LJuljaj ga nežno

Za početak, parafraziraćemo dragog Stipicu: Izvršio sam svoj zadatak, raspisao sam predsedničke izbore! Pogodili ste: ovo će biti uvodna rečenica buduće životne ispovesti Olivera Dulića. Pretpostavljam da će tekst tih memoara biti neobično kratak. Jer, kao što je opštepoznato, gospodin Dulić, lekar i demokrata iz Subotice, izabran je po koalicionom sporazumu za spikera srpskog parlamenta sa samo jednim ciljem. Sada je taj cilj ostvario. Gotovo. No, istini na volju, sve iščekujući da adutira raspisivanjem predsedničkih izbora za 20. januara, na Svetog Jovana, perspektivni lider Oli se trudio da bude što manje primećen. Ponašao se poput svakog drugog srpskog poslanika – retko je boravio u sali za sednice. A i zašto bi? Uzgred budi rečeno, ovo raspisivanje izbora nije plod konsenzusa stranaka vladajuće garniture, ono predstavlja povredu koalicionog sporazuma, pa su partneri demokrata na vlasti, takođe demokrate, zatražili od Dulića da opozove svoju odluku, to jest da se sa raspisivanjem izbora sačeka do sednice Saveta bezbednosti (koja je održana u sredu, na Svetog Nikolu, dan posle odlaska ovog teksta u štampu). Dulić je, razume se, to odbio, stavljajući svoj spikerski položaj na raspolaganje ukoliko se, na Ustavnom sudu, dokaže da je povredio zakonska ovlašćenja. On je svoj zadatak u politici izvršio, vratiće se lekarskoj praksi i pecanju na Paliću. Ali, Ustavni sud ne postoji, nije u trenutku Oliverovog zahteva bio konstituisan, a po rečima bivšeg predsednika te institucije Vučetića, Ustavni sud i nije nadležan da arbitrira u odlukama predsednika parlamenta. Da skratim: rodilo se, valja ga ljuljati. S tim što je, u trenutku pisanja ovog teksta, bilo još nepoznato da li će premijer pristati na ulogu bebisiterke ili će, u skladu sa ishodom sednice Saveta bezbednosti, raskinuti onaj koalicioni sporazum, što znači – pada vlada, slede parlamentarni izbori, sve se raspada kad mu vreme nije. Možda je baš takav ishod prava intencija aktuelnog predsednika Tadića. Ostaje da se vidi. Nije ambicija ovog ničim izazvanog hroničara da se upušta u raspravu zašto je predsedniku Borisu toliko stalo do provere njegovog mandata baš u ovom trenutku, pre nego što se odluči hoće li se pregovori Beograda i Prištine nastaviti, hoće li Rusi i Kinezi staviti veto na suspenziju Rezolucije 1244, ili će doći do samoproglašenja nezavisnosti južne srpske pokrajine, kako to žele SAD i EU. Bitno je nešto drugo: Tadić na predsedničke izbore izlazi sa uverenjem da će na njima sigurno pobediti. On kaže kako ga ne brine hoće li na te izbore izaći sam. Malo je nejasno šta pod tim podrazumeva: možda misli na izostanak podrške koalicionog partnera DSS, a možda smatra da će ostale parlamentarne stranke i grupe građana bojkotovati izbore. Ukoliko je ovo drugo, onda je to u tradiciji Krunske ulice: DS se već oprobao u demokratskim izborima između jednog kandidata. Međutim, neće biti ništa od toga. LDP je požurio da istakne kandidaturu svog lidera Čede Jovanovića, a sva je prilika da će i radikali prihvatiti da izađu na crtu. Jedino se još ne zna hoće li Velja i Mrka učestvovati ili će nastaviti da budu uvređeni i iznenađeni. Isto im se hvata. S druge strane, najnovija istraživanja javnog mnjenja stavljaju znak pitanja na mogućnost Tadićeve pobede. Po jednoj anketi, Toma Nikolić pobeđuje u prvom krugu. Ali, šta će biti u drugom krugu? Ne zna se. Izbori i postoje zato da bi do kraja bili neizvesni. Pitanje je hoće li DSS istrajati u svom (eventualnom) bojkotu, i time omogućiti radikalima da se vrate na vlast, ili će, uplašen tom mogućnošću, pozvati svoje glasače da u drugom krugu podrže Tadića, pa šta košta neka košta. To je, s oproštenjem, izbor između dve (po DSS-u) podjednako nepovoljne mogućnosti. No, ukoliko se ipak slažemo da će predsednički izbori biti odlučeni između Borisa i Tome, onda je, tim više, nejasno šta u toj trci mogu da traže drugi (eventualni) kandidati? Ništa. Ali, oni u to ne veruju. Kako to u jednoj emisiji Studija B reče gospodin Ostojić, bivši novinar i vozač taksija, sada neka vrsta nadmenog portparola LDP-a, na izborima 20. januara građani Srbije biraju između prošlosti, koju oličava Toma Nikolić, kontinuiteta sadašnjosti, koju reprezentuje jedan od Koštuničinih kandidata, i budućnosti, to jest Čede Jovanovića. Dirljiva je ova politička naivnost. Jer, opredeljujući se (eventualno) za Čedu, birači neće izabrati budućnost, već će, upravo suprotno, glasati za povratak u prošlost, u vreme Sablje, vanrednih stanja, hapšenja političkih neistomišljenika, kršenja Ustava i mutnih veza sa kontroverznim samurajima asfalta. No, svejedno, LDP je spreman da sa reči pređe na dela. Kao što to kaže propali dramski pisac Prokić, pozivajući se na svojevremeni primer Tomasa Mana, doduše prilagođen našoj političkoj situaciji (dakle, falsifikovan), Srbi će, glasajući za kandidata LDP-a, biti u prilici da praktično osete kolika su stoka. Ali, narod nije nemušta ovca. On će znati da izabere. Najbolje će biti da izabere slavski porodični ručak. Onda će izbori propasti. A Oliver Dulić neće moći da se hvali kako je izvršio postavljeni mu zadatak. Čak i ako je samo to dobitak, valja ga zdušno ljuljati.