Nešto treće

Fenomen koji u vizuelnim umetnostima čini karakteristiku intermedijalnog izraza nastaje u hibridnom spoju elemenata različitih medijskih struktura iz koga proizlazi “nešto treće”. Takav postupak tretirao se kao eksperimentalan i činio je deo repertoara avangardnih umetničkih praksi, da bi se vremenom ustalio i, u neku ruku, postao klasičan. Ipak, ozbiljan intermedijalni eksperimentalizam ni danas nije odveć česta pojava. To otud što, pored kreativne mašte, iziskuje intelektualnu eminenciju. Nije čudo što se za takav metod rada odlučio Čedomir Vasić, jedan od inače ne baš čestih superiornih intelektualaca među našim likovnim umetnicima. Vasić je u galeriji beogradskog Kulturnog centra izložio zbirku intermedijalnih eksponata koji bi se, u negativnoj kvalifikaciji, označili kao “ni slike, ni fotografije”. Ono treće, što je nastalo iz ovih dveju negacija, zapravo nema pravog imena. Naročitim tehničkim postupkom, Vasić je uspeo da na jednoj površini načini dve ekspozicije koje se vizuelno artikulišu u zavisnosti od ugla posmatranja. Pre trideset godina, u slikarstvu op–arta (optičke umetnosti), dvostruki efekat jedinstvene fizičke strukture tretiran je kao relikt “čiste vizuelnosti”, i bio “dovoljan” sam po sebi. Vasić mu je dao novu, širu konceptualnu osnovu. Wegovi eksponati u prvoj ekspoziciji repliciraju slikarske kompozicije opštepoznatog sadržaja, kao što su “Kosovka devojka” Uroša Predića, “Predaja Brede” Dijega Velaskeza, ili “Seoba Srbalja” Paje Jovanovića. U drugoj ekspoziciji (tj. pri gledanju iz drugog ugla) prvi prizor “nestaje”, i javlja se drugi, koji prikazuje prazno mesto prethodno viđenog događaja.. Brojne su reference ovakvog postupka. U prvoj instanci, taj postupak revidira koncept “zamrznutog” trenutka sadašnjosti, svojstven klasičnom slikarstvu. U drugoj, njime se aludira na efemernost prikazanih događaja i promenjivost dijahronike istorijskih zbivanja. Na onom mestu u dalekoj Nizozemskoj, gde je, pre četiri veka, poraženi branilac Brede, Žist od Nasua, predao ključeve grada pobedniku, Ambroziju Spinjoli, danas yiklja žbunje i travuljina. Zemlja natopljena krvlju kosovskih junaka iz 1389. godine, više ne rađa crvene božure koje je, još početkom prošlog veka, slikala Nadežda Petrović. U svesti zamišljenog posmatrača Vasićevih radova smenjuju se estetske senzacije, istorijske reminiscencije i podsećanja na savremene događaje. Izloženi radovi su nastali u jednoj od brojnih faza u radu Čedomira Vasića, ni po čemu sličnoj onim prethodnim. Upravo po tim neočekivanim “metamorfozama” prepoznatljiv je Vasićev opus. Upadljivi problemski i tematski diskontinuitet u smenjivanju njegovih kreativnih motivacija, pokazuje se da ovom umetniku nije do nekog standardnog “stila” po kome će se znati za njega. Vasić je istinski zaokupljen traganjem za raznorodnim mogućnostima izraza u divergentnim medijskim strukturama. To je ono u čemu se, zapravo, iskazuje njegova umetnička individualnost. NJu reprezentuje suma diferentnih, ali jednako autentičnih stvaralačkih identifikacija.