Ne volim sebe iz mirnih vremena

U srpskoj literaturi nema autora koji je toliko omiljen i čitan poslednjih decenija i koga je javnost tako drastično podelila na onog pre i posle. Ali, o tome ćemo kasnije. Početak ovog razgovora sa njim pripada povodu koji mu je prošle nedelje doneo ogroman broj sekundi u Drugom dnevniku Radio-televizije Srbije, što je za najveći deo Srba najviše merilo uspeha. Momo Kapor (8. aprila je napunio 70 godina), jednoglasnom odlukom Upravnog odbora Srpske književne zadruge, dobio je Nagradu SKZ za životno delo. Opus ovog pisca bliži se brojci od 40 knjiga za koje je pisac Dragan Lakićević, prilikom uručenja nagrade, između ostalog rekao: “Ako je o stanju duha – čoveka i nacije šezdesetih godina ostavio nezaboravnu galeriju svedočanstava, sa izuzetnom moći zapažanja i zaključivanja, onda je u ratovima i stradanjima na kraju 20. veka dodao svoju zrelu, istorijsku i srpsku reč i misao, stao uz Boga Pravde i sabrao svoja svestrana i ogromna iskustva u niz odličnih knjiga, koje čine i tek će činiti čast našoj književnosti.” A Momo Kapor će reći da mu je ova nagrada posebno draga jer dolazi od kuće koja je objavljivala i objavljuje najlepše plave knjige na svetu, čiji je zaštitni znak nacrtao Jovan Jovanović Zmaj. Za sebe kaže da je odrastao u kući gde su njegovi roditelji bili pretplatnici, kao i njegova familija na selu. “I kada su ustaše 1941. krenule po srpskim kućama, ubijali su sve one koji su na policama imali knjige Srpske književne zadruge, a knjige su iznosili i palili.” Pored dve rane knjige, SKZ će uskoro objaviti novo delo Mome Kapora, za koje autor kaže da je “zbrkana knjiga mozaičnog tipa u kojoj pišem o stvarima koje su mi se događale u književnosti”. Ovaj slikar po obrazovanju, lansirao je krilaticu o sebi kao lakom piscu i autor je najduhovitijih komentara na račun svog mesta u srpskoj literaturi. U to spada i poglavlje o tome kako ga mimoilaze nagrade, što nije sasvim tačno, ali njemu se tako dopada. I kada ga pitam zbog čega tako koketira sa tim, on se uozbilji: - Najviše mrzim ambiciozne starce, pisce. One koji su stalno nešto povređeni jer nisu dobili šta im pripada, zaobiđeni su ovde, nisu spomenuti tamo, nisu ih pozvali negde. Biti ambiciozan u poznim godinama je apsolutno nepristojno. Kad pređeš sedamdesetu, valjda je vreme da nastupi neki mir u tebi, da ti je potpuno svejedno šta se dešava sa tobom i sa tvojim delom. Umeli ste da ironišete nagrade, jer ih ima previše? - Umem da kažem kako ponekad pomislim da smo zemlja sa najviše nagrada, da ih ima za svaki dan po jedna. Naravno, među njima ima nekoliko veoma značajnih. Ali, ljutiti se na neki žiri što ti nije dao nagradu, to je apsolutno besmisleno. Piscu je nagrada što ima privilegiju da piše, da ne mora nikada da ide u penziju. Zadivljen sam briljantnim dnevnicima Eriha Koša koje redovno objavljuje u Novoj zori. To su fascinantni kratki zapisi, duhoviti, puni opservacija, citata i sećanja. A čovek ima 90 godina! Voleo bih da mi se zdrav razum zadrži još koju godinu, dok sasvim ne poludim. Jer, što reče moja pokojna strina, moja najkraća biografija, koju ću da stavim kao moto na neku svoju knjigu, jeste: Da naš Momčilo nešto slučajno poludi, ne bi mu se ništa poznalo. Gledala me je u Hercegovini kako slikam i smatrala je da je apsolutno ludilo držati hartiju i mazati po njoj bojama. Čovek treba da čuva ovce, kopa zemlju, sadi duvan, zavija cigarete... a ja slikam!? Kako su vam izgledali ti starci vaših sadašnjih godina kada ste bili mladić u džinsu koji je počinjao da slika i piše? - Svog oca nisam video nikada drugačije odevenog do kao direktora banke u sakou, prsluku, sa kravatom. A bio je znatno mlađi od mene sada. Kao što ni Ivu Andrića nikada nisam video bez prsluka, sakoa i kravate. Ponekad i u barberi mantilu, izvanrednom, starom. On je oduvek bio star. I kao dečak je bio star. Kao i mnogi drugi pisci, Krleža, na primer. Za razliku od Crnjanskog koji to nije bio. Imao sam priliku da nekoliko puta sedim sa njim u redakciji Književnih novina, čak sam mu i napravio jedan crtež, portret. On je bio fenomenalan tip, onako žovijalan starčić, ali kao dečak koji je psovao, imao žustre pokrete, pričao erotske anegdote. Uopšte nije bio star. Ipak, razmišljate li o tome da ste za neku nagradu ili priznanje bili uskraćeni jer ste u jednom trenutku svog života odlučili da budete i nešto drugo osim pisca, na primer senator Republike Srpske, da branite lik i delo Radovana Karadžića? - Uzmimo kao primer NIN-ovu nagradu koju nikada nisam dobio i koju, naravno, neću ni dobiti. Dok su bili oni stari žiriji, njima je vladao Mihiz. Wegova reč je bila apsolutno presudna. Mi smo bili prijatelji, ja sam potpisivao sve memorandume i peticije koje je on pisao i pozivao me, često smo sedeli zajedno, pili, šetali, razgovarali, čak sam mu pravio i portret na kome izgleda kao Volter. Govorio mi je da ne ceni literaturu po tome koliko je mudra, niti po tome koliko je vešta. Interesuje ga samo da je ona lepa, da je nešto lepo rečeno. I imao je pravo, jer literatura je lepota. Ali, on je bio strašno sujetan i nije bilo pisca a da rukopis njegovog novog romana nije prošao kroz Mihizove ruke. I Mihiz je smatrao da je njegova reč poslednja i završna, da je on arbitorum elegantorum, kralj ukusa. Moje knjige nije niko čitao, baš niko, sem mene. I urednika, naravno. Podsvesno, Mihiz je voleo to što ja radim i na svojoj Autobiografiji o drugima mi je napisao: Momi Kaporu, kome sam uzeo ponešto od njegovog stila, što je vrlo laskavo, priznaćete. Međutim, Mihiz je dao NIN-ovu nagradu i nekom čudnom, opskurnom čoveku koji se zvao Jure Franičević Pločar, za knjigu Vir. To je roman u kome ljubavna scena izgleda ovako: Marija, ala imaš divnu kosu. Nemoj u meni gledati samo komunistu, nego i čovjeka! Poslednjih pet-šest godina moji romani nisu ulazili ni u najširi izbor. A pojedini članovi žirija su se hvalili da moje knjige nisu čak ni u ruke uzeli. Toliko su im gadne. Za mene je to normalno. Od takozvanog urbanog pisca “proze u farmericama” (po Aleksandru Flakeru), koga je volela cela Jugoslavija od Triglava do Vardara, prešli ste u... - U planinske Kurde, da ja završim. To mi jedan deo Beograda nikada nije oprostio. Polovina sigurno. Ali, ja sam u knjizi Provincijalac imao moto. To je jedna rečenica iz latinskog jezika koji nikada nisam naučio, a ona glasi: Mnogima bi se dopao da se nisi trudio dopasti se svima. Čovek mora da se odluči na kojoj je strani. Ja jednostavno nisam mogao da izdržim da sedim u Beogradu na 300 kilometara od mesta gde se moj narod, moji najbliži rođaci, bore za opstanak da ne budu istrebljeni, a da pišem roman o prustovskoj maloj Madleni potopljenoj u čaj odakle iskrsava moje detinjstvo. Morao sam da odem tamo i nisam se nikada pokajao. To je najdragoceniji deo mog života, jer sam bio mali za vreme Drugog svetskog rata i kada se on završio, nama su dopali obnova i izgradnja i učiti, učiti i samo učiti. Najdosadnije stvari, dok su naši očevi imali uzbudljiv život – jurcali po planinama, pucali, osvajali, bežali... Ja sam bio uskraćen za to vreme kada sam rat gledao iz vizure dečaka. Manje je poznato da ste otišli u rat zbog svoje supruge, LJiljane? - Nas dvoje smo 1992. imali jednog crnog mačora kojeg nam je poklonila balerina Mira Sanjina. Mnogo smo ga voleli. Jednog dana dođe kod nas Vesna Jugović koja je upravo postala ratni reporter na TV Beograd, skakala po tenkovima sa mašnom u kosi i intervjuisala vojnike usred bitaka. Pozvala je moju LJiljanu da idu u Dalj koji je trebalo da bude osvojen. Wih dve sednu u jugo i odu, a ja ostanem da čuvam mačku. Liki se vrati kroz tri dana sa šakama punim čaura od metaka, a ja pomislim: Kretenu, ti čuvaš mačku, a žena ti ide po frontu. I tako odem u Hercegovinu, pravo u jednu bitku sa svojim prijateljem Radomirom Uljarevićem. Borci su nas gledali kao dva idiota – Radomir sa perčinom, a ja sed, u džinsu. Pustili su nas da prelazimo brisani prostor gde su zviždali meci, da vide da li se bojimo. Ovo o LJiljani kao krivcu liči na anegdotu. Ima nešto iza, naravno? - Čitava stvar je krenula mnogo ranije, tačnije 1967. kada sam potpisao Predlog za razmišljanje u Klubu književnika u Francuskoj 7, u podrumu gde smo sišli posle Skupštine na kojoj je bio iznet taj Predlog. Za mlađe, koji ne znaju, naš Predlog je bio odgovor na Deklaraciju o položaju hrvatskog jezika i pravopisa, koju su u Zagrebu potpisali hrvatski pisci sa Miroslavom Krležom na čelu, o odvajanju jezika, jer je on tada bio srpsko-hrvatski. Od 42 potpisa tada prikupljenih, kasnije su mnogi povučeni, a u 12 njih koji se nisu povukli, bio je i moj potpis. Tada je to sve bilo veoma dramatično, a u suštini, tražili smo ako se odvajaju jezici, da Srbi u Hrvatskoj imaju pravo na svoju kulturnu autonomiju, svoj jezik, pravopis, kulturno-umetnička društva... Nešto ordinarno što danas niko ne bi ni objavio, jer se podrazumeva. U ono vreme, na potpisnike Predloga je izvršena prava hajka. Potpisnici su smenjivani sa mesta na kojima su se nalazili, izbacivali su ih iz Saveza komunista, a vas nisu mogli jer niste bili u partiji? - Mene su izbacili iz NIN-a. Zorica Mutavdžić mi je ponudila da pišem u Bazaru ali da se ne potpisujem. Izmislio sam Beleške jedne Ane. Tako sam postao prvi srpski pisac specijalizovan za čitanje kod frizera, pod haubama. Kako ste postali srpski nacionalista? - Uzeo sam Vujaklijin Leksikon da vidim šta je to nacionalista. Tamo je pisalo da je to francuska reč, a označava rodoljuba, patriotu, čoveka koji se bori za interese svog naroda. Rekao sam: Dobro, to sam, to je sasvim u redu. I tako sam postao nacionalista. Našao sam se na ratištu i počeo da pišem, kao mnogi pisci sa kojima ne bih hteo da se poredim, reportaže, vrstu proze koja je za mene bila neodoljiva. Uostalom, to je radio i Hemingvej koji je bio u ratovima koji se uopšte nisu odvijali u njegovoj zemlji, u Americi. Bio je najpre u austrijsko-italijanskom ratu gde nije imao šta da traži a ranjen je na Pijavi, pa je bio u španskom građanskom ratu, takođe u drugoj zemlji, gde je napisao Za kim zvona zvone. Zatim je bio u Drugom svetskom ratu i ušao je među prvima u Pariz i oslobodio svoj omiljeni hotel Ric, nakon toga je bio sa Kastrom na Kubi. Sem njega, Francuz Malro je bio u Kini u revoluciji, bio je u Španiji u ratu koji nije trebalo da ga se tiče. Na kraju, pisac najnežnije ljubavne bajke na svetu, Malog princa, Antoan de Sent Egziperi poginuo je u izviđačkom avionu na ratnom zadatku iznad Sredozemlja. Kad su svi oni mogli da se bore u zemljama čija ih se sudbina faktički nije ticala, kako sam ja mogao da ostanem u Beogradu, a da moja braća od stričeva ginu po Hercegovini?! Da li ste pucali u tom ratu? - Imao sam stalno pištolj da me ne uhvate živog. Evo dokaza da nisam pucao. Vi ste pristali na posledice koje je doneo takav vaš izbor. Smatrate li da ste bili nepravedni prema onima koji nisu u tom vremenu delili vaš stav, koji su drugačije mislili i tada i sada? - Svaki čovek sledi svoju vokaciju, svoj krvotok, svoj metabolizam, svoje nerve, svoj temperament. Nema spora da se to što sam mislio i govorio mnogima nije dopalo. Nije se dopalo mojim tetkama u Sarajevu, na primer, ali šta im ja mogu. Jednostavno, to sam morao da uradim i zadovoljan sam zbog toga. Smatram izuzetnom privilegijom to što sam na strani svojih prijatelja koji su na robiji ili u bekstvu. Zbog svega toga vas mnogi dele na onog Momu koga su voleli, ili nisu, i na ovog Momu, koga vole ili ne vole? - Postoje ljudi koji su me obožavali, gotovo odrasli na mojim ranim knjigama – Folirantima, Provincijalcu, Zoe, Uni, Beleškama jedne Ane... a koji nisu voleli ove knjige posle. Postoje ljudi koji vole moje poslednje knjige, poslednjih desetak, a one pre toga nisu ni čitali niti ih interesuju. Imao sam sreću da zauzmem dve vrste publike. Kojeg Momu vi više volite? - Ne volim sebe iz tog mirnog vremena kad sam bio vrlo omiljena televizijska zvezda. Potrošio sam grdno vreme života na Dubrovnik, na primer, pišući o njemu, snimajući, slikajući ga. To je bila jedna potpuno pogrešna ljubav. Kao kad voliš neku devojku pa posle izvesnog vremena shvatiš da je svoje lice dobila greškom. Dok sam voleo Dubrovnik i radio za taj grad, svet je ostajao bez mene jer sam leto i zimu tamo provodio, pa tako nisam mogao da odem na Siciliju, u Bangkok, San Francisko, Sevilju, Marbelju... A ta ljubav je bila neuzvraćena. Kao u slučaju Peđe Milosavljevića koji je u istoriji našeg slikarstva najlepše i najtačnije slikao Dubrovnik. Na njegovim platnima se vidi kad je jugo, kad je bura, kad se dižu sveci iz grobova pretvarajući se u dimnjake. I od tog Peđe Milosavljevića u Dubrovniku nije ostalo ništa. On je za njih samo Srbin čije je slikarstvo tamo zabranjeno. Prećutno, naravno. I vaših slika ima mnogo u Zagrebu, Dubrovniku i širom Hrvatske? - Da, ima ih po kućama, ali pričaju mi ljudi koji su videli da one i dalje vise na zidu, samo je preko mog potpisa zalepljen flaster. Možda će ga jednog dana skinuti. Je li vam žao zbog nekog prijateljstva koje je prestalo tokom rata? - Moj bivši prijatelj Arsen Dedić napisao je pesmu čijeg se stiha držim: Ne vraćaj se starim ljubavima. Nije mi žao nikakvog izgubljenog prijateljstva jer postoji jedno staro rimsko pravilo da se prijateljstvo za vreme rata zamrzava, sve dok rat traje, a nastavlja se posle završetka rata, ako neko od prijatelja nije narušio moralna pravila. Ja ih nisam narušio i to sam izgovorio za ovim stolom gde sada sedimo, na večeri u čast svog prijatelja Igora Mandića. Koji takođe to nije učinio. U knjizi “Prijatelji” Dobrice Ćosića, vi ste njegov najmlađi i jedini živi prijatelj o kome piše. Kako vam je kao njegovom prijatelju? - Ponosan sam i polaskan, naravno, a najviše mi se sviđa prva scena iz njegovog teksta gde ja ulazim sa čoporom lepih devojaka u Klub književnika gromko se smejući. Već se vidim iz tog vremena – ponosan, elegantan, površan i uspešan. Rečju, budala. Ja Dobricu veoma volim i on mi dođe kao neka vrsta ujaka, a ujak se najviše voli. Imam divljenje prema njemu, jer je on poslednjih pola veka čovek oko koga se okretala savremena istorija Srbije i Jugoslavije. On je to sa lakoćom i elegancijom izdržavao, baš kao i generacije kritičara, početnika koji su se vežbali napadajući ga. To je bila ulaznica za književnost da se napadne Dobrica Ćosić. A on nikada nije odgovarao, ostajao je miran, a često nije ni čitao. Ja sam se nervirao. Vi, pak imate razne prijatelje. To se posebno vidi na vašoj slavi, svetom Jovanu, koja je poznata ne samo po brojnim gostima, već i po tome koliko su različiti da bi se neki od njih na ulici najradije izbegli. I sve protiče u najboljem redu? - To i nije slava, to je veliki parti. Tu se sreće najrazličitiji svet, iz raznih partija i različitih opcija, ali niko ne govori o politici. Da delim ljude po partijskoj pripadnosti, ne bih imao sa kime da se družim. Imam prijatelje od krajnje levice do krajnje desnice, a i one na centru. Ja njih smatram braćom od stričeva, generacijski bliskima. Oni, manje-više, svi potiču iz provincije, svi su stanovali u studentskim domovima i iznajmljenim sobama, svi su završili fakultete, neki od njih i doktorirali. Svi su se oženili sličnim ženama, dobili sličnu decu i prve male jednosobne stanove, kupovali su u isto vreme regale za knjige i zavese, slavili kad su uneli televizor u kuću. Svi su se zaposlili, napredovali u službi i onda su se našli na suprotnim stranama. A potpuno su isti jer su braća od strica i nisu došli iz Švedske i Amerike, već sa Novog Beograda, iz Paraćina, Vrbasa... I svi se mi čudimo kako se to promeni vlast i ništa nije bolje, a svi zaboravljamo da su jedna braća od strica smenila drugu braću od strica. I kada se ta braća od stričeva nađu kod mene, ponašaju se skoro rođački. Svoju prijateljicu Radmilu Hrustanović, u to vreme gradonačelnicu Beograda, upoznao sam na jednoj slavi sa Nikolom Kavajom. Rekao sam joj da je on atentator na Tita. Ona je na to uzvratila: Ali, ja sam volela Tita! Pa, nisam ga ubio, gospođo, odgovorio joj je Kavaja. Zoran Đinđić je dugo i srdačno pričao sa Dragošem Kalajićem na svakoj slavi na kojoj je bio kod nas, a toliko su bili različiti. Danas su ujedinjeni smrću i više se ne mrze, niti prepiru.