Zašto hrana poskupljuje

Vreme jevtine i sve jevtinije hrane izgleda da je definitivno za nama. To postaje jasno posle njenog ovogodišnjeg, neočekivanog i naglog poskupljenja iza koga, prema analizi britanskog “Ekonomista”, u prvom redu stoji dramatičan porast produkcije biogoriva, praćen pojačanom tražnjom iz brzorastućih zemalja u razvoju kao što su Indija i Kina. Do istog zaključka došao je ovih dana i glavni ekonomist Međunarodnog monetarnog fonda (MMF) Sajmon DŽonson. Rast cena će, istina, najviše osetiti siromašni u celom svetu, ali to može imati i neke pozitivne strane. Prema DŽonsonu, visoke cene hrane će osetno povećati prihode farmera, što je važno i za siromašne zemlje, jer će se time otvoriti mogućnost da se u razvijenim zemljama ukinu subvencije farmerima koje su dosad onemogućavale plasman hrane iz siromašnih zemalja. „Agflacija”, kako inflaciju cena hrane naziva “Ekonomist”, najviše se izražava u cenama žita od kojih zavise cene ostale hrane. Svetska cena pšenice prekoračila je u septembru granicu od 400 dolara po toni, dok je još u maju bila oko 200 dolara. Realno je, ipak, i dalje ispod rekorda iz prve polovine 70-ih, ali je dva puta viša od proseka u poslednjih 25 godina. Cena kukuruza je 150 dolara po toni, što je oko 60 posto iznad lanjskog proseka, a rekordno je visoka i cena pirinča. Indeks MMF cena hrane u poslednjih godinu dana se udvostručio. Uzrok tome, ovog puta, prema “Ekonomistu”, nije slab urod. I pored suše u nekim važnim regionima, ovogodišnja proizvodnja žita bila je rekordna – 1,66 milijarda tona, i za 89 miliona tona iznad je lanjske. Uzrok rasta jesu strukturalne promene u tražnji. Jedan od izvora veće tražnje jeste visoki ekonomski rast u zemljama kao što su Kina i Indija, koji naročito povećava tražnju za mesom. Dok na tražnju za proizvodima od žita utiče, uglavnom, populacioni rast, koji se smanjuje poslednjih godina, tražnju za mesom gura ekonomski rast koji je u svetu, naročito u zemljama u razvoju, veoma visok, i to posebno od početka novog veka. To je, na primer, dovelo do toga da se u Kini od 1985. dosad poveća potrošnja mesa sa 20 na 50 kilograma per capita godišnje. Potrošnja mesa u zemljama u razvoju u celini, dok je tražnja za žitom za ljudsku ishranu stagnirala, udvostručila se. Posledica toga jeste da se sada kao stočna hrana koristi 250 miliona tona žita više nego pre 20 godina. No, rast tražnje za krmnim žitom je postupan (1-2 odsto godišnje) i time se ne može rasvetliti dramatičan porast cena u ovoj godini. To se, prema “Ekonomistu”, može objasniti samo naglim rastom tražnje za biogorivima, posebno u SAD. Dok se 2000. godine u SAD proizvodio bioetanol od 15 miliona tona kukuruza, ove godine u to gorivo je otišlo čak 85 miliona tona ovog žita. SAD su najveći svetski izvoznik kukuruza, ali sada ga više troše za etanol nego što ga izvoze! Ove godine američka žetva kukuruza je porasla za četvrtinu i bila rekordna – 335 miliona tona, ali, pre svega, na račun zasejanih površina za druge žitarice. “Etanol je dominantni uzrok ovogodišnjeg rasta cena žita”, ističe “Ekonomist”. To potvrđuje i podatak da, dok se pad svetskih rezervi žita, što je pokazatelj opšteg trenda prevage tražnje nad ponudom, procenjuje na oko 53 miliona tona, količina američkog kukuruza pretvorena u bioetanol povećana je za 30 miliona tona. To znači da povećana američka tražnja za etanolom, podržana paletom vladinih mera, predstavlja više od polovine svetskog manjka žita. Slični programi postoje i donose se i u zemljama EU, pri čemu se naročito razmahala proizvodnja bionafte iz uljane repice, na štetu drugih industrijskih biljaka i žitarica. A pri tome već mnogi stručnjaci i međunarodne organizacije upozoravaju da se ne sme preterivati sa korišćenjem biogoriva. Ta navodno ekogoriva nemaju nikakav pozitivan uticaj ni na potrošnju nafe ni na životnu sredinu, pre svega zato što, kako ukazuje glavni ekonomist MMF-a, njihova proizvodnja traži potrošnju onoliko fosilnih goriva koliko treba da zameni. Zbog njihovog negativnog uticaja na cene hrane za siromašne, ekspert UN Žan Zigler je u avgustu praksu korišćenja prehrambenih agrarnih izvora za proizvodnju pogonskih goriva nazvao “zločinom protiv čovečanstva”. Prema DŽonsonu, delimično je rast cena hrana danak uspešnom ekonomskom rastu u svetu, ali isto tako i sasvim izlišni rezultat pokušaja vlada da podstiču potrošnju biogoriva. Prema zaključku tima eksperata MMF-a, na koje se poziva DŽonson, „znatan deo skoka cena hrane može se direktno pripisati politici biogoriva”. Glavne žrtve agflacije, izazvane biogorivima, jesu oni siromašniji i neuporedivo ih je više u siromašnim nego bogatim zemljama. Dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju Gari Beker procenjuje da se, kad se cene hrane povećaju za trećinu, životni standard u bogatim zemljama snizi za samo tri procenta, a u siromašnim zemljama padne za čitavu petinu. Agflacija najviše pogađa gradsku sirotinju i seoske bezemljaše u “trećem svetu”, dok bi zemljoradničkim domaćinstvima mogla i pomoći tako što bi se, zahvaljući višim cenama hrane, mogle početi da se prevazilaze ogromne razlike između grada i sela. Pozitivna strana, prema DŽonsonu, osim povećanja prihoda farmera, može biti prelom u pogledu farmerskih subvencija kojima razvijeni svet već dugo opterećuje međunarodni trgovinski sistem i otežava napore za liberalizaciju. Zbog visokih cena hrane, subvencije već nisu tako privlačne, a ponegde prestaju da se isplaćuju. „Industrijske zemlje moraju to da iskoriste i da ukinu subvencije, ali tako da bude teško da se uvedu ponovo”, savetuje DŽonson i kao primer uzima zaustavljanje dotacija EU za mleko koje će se, kako tvrdi, teško obnoviti. Kuda će svetsku ekonomiju odvesti visoke cene hrane zavisi delimično i od vlada. Ukoliko budu reagovale lošom politikom i nastojale da kontrolišu cene, uvoz ili izvoz, kao što se to sada može videti u slučaju Rusije i Ukrajine, ili Venecuele i Argentine, to će samo povećati bedu i to posebno među najsiromašnijima. Ali, ako pokrenu politiku snižavanja carina, liberalizacije trgovine i ciljane pomoći siromašnima, mogu povećati životni standard najsiromašnijih zemalja i najugroženijih slojeva u njima. „Skuplja hrana je prilika koja se pruža jednom u generaciji, a koja omogućava da se ograniče nejednakosti u prihodima, odvoje bogati farmeri od subvencija i pomogne siromašnima. Svet će zahvaljujući tome biti bogatiji i pravedniji”, zaključuje se u analizi “Ekonomista”. Pripremio i preveo Milan Lazarević