su bili Aleksandrovi ratni veterani. I taman sam se, pomoću stepera, popeo na ivicu jednog avganistanskog grebena, tamo gde mi je stara rodbina, taman da stupim u talibansko selo Mare, kad, tiruli, tiruli, štreca me morbidni! Uh, gde me sad nađoše na steperu, pa još na talibanskom grebenu! Olja mi dodaje mobilni da ne silazim sa Avganistana. I, ko će da bude? Pašenog Ranko iz Kleka! „Aman, je l' ste pošliii?” Gde?! „Pa, u Klek, po vino!” Tu, zatečen, jedva prozborim: Pa, je l' nije dogovor za nedelju!? „Kakva, bre, nedelja!? Sutra idem u lov sa lovcima iz Trebinja!” Ah, moja zaboravnosti, neću, valjda, zaboraviti i da umrem? Jer, smrt je, Srbine, samo stvar dogovora i nastupa samo usled nekog velikog nesporazuma. I, ajd, brže-bolje, silazim sa stepera, strmeknem se niz litice Avganistana, pa ožeži po ravnicama Banata. Olja ganja „saksića” a tu, odmah, iza Krnjače, sa bočnih putića, iz njiva, traktori šećernu repu na drum izgone. Na točkovima im masno, crno vojvođansko blato, moj bato, da se po njemu klizneš i, načisto, izgineš! Ah, podlo vojvođansko blato, u tebi se i persijski car Darije, goneći Skite, zaglibio i, umalo, nije izginuo. Izdam direktivu da se vozi šezdeset na sat, kad, tamo kod Čente, opet, tiruli, tiruli! “A je l' vi to putujete kočijama, fazaneća supa je gotova!” U Zrenjaninu ručamo na brzinu, pa ajd, po mraku za Klek. Jer, moji vinari, braća Nikola i Sava, svinjokolj su za nedelju pomerili da bismo primopredaju vina izvršili. Izađem iz „saksića”, iznosim iz gepeka balone za vino. Nad Klekom vedra noć, a zvezde rodile ko mutave! Nego, u ravnici Kleka, uvek me iznenadi vazduh sa planine. To, kažu Klečani, bije sa Karpata, a samo ja znam da bije iz Avganistana. Jednu li sam zimu u Avganistanu proveo i Aleksandru veran do groba ostao... Dok Zora, sestra Nikolina i Savina, balone za vino rakijom ispira, muška bratija vino ispija i sir iz mešine degustira. A vino ovogodišnje, još mlado i nestašno, diže nas u visine Aleksandrove među pijane bogove... Zarumeneo se i Jung od vina i kao da se, kroz maglu, seća da mu je ovde pradomovina, jer Retoromani odavde su pošli i u švajcarske Alpe se skućili. Pa se moj Jung pošteno ušiba. Jedva smo ga, kao staru bačvu, do „saksića” odneli i na zadnje sedište nežno spustili da grli moje pune balone, moje „modiljanke”. A što modiljanke? Pa, na šta ti, brale, liče baloni za vino!? Zar nemaju dugačke tanke vratove kao žene Modiljanijeve... Krenemo tako za Bgd. A Jung peva, srbuje: “Spremte se, spremte, braćo četnici...” Tu, opet, izdam naređenje da se vozi i ispod šezdeset, da mi se modiljanke ne truckaju i vino bljuckaju. A Jung grli, pa ljubi čas jednu, čas drugu modiljanku, a one trepere jer nisu ni sanjale da će takva svetska veličina poljupcima da ih obasipa. Stignemo u Gročansku, a Jung tetura po haustoru. Tako sam „modiljanke” u podrum sneo i muda, dobrano, oteglio. Čekajući ponoćne televizijske vesti, zakonjošem u beržeri, a moja Crna iz Vrčina došla da me prekoreva: “Lepo je što se toliko sećaš Avganistana, ali ispred nosa ti je Avala. I ne zaboravi nikad: Adam je u 230. godini života rodio sina Seta u mestu koje se zove AVEQ, a Avelj je Avala, tu ti nije potrebna nikakva etimologija. Raj je ovde, moj Srbine, i zato iz raja hoće da te, opet, proteraju, i, opet, Jevrejima da ga daju.”