Mandatar olovnih nogu

Predsednik Republike Hrvatske Stjepan Mesić odlučio je da novu vladu u Zagrebu treba da sastavlja stari premijer, a novi mandatar dr Ivo Sanader. Šef države poželeo mu je sreću i još jednom ponovio da je svoju odluku doneo isključivo čitajući nacionalni ustav. Sreća je novom mandataru veoma potrebna, kako zbog stvaranja kabineta, koji se u punom sastavu očekuje do kraja godine, tako i zbog još jedne osvetničke rečenice upućene šefu države i socijaldemokratskoj opoziciji Zorana Milanovića. Član 97 Ustava Republike Hrvatske, na koji se predsednik Mesić pozivao svih dvadesetak dana konsultovanja sa šefovima parlamentarnih stranaka, više neće imati mesta u vrhovnom zakonu zemlje. Član koji “hadezeovci” smatraju spornim predviđa da mandat za sastav vlade dobija onaj ko dokaže da ima većinu glasova. Nedavni parlamentarni izbori u Hrvatskoj pokazali su da je to Socijaldemokratska partija Zorana Milanovića. Vladajuća Hrvatska demokratska zajednica dr Sanadera dobila je manje glasova, ali je naknadni izborni inženjering potpomognut glasovima hrvatske emigracije i “dijaspore” iz Bosne i Hercegovine, manjak glasova pretvorio u višak mandata. Kao što je prvih sati izborne noći, u kojima su “izlazne ankete” svedočile o prevlasti opozicije, premijer Sanader tvrdo izjavio da će one ubuduće biti zabranjene, tako je, preuzimajući mandat za sastav vlade, jednako tvrdo izjavio da će nacionalni ustav zbog člana 97 biti promenjen. Nervoza novog mandatara pokazala je da pobeda za koju su “hadezeovci” bili spremni na sve, nije onako slatka kakvoj su se nadali. U javnost su već dospele brojke, koje vladajuća partija nije demantovala, da su u kampanji probili sve plafone potrošivši 25,5 miliona kuna (oko 30 miliona dinara). Reč je o iznosu koji je više nego dvostruk u odnosu na pare koje su u predizbornu kampanju uložile sve ostale političke stranke zajedno. Na pitanje otkud toliki novac stranci koja se kroz “iglene uši” provukla do statističke pobede na izborima, nema odgovora. Već sada je izvesno da će ionako glomazna “hadezeovska” administracija biti još rastrošnija. Nova Sanaderova vlada trebalo bi da ima ne sadašnjih trinaest, nego šesnaest ministarstava, a broj vladinih potpredsednika uvećao bi se sa dva na četiri. Reč je o direktnom ultimatumu koalicionih partnera iz Hrvatske seljačke stranke Josipa Friščića, čija je potpredsednička fotelja uglavnom već obezbeđena, i u javnosti sve nepopularnije šefice hrvatskih liberala Đurđe Adlešić, koja se u izbornoj noći nebiranim rečima prisetila pokojnog Ivice Račana. Tu je i devet manjinskih zastupnika u hrvatskom parlamentu koji zaključuju da im je dužnost da učestvuju u Sanaderovom potencijalnom kabinetu kako bi manjine uvek mogle da se pozovu na svoje predstavnike u vlasti. Mogućnost da će predstavnici srpske, romske, češke ili neke druge manjine to činiti bez ustupaka vlasti, kako prema atraktivnim mestima u vladi, tako i prema promeni politike prema manjinama u Hrvatskoj, ravna je nuli. Ukratko, premijer Sanader je u ovom trenutku čovek kome niko u Hrvatskoj ne zavidi. Bahata, pa i nezakonita predizborna kampanja Hrvatske demokratske zajednice pokazala je da je stranka izgubila poštovanje i kod dela svojih iskrenih pobornika. A koalicioni partneri u budućoj Sanaderovoj vladi pokazali su upravo neverovatnu glad za vlašću na kojoj su im pozavideli i sami “hadezeovci”. Apetiti su ogromni, a manevarski prostor buduće vlasti sužen. Tu je i katolički kler na Kaptolu, koji je u krstaškom zanosu s toliko žara udarao na “crvene nevernike” da je i naivnima postalo jasno da to nije činjeno iz hrišćanskog milosrđa prema Ivi Sanaderu i njegovoj stranačkoj i državnoj sviti. Pravi račun s Kaptola još nije ispostavljen, a kad stigne, nema tog vitlejemskog svetla (koje je upravo stiglo u Zagreb iz “Svete zemlje”) koje bi moglo da priguši strastvenu želju Kaptola da upravlja svakodnevnim životom svih rimokatolika, ali i pripadnika ostalih konfesija, uključujući i ateiste u Hrvatskoj. Ovdašnja Katolička crkva je već pokazala i veliku želju da se bavi spoljnom politikom Hrvatske. Jedna od najrazvlačenijih tema spoljnopolitičkih kuloara je odluka Hrvatske da od početka iduće godine proglasi i brani svoj zaštićeni ekološko-ribarski pojas u Jadranu (ZERP), koji neposredno ugrožava ionako loše odnose sa Slovenijom koja još ima odlučujuću reč u Evropskoj uniji kad je u pitanju „zapadni Balkan”. Iz Brisela pritiskaju buduću novu vladu u Zagrebu da se odrekne ove ideje i poboljša odnose sa susedima, jer, u protivnom, njeno članstvo u političkoj porodici evropskih naroda ozbiljno dolazi u pitanje. Hrvatski biskupi koji u “Europi” uvek vide jednu od najstrašnijih opasnosti za Hrvatsku, odmah su zaključili da “ZERP” mora stupiti na snagu. Zoran Milanović je u ime socijaldemokrata poručio da ova vlada ne zna ni šta je potpisala, ni šta je i od koga prepisala. Potpis na “ZERP” stavio je bivši “državni tajnik” u Ministarstvu vanjskih poslova i europskih integracija u Zagrebu Hidajet Biščević, ali se danas tumači da je to bio običan zapisnik, koji je kao i mnoštvo drugih diplomatskih papira potpisao bivši glavni urednik zagrebačkog “Vjesnika” iz prvih ratnih dana. Objašnjenja ovog tipa ambicioznu hrvatsku diplomatiju u evropskim očima predstavljaju ne samo u neozbiljnom, nego i komičnom svetlu. Drugi međunarodni problem povezan sa najbližim susedstvom Hrvatske je pitanje Kosova. Hašim Tači, ovde predstavljen kao mandatar za sastav nove vlade u Prištini, već je poručio mandataru Sanaderu da od Hrvatske očekuje da hitno prizna nezavisnost Kosova. Mada hrvatska spoljna politika (pre)često ostavlja utisak diplomatije vođene lokalnim, pa i privatnim interesima s geslima tipa “vole nas, ne vole nas” ili “neprijatelj moga neprijatelja je moj prijatelj”, niko u Zagrebu nije oduševljen činjenicom da će u 21. veku u neposrednoj blizini imati dve etnički čiste albanske države. Pogotovo u situaciji kad je i domaća nacija oštro podeljena na ljude koji su želeli promenu i glasali za socijaldemokrate Zorana Milanovića i one koji su smatrali da bi svaka promena potkopala način života i razmišljanja koji se u Hrvatskoj etablirao od rata sa Srbima devedesetih godina.