Zašto smo 41.

Burna reakcija ovogodišnjih rezultata PISA testova po kojima su petnaestogodišnjaci iz Srbije plasirani tek na 41. mestu slegla se veoma brzo. Zoran Lončar, ministar prosvete, jedva da se oglasio kazavši da nije iznenađen rezultatima i da je glavni krivac za takvo stanje “država Srbija”. I istina je da kada se pogleda OECD-ova tabela o rashodima po učeniku, ona može da se preslika na nivo znanja koji učenici pokazuju. Srbija je tom logikom taman tamo gde joj je mesto. Jer je u većini zemalja obuhvaćenih PISA testom (a to je devedeset odsto svetske ekonomije) bruto nacionalni proizvod po stanovniku blizu 30 hiljada evra. “Manje je važno ko je krivac, ali taj izveštaj mora biti shvaćen ozbiljno. Mora se mnogo toga uraditi kako bi sledeći izveštaj za tri godine bio bolji”, kazao je Zoran Lončar pozivajući se još i na to da Srbiji nedostaje strategija pravca obrazovnog sistema, a onda je baš kao i njegovi prethodnici podsetio da “prosvetni sistem ne sme zavisiti od političkih promena u vladi” i da reforme ne bi smele da počinju i završavaju sa mandatom ministra. Lončar bi za sebe mogao da ima opravdanje u tome što je nedavno stigao na ministarsko mesto. Zahvaljujući hitrim smenama na tom mestu od 2000. godine od istog izgovora nisu prezali ni njegovi prethodnici. Tako je od glasno najavljivane reforme još iz vremena Gaše Kneževića ostalo samo opisno ocenjivanje za prvake i nekoliko novih, “savremenih” predmeta poput veronauke i narodne tradicije. U međuvremenu kvalitet znanja đaka se nije pomakao ni za pedalj, a ponegde je čak i nazadovao. Pored Petnice i slavnih uspeha naših srednjoškolaca fizičara na svetskim takmičenjima, to izgleda nemoguće, a ipak je tako. Najveći deo odgovora leži u tome što kao narod volimo da pamtimo samo pobede, pa nam 0,1 odsto naše dece koja postižu dobre rezultate u svetu izgleda kao da u svakom odeljenju ima makar po jedan učenik “svetskog ranga”. Drugi deo odgovora je suštinski i sistemski. PISA testovi su, naime, bazirani na zadacima koji zahtevaju kritičko mišljenje. Primenjenim instrumentima se ne proverava koliko su učenici usvojili školski program nego veštine i znanja koja se tiču pripreme učenika za život i permanentno obrazovanje. Utvrđuju se sposobnosti čitanja, razumevanja i korišćenja teksta, koja se odnose na upotrebu naučnih znanja bitnih za razumevanje i donošenje odluka važnih za ljude i prirodu. Po rezultatima testa kritičkog čitanja pokazali smo ekstremno neumeće. Zajedno sa đacima iz Kirgizstana, Azerbejdžana, Tunisa, Jordana, Tajlanda, Rumunije i Indonezije. Poslednji PISA test pokazao je globalno pomeranje petnaestogodišnjaka ka sve pragmatičnijem mišljenju. Tradicionalnim iluzionistima u PISA testu, istina, nema mesta. Petnaestogodišnjaci u svetu sve manje veruju u nauku kao cilj po sebi i sve je manje kadrih da se bave naučnim radom. Tek 25 odsto veruje u nauku kao vrednost po sebi, a samo osam odsto redovno je zainteresovano da kupuje naučne knjige. Paradoksalno, apelima za zaštitu životne sredine petnaestogodišnjaci su, takođe, pokazali da su dovoljno mudri da uvide kako zahtev za očuvanje životne sredine ne važi i za najmoćnije, te su pokazali poražavajuće mali nivo entuzijazma za rešavanje ekoloških problema. No, provera naučne pismenosti je na ukupnom nivou pokazala napredak u odnosu na prethodne testove. Raspodela učenika po nivoima postignuća ide na šest nivoa, krenuvši od prvog koji se vodi kao nedostatak naučne pismenosti. Na šestom nivou, na kome je rezultat Srbije u procentima 0,0, zahteva se primena naučnih znanja u kompleksnim životnim situacijama, objašnjavanje odluka i postupaka uz pomoć naučnog znanja. Svetlana Marojević iz UNICEF-a kaže za NIN da sistem hronično ne prepoznaje problem lošeg kvaliteta nastave. “Nastava u našim školama zasniva se prvenstveno na predavačkom, tradicionalnom eks-katedra metodu. Ocene koje naši učenici dobijaju u školi ocenjuju sposobnost njihovog memorisanja, a ne sposobnost primene i transfera znanja. U poslednjih deset godina UNICEF pomaže stručno usavršavanje nastavnika za primenu metoda aktivne nastave. Pokazalo se da su učenici koji su uključeni u ovakav sistem nastave daleko motivisaniji, spremniji da razvijaju znanja, a ne da nekritički primaju informacije. Pokazalo se i da su nastavnici mnogo motivisaniji i zadovoljniji ovakvim radom. Osnovna je prepreka za širu primenu aktivne nastave ovakvo ustrojstvo nastave: 45- minutni časovi, strogo podeljena predmetna nastava, određeni nastavni planovi i programi koji ne prate savremena kretanja i iskustva učenika”, kaže Svetlana Marojević. PISA istraživanje se podrobno bavi i socio-ekonomskim uslovima za učenje na nivou srednje vrednosti za zemlju. Stoga su manjinske i marginalizovane grupe uključene u školski sistem i srednju vrednost bez osvrta na drastično različite i nepovoljne okolnosti u kojima stiču obrazovanje. Najdrastičniji primer su romska dece od kojih tek 75 odsto upiše, a od toga tek 20 odsto završi osnovnu školu. U UNICEF-ovom istraživanju pokazalo se da učenici nekih etničkih grupa, pre svega Romi i učenici iz kombinovanih odeljenja, u udaljenim selima, imaju niža školska postignuća od svojih vršnjaka. “Kada bi škola uvažila njihova životna iskustva, i ugradila u njih ona znanja koja učenici treba da ponesu iz škole, taj odnos bi bio drugačiji”, kaže Svetlana Marojević. Ali ni sistemsko zanemarivanje manjinskih grupa nije toliko ugrozilo statistiku i pozicioniranje Srbije na OECD-ovoj listi kao nedostatak kritičkog mišljenja kod naših đaka. Između finskog petnaestogodišnjaka koji godinama već uživa najbolje uslove da stekne obrazovanje i prosečnog srpskog srednjoškolca, koji se kroz celu osnovnu školi najčešće ne sretne sa kompjuterom, ogromne su socio-ekonomske razlike. Ipak, prosečan srpski srednjoškolac već je do petog razreda osnovne škole dobio sopstveni mobilni telefon, pa socijalne razlike ne mogu biti dovoljne da objasne jedan fenomen: kako je moguće da ovdašnji petnaestogodišnjak, koji se uveliko služi mobilnim telefonom, najmanje uspeha pokazuje u dilemi da se odluči između dva mobilna operatera kada su mu predočene ponude jednog i drugog. Takav PISA zadatak on ne ume da reši. Dok ume da koristi telefon, razume se u multimedijalne mogućnosti mobilne telefonije verovatno bolje od svojih roditelja, čak i u cene, on ne ume svoje znanje da primeni u životu. Psiholog Tijana Mandić kaže: “U ovoj državi deca nisu prioritet. Obrazovni sistem je po sebi smušen, nejasan i u krajnjoj liniji prepušten pojedincu, nastavniku ili direktoru škole. Sistem nije usmeren kao učeniku i razvijanju kritičkog mišljenja kod njega. Ono što bi trebalo da je socijalizacija dece, kroz obrazovni sistem je potpuno zapušteno”. Nedavni štrajk je okončan privremenim dogovorom sindikata sa ministrom finansija i ministrom prosvete, ali je više od trećine jednog polugodišta skraćenu nastavu imalo skoro 95 odsto srednjih i osnovnih škola u Srbiji. Zbog štrajkova, protesta, političkih promena, nekoliko generacija kada se sve sabere nije ni jednu celu školsku godinu završilo sa propisanim trajanjem školskih časova. Sada studenti, deca rođena 1982, na primer, završili su celu četvorogodišnju srednju školu sa samo mesec dana časova od 45 minuta. To je samo jedan primer kako “spoljašnje” okolnosti još uvek utiču na kvalitet nastave i dobro ilustruje koliko daleko je Srbija od rešavanja suštine problema – pasivnog predavanja, bubanja koje ne podstiče interaktivnu nastavu i kritičko mišljenje, ocenjivanja po inerciji tako da posle petice iz matematike ili srpskog jezika sledi niz neopravdanih petica iz drugih predmeta, kao što kec iz matematike povlači i sve druge neopravdane kečeve. Da i ne govorimo o preopširnom gradivu koje se ponavlja iz godine u godinu (obično u petom, pa u prvom srednje ili u šestom, pa u drugom i tako redom), a da ono najvažnije opet ne ostaje u pamćenju posle osnovnog obrazovanje, jer se u udžbenicima i na predavanjima ne pravi nikakva razlika između važnih i nevažnih podataka. Godinama prva na PISA rang-listi, Finska primer je zemlje koja čak šest odsto nacionalnog bruto dohotka godišnje ulaže u obrazovanje. Od ovih bajkovitih podataka Srbija je daleko. Kako zbog budžeta u čijim stavkama se izdvajanje za veru takmiči sa izdvajanjem za prosvetu, tako i zbog nedostatka volje koja je besplatna. Volje onih koji prenose znanje da osim deklamovanja teoreme objasne đaku i zašto je deklamuje. Kako uz pomoć nje da razume svet i kako u tom svetu da je primeni. Depa Gruver, regionalni predstavnik UNICEF-a za predškolsko obrazovanje Loši od malih nogu Kako nedostatak predškolskih ustanova utiče na loše PISA rezultate? Depa Gruver, regionalni predstavnik UNICEF-a za razvoj u ranom detinjstvu, kaže za NIN da su zapravo nejednaki uslovi dece da napreduju permanentan problem školskog sistema. - Ukoliko, naime, potičete iz bolje obezbeđene porodice verovatno ćete imati i bolje predškolsko vaspitanje, potom i osnovno i srednje, onda i fakultet i veće su vam šanse da nađete posao. Ukoliko potičete iz siromašne porodice, srazmerno vam se sve te šanse smanjuju. Od mogućnosti da razumete nastavnika do šanse da dobijete posao. Zato u UNICEF-u verujemo da je “ulaganje” u rano detinjstvo najvažniji put za prekidanje tog kruga nejednakosti. Predškolsko obrazovanje podrazumeva mnoge aspekte, ali najvažnije je dete predškolskog uzrasta pripremiti za školu. To ne znači da dete treba da ima izvestan fond znanja nego da treba da stekne želju za radoznalošću, potrebu da istražuje svet, postavlja pitanja. Dakle, da njegov dotadašnji razvoj podrazumeva da je spreman i voljan da u školskom programu aktivno učestvuje. Za razliku od takvog shvatanja, najčešće se veruje da je dete spremno za školu ukoliko nauči brojeve i slova. Postoje fantastični dokazi kroz istraživanja sprovedena širom sveta koji govore koliko je visoka zavisnost razvoja čoveka u odnosu na njegov predškolski razvoj. I to ne podrazumeva samo ljubav i negu deteta u porodici, nego i u svakom drugom okruženju u kojem dete može da se nađe. Odnosno čvrstu državnu strategiju stvaranja kompletnog okruženja koje podstiče na učenje. Kako je predškolsko obrazovanje u Srbiji uticalo na loš nivo znanja naših učenika? - Svuda, pa i u Srbiji su postignuća učenika u najvećoj zavisnosti od toga kakva prilika im se pruža da učestvuju u sticanju znanja i koliko im sistem stvori volju da to čine. Srbija se od drugih zemalja u regionu ne razlikuje po nedostatku razumevanja za važnost razvoja deteta u ranom detinjstvu za kasniji nivo obrazovanja. A najveće nerazumevanje postoji upravo po pitanju nejednakosti. Jer ona deca kojoj su dostupne knjige, posete zoološkom vrtu, pozorištu, igraonicama i na taj način stiču iskustva, kasnije postižu i mnogo veći razvoj u odnosu na svoje drugare iz klupa kojima sve to u ranom detinjstvu nije bilo dostupno. Mahom se i njihova želja da učestvuju u takvom sistemu smanjuje.