Sve su to moji dragi kupci

Agencija za privatizaciju ne prikuplja detaljne lične podatke o kupcima, tako da ne može ni da kaže kakve su karakteristike prosečnog kupca naših društvenih firmi, kaže u intervju za NIN Vesna DŽinić. Posle sedam meseci na mestu direktora Agencije za privatizaciju, možete li da kažete da postoji neki preovlađujući tip kupca? - Pa, ne bih rekla da ima nešto preovlađujuće u karakteristikama kupca. Ali mogu da kažem da se određeni broj njih javlja uvek iznova po grupama delatnosti; recimo, neki su zainteresovani za agrar, pa ako prodajemo nešto iz te delatnosti, već možemo da očekujemo određene ljude ili određena preduzeća. Niste ništa zapazili što bi vam, recimo, smetalo? - Ne, ne. Naprotiv, pokušavam da to i ne gledam na taj način. Pokušavam da na svakoga gledam kao na dobrog kupca. Jer tako moramo da mu priđemo, apsolutno pozitivno. Ne treba da imamo predrasuda u startu. Naravno, ako su prethodno ispunili uslov da nisu osuđivani, ako su tu stepenicu prošli, onda na njih treba gledati apsolutno pozitivno, dakle kao na ljude koji kupuju sa namerom da nešto stvore. Ali pošto od početka privatizacije do sada imamo 14 odsto raskinutih ugovora, znači da svi kupci nisu bili dobri kupci. Imamo one koji su osrednji kupci, koji nisu baš nešto uradili, ali nisu ni upropastili firmu. A imamo kupaca, i pravnih i fizičkih lica, koji su odlično odradili svoj posao. Da li je Agencija analizirala ko su bili kupci sa kojima su ugovori raskinuti i da li je mogla da izvuče neke zaključke o nekim njihovim zajedničkim karakteristikama prema kojima bi propisi o odbiru kupaca mogli biti korigovani? - Nismo to analizirali. Jedino što smo utvrdili, jeste da među njima preovlađuju fizička lica. Kad firma kupi firmu, tome mnogo ozbiljnije prilazi, finansijski jače prilazi i već ima neku strukturu menadžmenta i poslovanja koji samo implementira na kupljeno preduzeće. Kad kupi pojedinac, sve je diskutabilnije, u većini slučajeva. Na drugi način ih nismo profilisali. A bilo bi nam i teško. Ili vi možda pravnim licima lakše opraštate blagovremeno neispunjavanje ugovora? - Ne. Većina fizičkih lica kupi preduzeće na rate, pa dođe do četvrte-pete rate, koju ne može da uplati. Onda se automatski raskida ugovor. Kad je pravno lice kupilo, cena se odmah plaća... Znači, prema velikim kupcima nemate popusta? - Nemamo popusta. Vi ste malopre pomenuli kompaniju “Filip Moris”. Praveći anketu o najuticajnijima u Srbiji, nekim sagovornicima sam kao mogućnost predložila direktora “Filipa Morisa” u Nišu, oni su to kategorično odbacili uz tvrdnju da duvanska industrija nema velikog značaja za Srbiju. A sporili smo se oko toga, ima li u ugovoru o toj prodaji, napismeno data i potpisana obaveza Srbije da će voditi određenu povlašćenu akciznu politiku ili je ta obaveza preuzeta usmeno? - Koliko ja znam, ništa to nema u ugovoru. Mi smo čitali te ugovore. Agencija njihovo izvršenje ugovornih obaveza prati još ovu i do septembra 2008. godine. Oni su vrlo korektni u izvršenju ugovornih obaveza. A što se akciza tiče, teško da bi u ugovoru o kupoprodaji mogli i da budu takvi navodi da se država na bilo šta obavezuje. Takav ugovor bi morala da usvoji vlada. A vlada ga nije usvojila? - Koliko znam, nije. Ovo je priča o kupcima. Pa, dosta je svojevremeno pisano o tome da bi “Mital” bio bolji kupac za Smederevsku železaru da je ona prodavana bilo kojom vrstom javne ponude. E, “Mital” je kupio kraljevački “Magnohrom”, pa imate li prema njemu popusta? - Nažalost, baš smo mu danas raskinuli ugovor zbog neispunjenja ugovornih obaveza. Nije vam dobar primer. Ne volim da raskidam ugovore, naročito kod firmi koje su već u problemu. Ali stvarno ugovorne obaveze nisu izvršene, on je tražio produženje, dato mu je nekoliko novih rokova, ali tamo je situacija uzavrela, radnici nisu primili ni zaostale ni tekuće plate, ni socijalni program – usijanje. Neki strani kupci sa kojima sam razgovarala kažu mi da oni ipak vole da odu u vladu i da vide da li su za nju poželjan kupac, pa onda idu dalje? - Pa, dobro. Velike firme do toga drže. Da li ste vi imali slučajeva da kupac pre aukcije dođe i pita vas tako nešto? - Dolaze da pitaju kad ćemo šta da prodajemo i ima ih vrlo zainteresovanih za neke kompanije koje su još u našem portfelju. Pitaju kad ih prodajemo, šta ide uz to, interesuje ih i ova makropriča. Znači, oni vole da se susretnu sa nama i mislim da je to u redu. I mi ih primamo sve do trenutka kad objavimo tender, od tada ne bi bilo u redu niti bi bilo potrebno da pričamo sa nekima od njih. Da li se dogodilo da neki kupac dođe i pita: smem li ja da konkurišem za ovu firmu ili je ona već nekome obećana? - Mene to niko nije pitao. A bilo bi i neumesno. Ko nekome nešto može obećati? Da li vam se neki kupac žalio da ga je neko zvao i rekao mu: nemoj da učestvuješ u toj aukciji? - Nama nije. Ako je toga bilo, nema svrhe nama da se javlja, nego Ministarstvu unutrašnjih poslova. Prosto, mi tu ne možemo nikakve mere da preduzmemo. Imali smo jedan slučaj da smo prodali jednu firmu, prvorangiranom je bilo prećeno i njemu i porodici, tako je on tvrdio, pa nije platio kupoprodajnu cenu, završio je čak i u bolnici i mi smo obavestili MUP. Prodaja je obavljena, a šta će MUP dalje uraditi... Ako vam radnici signaliziraju da će se na aukciji pojaviti kupac iz, recimo, kriminalnog miljea, da li agencija ima instrumente da takvu kupovinu elegantno spreči? - Samo ako potpada pod zakonska ograničenja koja smo sada predvideli. Ja o nekome mogu da mislim ovo i ono, ali slabo mi je to što ja mislim ako čovek ima sve potrebne papire. Da li je bilo nekoga ko je već dolazio na udar ovih najnovijih zakonskih ograničenja povodom osuđivanosti? - Ne. Takvi nam se i ne javljaju.