Čeka li svet kriza poput one iz 1929. godine?

Troškovi štampanja novčanice od jednog dolara iznose četiri centa. To i nije previše ako taj komad zelenog papira pokreće svetsku privredu. Kurs dolara može preduzetništvu i nacionalnoj privredi dati krila, ali ih može i baciti na kolena. Kurs dolara se prema evru dnevno koleba za nekoliko stotinki. Pet proteklih godina ovo kolebanje je retko bilo nagore - uglavnom se kretalo nadole, što zabrinjava sve ljude na Zemlji. Zabrinutost je prerasla u ozbiljnu sumnju. Pre nekoliko nedelja šef Erbasovog projekta Tomas Enders stao je pred svoje osoblje u hali 261. Objasnio je radnicima u hamburškom Finkenverderu (aerodrom u jugozapadnom delu grada, prim. prev) da je prekoračena “granica bola”. Na platnu je projektovao zastrašujuću krivulju kursa dolara. Od početka godine američka valuta je izgubila 13 odsto vrednosti. Naravno, krivulja porasta kursa evra je, kao slika u ogledalu. Pred kraj novembra, evro je probio magičnu granicu od 1,50. Tempo kojim američka valuta pada, prosto ne dozvoljava “razumne pokušaje prilagođavanja”. Svaki cent košta Erbas sto miliona evra. A, Tomas Enders, po prirodi optimista, dodaje: ”Ovo je opasno po život.” On za sada ne kaže kako će reagovati „Erbas“, tj. da li će biti precrtano 10.000 radnih mesta i da li će fabrika biti zatvorena. Šef koncerna ni sam još ne zna šta će se dogoditi. On, kao i ostali u politici i privredi, nije više pametan oko onoga što se događa s propadanjem vodeće svetske valute - dolara. Ono što najviše zabrinjava, jeste brzina sunovrata. U proteklih desetak nedelja, dolar je u odnosu na evro izgubio 12 centi. Žan Klod Triše, predsednik Evropske centralne banke, već vidi “brutalna kretanja” u svetskim valutnim rezervama. Istovremeno, nafta dostiže nove rekordne cene. Da je neko pre samo nekoliko godina predviđao kurs evra prema dolaru 1:1,50 i cenu nafte od 100 dolara po barelu, bio bi proglašen notornim pesimistom, ili bi bio ismejan kao prorok svetskog privrednog sloma. Danas, svaki od ovih iznosa, mogao bi svetsku privredu baciti u haos. A svetska privreda i dalje raste. Čak se berze i dalje održavaju na začuđujuće visokom nivou. Ipak, za svaki dolar poskupljenja nafte i, pre svega, svakim centom kojim dolar slabi, povećava se strah od posledica, koje se, pre ili kasnije, neće moći izbeći, pre svega od već usporenog svetskog privrednog rasta, koji, na kraju, može potpuno zamreti. Svet je vezan za dolar kao najvažnije platežno sredstvo u svetskoj trgovini. Avioni, nafta, čelik i skoro sve sirovine obračunavaju se u dolarima, a centralne banke najveći deo rezervi drže u američkoj valuti. Od kretanja vrednosti vodeće valute zavisi konkurentska sposobnost čitavih kontinenata. Zbog toga i preti opasnost da će propast američke valute gurnuti svetsku privredu u veliku krizu. Amerikanci decenijama žive preko realnih mogućnosti: potrošači svoje kuće, automobile i ostali konzum kupuju na kredit. I država rat u Iraku finansira, pre svega, milijardama dolara koje pretvara u svoj dug. To traje dugo jer Amerika u inostranstvu uživa bezgranični kredit. Ali, poverenje je pri kraju. Kad je naduvano tržište nepokretnostima puklo, postalo je očigledno koliko su nesigurni temelji na kojima je izgrađen američki rast. Sad su svi postali predostrožni. Američki kupci, kao i američki preduzetnici, sve će teže dolaziti do novca. Potrošnja i investicije, dva glavna oslonca američke konjunkture, ozbiljno se ljuljaju. Američki kritičari i neprijatelji proslavljaju ovakav razvoj događaja. “Kraljevstvo dolara se ruši”, objavio je pre nekoliko nedelja Hugo Čaves, presednik Venecuele, dodavši da će zbog toga kolabirati i Sjedinjene Američke Države. Iranski predsednik Mahmud Ahmedinedžad likuje jer je “američki dolar postao bezvredan komadić papira”. Sasvim je moguće da obojica previđaju mogućnost delovanja potresa oko dolara i na njihove zemlje. Za razliku od njih, Evropljani su već u strahu od posledica. Nemačka vlada se drži uzdržano, diplomatski. Kancelarka Angela Merkel dopušta da je visok kurs dolara svakako za Ameriku problematičan. Pre svega zbog izvoza. Nemački ministar finansija Peter Štajnbrik, pre samo nekoliko nedelja nije video nikakve prednosti jakog evra, a sada tvrdi da je visok kurs evra za Nemce odličan, naročito prilikom preračunavanja cene nafte. Međutim, u internom osvrtu na kurs dolara, ističe se da bi dalji rast evra mogao smanjiti nemačku konkurentnost, privredni rast i broj zaposlenih. Francuski predsednik Nikola Sarkozi je direktniji. On izražava sumnju da američki političari svesno koriste slabost sopstvene valute da bi povećali izvozne šanse svoje industrije i oslabili konkurentsku sposobnost Evropljana na svetskoj pijaci. To ne bi bilo prvi put. Početkom sedamdesetih, tadašnji američki ministar finansija DŽon Koneli, bio je sasvim otvoren: ”Dolar je naša valuta, ali je vaš problem.” Pred američkim Kongresom Sarkozi je rekao da bi američka vlada morala da nešto uradi sa dolarom, ili će, u suprotnom, rizikovati “ekonomski rat”. Američki predsednik DŽordž V. Buš, ne izgleda naročito dirnut ovakvim porukama iz stare Evrope. On se ponovo pokazuje majstorom potiskivanja stvarnih problema i ponaša se kao da je sa dolarom sve u redu. “Mi želimo jak dolar, i u tom smislu vodimo odgovarajuću politiku”, kaže. I dodaje: ”Mi verujemo u tržište.” To je riskantna strategija, i za SAD i za svetsku ekonomiju, pošto svetsko tržište više ne veruje u snagu američke privrede. Ben Bernake, šef američkih novčanih federalnih rezervi (FED), znatno je skeptičniji od predsednika. Upozorava da će u slučaju daljeg pada dolara posledice biti: veća inflacija, nekontrolisana potrošnja i niske stope privrednog rasta Pre ne tako mnogo vremena, FED je za 2008. predviđao privredni rast u Americi od četiri odsto. Pre nekoliko nedelja, prognoza rasta za godinu koja dolazi, snižena je na 1,8 - 2,5 odsto. Klaus Kaldemorgen, rukovodilac vodećeg nemačkog fonda DWS, podseća da je sadašnje stanje u SAD slično onom u Japanu, početkom devedesetih godina, kad je došlo do recesije koja je trajala više od deset godina. “Amerika, zaista, mora ovog puta potonuti još dublje”, kaže američki ekonomista sa Humboltovog univerziteta u Berlinu, Majkl Burda. “Amerika je u teškoj dilemi i ja očekujem veliku i opštu recesiju.” Državna zaduženost tokom Bušovog boravka u Beloj kući popela se na više od devet milijardi dolara, tako da je predsednik budžetski suficit od 236 milijardi dolara u 2000. godini pretvorio u manjak od skoro 760 milijardi, što je više od 6,5 odsto američkog bruto domaćeg proizvoda. ”Ukoliko se kriza nastavi i u godini koja dolazi”, kaže Burda, ”njene razmere mogu biti kao one za vreme velike svetske privredne krize u tridesetim godinama“. Za mnoge svetske ekonomiste srozavanje dolara simbolizuje propast američke ekonomske moći. Desetinama godina Amerika je bila motor globalnog ekonomskog rasta. Vrlo je moguće da će ovu ulogu preuzeti Kina. Ali, problem je što u ovom trenutku, kad jedna sila slabi, druga još nije dovoljno moćna da ispuni zadatke koji se od nje očekuju. Moguće opasnosti su ogromne, jer su retko kad bile tako velike nesigurnosti u raspoloživim svetskim valutama. Nijedan ekonomista ne može sa izvesnošću predvideti da li će se uskoro završiti vladavina dolara koji je u međunarodnoj trgovini obezbedio relativnu stabilnost. I niko ne zna šta dolazi. Da li ojačani evro može preuzeti ulogu dolara? Ili će evro i dolar podeliti zadatke, sve dok ih neka od azijskih valuta ne pretekne po rangu. Takva zamena mesta ne bi bila neobična. Svako vreme imalo je vodeću valutu. Kad je Rimsko carstvo dominiralo svetom, srebrni denar je imao tu funkciju. U ranom novom dobu, tu ulogu je imao holandski gulden, a zatim je planetom zagospodarila britanska funta – sterling, što je trajalo sve do nestanka britanske imperije, posle svetskih ratova. Onda je došao dolar i postao vodeća valuta. Početak sadašnje epohe može se lako odrediti. Na dan 22. jula 1944. u banjskom mestu Breton Vuds u američkoj državi NJu Hempšir, našlo se 730 delegata iz 44 zemlje. U hotelu „Mont Vošington“, zaključili su kako će izgledati svetski valutni sistem posle Drugog svetskog rata. DŽon Mejnard Kejnz, veliki britanski ekonomista i ekonomski savetnik NJenog veličanstva, predložio je stvaranje neke vrste veštačkog novca, koji bi bio priznat u celom svetu. Teoretski, bila je to sjajna ideja, praktično, nametnuli su se Amerikanci pod vođstvom predsednika Frenklina D. Ruzvelta. U centru posleratnog poretka trebalo je da stoji dolar, vezan za stalnu količinu zlata od 35 dolara po finoj unci. Ostale valute izvodile su sopstvenu vrednost iz dolara. Ukoliko bi bile suviše jake, ili suviše slabe u odnosu na dolar, intervenisale bi njihove banke tako što bi kupovale ili prodavale američke banknote. Sistem je tako funkcionisao do 1971. kad je predsednik Nikson ukinuo garanciju dolara vezanu za zlato. Zbog popularnosti dolara u svetu je bilo više novčanica nego što je bilo zlata za njihovu podlogu. U martu 1973. prestao je da važi sistem proklamovan u Breton Vudsu. Mnogi su se plašili da će Sjedinjenje Američke Država obezvrediti svoju valutu, kako bi poboljšale izvoz. Strahovi su se obistinili. Zbog ovoga je svetska privreda između dva svetska rata već bila u krizi i dobro uzdrmana. Ali novo, slobodno kretanje različitih valuta, funkcionisalo je bolje nego što se očekivalo. Odustajanje od centralnih banaka kao dirigenata valutnih kretanja, dovelo je do toga da je snaga privrede odlučivala o monetarnoj premoći u svetu. I zahvaljujući moćnoj privredi to su, bez sumnje, bile SAD. Doduše, valute su se značajno kolebale, politika je pokušavala verbalnim sredstvima da spreči ekscese: 1985. u NJujorku, između ministara finansija je dogovoreno sniženje vrednosti dolara, da bi ga posle dve godine ugovorom u Luvru, ti isti ministri morali spasavati od sunovrata. Uprkos svih uspona i padova, dolar je bio uvek mera svih stvari. Za Amerikance je dolarski režim imao mnogo šarma: mogli su u nedogled snižavati kurs dolarskih novčanica i u inostranstvu lakše prodavati robu, a da u svojoj zemlji ne povećaju inflaciju. Zadužili su se da bi finansirali rat u Iraku i da bi obezbedili poreske olakšice, ali su zato dostigli 5.000 milijardi državnog duga. Istovremeno su sebi priuštili luksuz veće potrošnje nego što sami proizvode. Godinama im rastre deficit u trgovinskom bilansu, tako da je u 1990. iznosio 80 milijardi, a u 2007. biće više od 700 milijardi dolara. To je više od pet odsto bruto domaćeg proizvoda. Uspon Amerike u proteklim godinama bio je finansiran kreditima. Dvostruki deficit je monetarni dokaz da najveća svetska privreda živi iznad svojih mogućnosti. Celina dobro funkcioniše zato što je razvijen naročit sistem davanja i uzimanja koji protivreči svakoj ekonomskoj teoriji: već godinama traje gigantski tok kapitala od siromašnih zemalja u pravcu SAD, najbogatije zemlji sveta. Svakog dana prema Americi se obavlja transfer od dve milijarde dolara, pri čemu on uglavnom potiče iz dalekoistočnih zemalja. Centralna banka u Pekingu nakupila je ogromne devizne rezerve iz eksportnih poslova, tako da Kina raspolaže fantastičnim sumama koje su veće od 1.400 milijardi dolara. Taj novac je položen, uglavnom, u američke banke, bez većeg rizika, ali i bez izgleda za veliki dobitak. Na taj način, Kinezi drže kurs dolara visoko, a svoje sopstvene valute nisko. A i roba im je konkurentna na tržištu. Azijci finansiraju američku potrošačku groznicu u toku koje Amerikanci otkupljuju jeftine majice, automobile i televizore sa tankim i ravnim ekranom. “Zaduživanje i istovremena dobit korišćenjem dugoročnih kredita sa kamatom ispod pet odsto, mogu se u modernoj istoriji privrede uporediti sa besplatnim ručkom”, opisuje američku drskost iskorišćavanja prednosti vodeće valute, američki istoričar Nil Ferguson. Retko kad je ranije svetska privreda bila tako izbačena iz ravnoteže kao danas. Godinama su Amerikanci bili finansijeri sveta, a danas su najveći dužnici. Azijci su došli u poziciju igranja uloge kreditora. Na duže staze, jasno je, to na dobro izaći ne može. Već deset godina ekonomisti upozoravaju na mogućnost velikog praska. Danas, po svemu se čini, došlo je vreme i za to. Pad dolara, u proteklih desetak nedelja, najava je krhkosti pakta između Amerike i istočne Azije. Tamo je nestalo spremnosti za dalju kupovinu dolara. Nestrpljenje raste. Daleki istok je započeo pripreme za pretvaranja svojih deviznih rezervi u evre. Udeo dolara u svetskim deviznim rezervama sa 80 odsto u sedamdesetim godinama, smanjio se na današnjih 65 odsto. Kina, Rusija i Malezija, svoje valute su već delimično odvojile od dolara i vezale ih za evro, što je od maja ove godine počeo da čini i Kuvajt. Mnogi proizvođači nafte u međuvremenu su zauzeli distancu prema dolaru, iz ekonomskih, ali i iz ideoloških razloga. Investiciona banka „Morgan Stenli“ smatra poprilično neverovatnim odustajanje Saudijske Arabije od vezanosti svoje valute za dolar. Međutim, male zalivske države mogle bi slediti Kuvajt, piše u jednoj aktuelnoj studiji: “To bi moglo dolaru zadati novi psihološki udarac, a time i ekonomski udarac nekad ponosnoj privrednoj sili, Americi.“ Američka nacija je onespokojena, a rešavanje uzroka nastale krize je uveliko u toku. Mnogi Amerikanci su zaključili na osnovu sasvim dobro utemeljenih osećanja da bi im budućnost mogla izgledati znatno tužnija od stvarnosti. Spisateljka Sera Bonđorni u svojoj knjizi „Godina bez Made in China” opisuje različita osećanja prosečnih Amerikanaca u trenucima ulaska u prvi u nizu supermarketa. “Kad ugledam natpis Made in China, jedan deo u meni kaže: to je za Kinu dobro. Drugi moj deo oseća da sam nešto izgubila, a da i ne znam šta.” Eksperti bi joj ovo mogli objasniti: osećanje izgubljenosti nije ništa manje od osećanja gubitaka proizvodne osnove cele zemlje. Industrijsko društvo se oprostilo od velikog dela svojih pogona; došlo je vreme u kome se traže i dobijaju usluge i roba koji dolaze sa strane, ali nastala praznina nije ispunjena. Upečatljiv rast američke privrede poslednjih nekoliko godina, pojačava iluziju prosperiteta. Jer, taj rast je, u suštini, došao zbog porasta potrošnje koja je, sa svoje strane, finansirana kreditima ili prodajom nekretnina. Uprošćeno rečeno: Amerikanci doručkuju svoju prošlost, a večeraju budućnost. Štedljivost je praktično podlegla iskušenjima. Inostrano zaduženje SAD raslo je u 2006. svake nedelje ravno milijardu dolara, i u međuvremenu dostiglo 2.500 milijardi. Privatni budžeti su u zemlji i van nje zaduženi sa 13.000 milijardi, od čega je 36 odsto nastalo samo u proteklih pet godina. Mnogo šta od ovoga Amerikanci sebi više ne mogu dozvoliti. Jedino što je udvostručeno u sedmogodišnjoj Bušovoj vladavini jesu vojničke potrebe. Prosečni prihodi u porodici stagniraju skoro deset poslednjih godina. Uspesima u spoljnoj trgovni, koji su glavni oslonac svakoj nacionalnoj ekonomiji, već dugo se niko u Americi ne hvali. Udeo Amerike u svetskom izvozu prepolovljen je od 1960. Od uvođenja evra, dolar je u odnosu na njega izgubio 24 odsto od vrednosti. Brazilski modni model, Gizela Binhern, 26, plavuša koja zbog te okolnosti nije glupa i koja je ove godine zaradila 33 miliona dolara, daleko nadmašivši dve čuvene heroine modnih pisti Kejt Mos, 33, i Hajdi Klum, 34, dala je na znanje, preko svoje menadžerke i sestre bliznakinja, Patricije, da će sve buduće ugovore zaključivati u evrima, a ne u dolarima. Današnja Amerika je, industrijski gledano, ostala skoro bez ičega. NJeni pogoni se nalaze s one strane meksičke granice i u Aziji. Ostalo je jedino Designed in America, a ono, “Made in USA”, jedva da se može negde pročitati. IBM je svoju produkciju personalnih kompjutera predao Dalekom istoku. Eplov iPod danas se proizvodi u jedom kineskom gradu u kome radi 120.000 slabo plaćenih radnika. Čak i američki proizvođač odeće Land’s End koji kupcima prodaje i osećanje da su u sopstvenoj zemlji, preneo je proizvodnju u region Jangce – Biserna delta, u Kini. Najveći deo proizvodnje dečjih igrački, nameštaja i automobila, dolazi iz japanskih, korejskih, tajvanskih i kineskih fabrika. Vol Mart, Houm Depo, i Sejfvej, najveći prodajni lanci u Americi, u stvarnosti su spoljašnji izlog azijske industrije. Amerika je pri tom “ostala bez resursa”, kaže Si-En-Enova novinarska zvezda Lu Dabs, a demokratski predsednički kandidat DŽon Edvards se žali na “preseljenje američkih radnih mesta”. Današnja američka industrija više ne bi moga ispuniti potrošačke želje svog stanovništva. Nekad gorda industrijska zemlja, danas je oglodana skoro do kostiju. Ono što se u Evropi naziva izmenom strukture, u Americi je strukturalni slom, zbog koga su mnogi građani direktno oštećeni. Nekadašnji industrijski revir na severoistoku zemlje, nazvan je “zarđalim pojasom”, Geri, grad u saveznoj državi Indijani, danas je simbol industrijske propasti. Grad na 20 minuta vožnje iza Čikaga, nekad je bio srce američkog privrednog čuda i sedište najveće svetske firme za proizvodnju čelika. Iz ostatka sveta je ovde dolazila najamna radna snaga, a Geri je u celu zemlju, bukvalno, upumpavao dobrobit. U međuvremenu je U.S. Steel glavno sedište preselio i ugasio svoje fabrike. Doduše, tržište čelika i dalje cveta, ali posao prave Indijci, a ne Amerikanci, dok je Geri u isto vreme postao grad duhova. Svaki drugi od nekadašnjih 200.000 stanovnika, nekud je otperjao. Ford, Krajzler i DŽeneral motors, još uvek su kod kuće. Oni proizvode automobile, ali i gubitke u milijardama dolara. Samo u Detroitu je od 2005. napravljen dobitak od 23 milijarde dolara. Japanska Tojota je danas najveći i najbolji svetski proizvođač automobila. Kad posrće prodaje vozila, tope se i nadnice, što je za nacionalnu privredu teško podnošljivo. Posle višenedeljnih pogađanja sa sindikatima, objavljene su nove cene radnog sata: 14 dolara je danas polazna cena radnika u auto-industriji. U isto vreme, svaka čistačica u Vašingtonu, koja drži do sebe, zahteva znatno više. U vreme Henrija Forda, u Detroitu je duvao drugačiji, blagi vetar. Osnivač fabrike je udvostručio nadnicu radnika na pet dolara dnevno. Želeo je, pisalo se 1914, da proizvođači automobila postanu kupci svojih proizvoda. To povećanje nadnica i razloge za to, Wall Street Journal je proglaso “nemoralnim”. Sa 14 dolara po satu, što je danas slučaj, Wall Street Journal bi bio vrlo zadovoljan, ali radnici nisu. Do sada su cene sata detroitskih radnika bile oko 70 dolara, pri čemu su im bili obezbeđeni penziono i zdravstveno osiguranje. Da bi se stvorili, kakvi-takvi izgledi za održavanje radnih mesta, sindikati Krajzlera, Forda i DŽeneral motorsa, oslobodili su menadžment firmi obaveze zdravstvenog osiguranja. Sindikati su na sebe preuzeli troškove lečenja, ali su zato dobili akcije. U Fordu će Ujedinjeni sindikati sa 16 odsto akcija postati najveći akcionari. U mnogim koncernima je ovih dana dogovoreno ukidanje naknada za lečenje, što je dalo rezultat po kome 16 odsto, ili 47 miliona Amerikanaca, danas nema nikakvo zdravstveno osiguranje. Kriza na tržištu nepokretnosti, direktna je posledica opšte privredne slabosti i još više je podgreva. Banke su, što je sad jasno, da jasnije ne može biti, rast u prošloj godini kupile kreditima, čije je vraćanje, više nego neizvesno. Takozvani “sabprajm” krediti (novčane pozajmice dužniku sa vrlo malim bonitetom ili bez njega) koji izgledaju kao stimulativno finansiranje, u stvarnosti su moderna forma spekulacije. To je klađenje na budućnost malog čoveka, i na rastuće cene nepokretnosti, što je u Americi, trenutno, tržište od hiljadu milijardi dolara. Oko 20 odsto američkih poslova sa hipotekarnim kreditima, napravljeni su sa mušterijama najmanjeg boniteta, dok je 2001. toga bilo svega 5 odsto. Moto branše je: ”Moj dom nije kartonska kutija!” Tako je došlo ono što je doći moralo: siromašna klijentela otišla je putem opšte privredne malaksalosti u propast. Cena energije je porasla, priliv u kućne budžete se smanjio, a želja za kupovinom je prigušena. Cene nepokretnosti pale su već odavno, a učešće u kreditima je postalo nepotrebno. Sve to pritiska američki dolar. Ipak, slab dolar ima i prednosti: mnogi američki koncerni koji su u prošlosti radna mesta preseljavali, na primer, u Kanadu, danas se vraćaju u Ameriku, a mnoga preduzeća su zbog jeftinog dolara postala vrlo konkurentna u inostranstvu. Na primer, korporacija Tereks, koja proizvodi opremu za građevinarstvo, udvostručila je broj radnika na 3.000 i, takođe, eksport, pre svega prema Evropi. Ove prednosti iskorišćene su u američkoj politici, te je pad dolara i dalje odobravan. Pošto dolar nije najcenjenija, već je samo “vodeća” svetska valuta, problem dolara je izvezen u preostali deo sveta. Već sad je pogođen evropski izvozni sektor. U Nemačkoj trpe naročito dve braše, koje su za dobro ukupne privrede od naročitog značaja: vazduhoplovna i auto-industrija. Erbas, Dajmler, BMV i Folksvagen, Porše i njihovi liferanti, zapošljavaju 700.000 ljudi. Ova preduzeća daju odlučujući doprinos nemačkoj poziciji najvećeg svetskog izvoznika. Čak, i pored ovakvog uspeha na svetskom tržištu, Nemačka je upadljivo osetljiva na valutna kolebanja. Erbas je zapravo, u toku programa saniranja zvanog Power 8 koji bi trebalo da do 2010. smanji troškove po godini na po dve milijarde dolara. Zbog toga će 7 od 16 evropskih fabrika biti prodato i ugašeno 10.000 radnih mesta. Preduzeće bi tako trebalo biti fit za dolar sa paritetom prema evru do 1,35. Ali, to je bilo juče, a danas je dolar već 1,50 za jedan evro. Erbas sigurno može biti još efikasniji, samo da se prekinu političke nesuglasice između Španaca, Britanaca, Francuza i Nemaca i da se avion montira tamo gde je ekonomski najsmislenije: “DŽambo” A380 u Francuskoj, a porodica A320 u Nemačkoj. Pre nego što su mere štednje u Erbasu realizovane, dolar je ponovo pao, čime je izigrao Boingovog konkurenta. Svaki cent za koji evro poraste iznad 1,35 dolara, smanjuje Erbasove prihode za sto miliona evra. Pri kursu 1,50 Erbas gubi dalju, jednu i po milijardu evra. Naravno, Erbasovi finansijski menadžeri, kao i mnogi drugi, osigurali su se na razne načine od očekivanog pada dolara. Uglavnom se obezbeđuje preračunavanje vrednosti dolara u jednoj ili dve naredne godine. Međutim, time se dobija samo kratka pauza da bi se došlo do daha. Ukoliko američka valuta bude i dalje padala, neće biti vremena za reakciju uobičajenim mehanizmima prilagođavanja. Erbas mora zbog svega toga preneti deo proizvodnje u dolarski prostor. On ne samo da nema montažu svojih aviona u SAD, nego kupuje premalo delova za montažu u dolarskom prostoru. Čak, i pored želje Erbasovog šefa Endersa da se ovo promeni, stvar će potrajati dok se ne pronađu novi snabdevači koji bi, po mogućstvu, proizvodili u nekoj američkoj fabrici. Nemačka automobilska industrija je bolje pripremljena za kolebanja dolara. BMV i Mercedes imaju svoje fabrike u SAD i tamo montiraju, pre svega, svoja terenska vozila. Preko 100.000 je montirao BMV, a Mercedes oko 170.000. Ali sve ovo nije dovoljni za potiranje efekta pada dolara. Obe firme prodaju u Americi i vozila koja su proizvele u Evropi. Čak i ona vozila koja se montiraju u mestima Taskalusa i Spartanburg, opremljena su motorima iz Evrope. BMV je u prošloj godini zbog slabog dolara izgubio 666 miliona evra, pa će zbog toga Bavarci povećati broj proizvedenih vozila u Americi na 200.000 Folksvagenov šef, Martin Vinternkor, uskoro donosi odluku da li će i Volfsburg otvoriti fabriku u Americi. Izgleda da nema nekog izbora pošto se svi eksperti slažu oko daljeg pada vrednosti dolara. “Fau Ve”, sebi ne može dozvoliti dalje gubitke koje ima u trgovini na tržištu SAD. Zbog toga će na američkom severoistoku otvoriti fabrike u kojima bi se proizvodilo ko 200.000 vozila godišnje. Eksperti se nadaju da će se devizno tržište okrenuti u drugom pravcu, kao što se već jedanput dogodilo pre tri godine, kad je evro neprekidno rastao i kad se samo postavljalo pitanje kad će probiti granicu od 1,40 i krenuti prema famoznih 1,50 dolara za evro, pa, čak, kako su se mnogi plašili, do 1,80. U to vreme, sve se završilo na kursu od 1,40; dolar se oporavio i opasnost od opšteg sloma je izbegnuta. Danas smo ponovo tu gde smo bili. U suštini, Amerikanci žive i dalje preko svojih mogućnosti, i država, baš kao i građani. I sve dok je tako, ekonomisti se slažu, dolar će gubiti vrednost. Ali, ne može se znati šta bi se u tom slučaju dešavalo. Moguće bi bilo zamisliti tri scenarija. Koji bi od njih odgovarao stvarnosti, zavisilo bi od učesnika i racionalnog ili neracionalnog ponašanja, ali i od toga da li bi nastala panika. U pozitivnom slučaju, pad dolara se usporava, Amerikanci stežu kaiš, štede i kupuju manje. Uvoz se smanjuju, a istovremeno im raste izvoz, jer je američka valuta jeftinija i zato konkurentnija. Spoljnotrgovinski deficit se smanjuje, a pad dolara se zaustavlja. Kinezi bi bili možda spremni za povećanje vrednosti svoje valute. U tom slučaju privredno klatno je u ravnoteži. U takvom razvoju događaja, svi eksperti bi očekivali pozitivan privredni rast u svetu. Scenario broj dva. Moglo bi biti i drugačije. Kriza bi se i dalje širila, poverenje u američku privredu i u njene banke bilo bi ozbiljno poljuljano, a došlo bi i do poremećaja na berzama, koje i danas uspevaju da održe prilično visok kursni nivo. Oba scenarija pretpostavljaju da bi najvažnije države reagovale razumno. Šta bi se, međutim, dogodilo ukoliko bi dolar i dalje padao? Šta bi nastalo ako zavlada strah od permanentnog pada dolara, među zemljama, poput Kine, Japana, azijskih zemalja u znaku tigra i među izvoznicama nafte, sa Rusijom, najpre. U scenariju horora, dolar potpuno propada, a sa američkom valutom propada i međunarodno finansijsko tržište. U tom trenutku, globalizovani svet ulazi u opštu krizu. Ključnu ulogu držala bi u rukama komunistička Kina (još uvek u tom oficijelnom statusu) i odlučila bi da li će se kula kapitalizma srušiti. Kina bi u tom slučaju i sama pretrpela veliku štetu. U takvoj situaciji ne bi bilo kupaca za svu masu proizvoda koja svakog dana izlazi iz kineskih fabrika. Obe strane, i američka i kineska, profitiraju iz ove situacije i iz sadašnjeg sistema: jedna kupuje kinesku robu, dok druga puni džepove parama. Ovaj mehanizam, naravno, ima granice i izgleda da je do njih već stigao. Zapadni političari, stoga, već godinama pritiskaju kinesko rukovodstvo, ne bi li odustalo od održavanja potcenjenog kursa kineskog juana. Predsednik Evropske grupe, Žan Klod Žanker, pokušao je pre tri nedelje sa ubeđivanjem i nagovaranjem Kineza kako bi pokrenuli proces jačanja juana. Međutim, sve se završilo apelima, jer nedostaju prikladni instrumenti za pretvaranje reči u dela. Pre svega, niko ne veruje da Amerikanci uopšte imaju interes za jak dolar. Vodeći službenici u evropskim ministarstvima finansija sumnjaju da Amerika, slično kao u šezdesetim i sedamdesetim godinama, sasvim sistematski i proračunato, ide na snižavanje vrednosti svog novca kako bi se oslobodila velikog duga kod Kineza i ostalih azijskih zemalja. Srednjoročno, misle neki finansijski stručnjaci u Evropi, doći će, čak, do kursa dva dolara za evro, ukoliko ne dođe do tehničke reakcije u suprotnom smislu. Amerikanci, sasvim očigledno, ne žele i neće da učine ništa protiv slabljenja svoje valute. Zbog toga se u Evropi umnožavaju glasovi koji traže kupovinu dolara i prodaju evra, kako bi se poduprla američka valuta. Evropska centralna banka (ECB) mora biti jasna u odbijanju daljeg rasta vrednosti evra. Na deviznom tržištu do promena dolazi samo ukoliko banke vuku svoj kraj konopca, kao što je bio slučaj pre sedam godina. Na berzanske špekulante ostavlja se utisak samo kad osete zajedničke poteze velikih igrača. Tad se više ne usuđuju na kockanje sa daljim padom dolara, jer je poznato da je retko ko sišao sa parketa kao pobednik u utakmici sa velikim bankama. Na nesreću, od ovog jedinstva udaljene su i banke i vlade većine zemalja; pre svih, Amerikanci ne bi vukli zajedničke poteze sa Evropljanima. Ekonomisti strahuju da ECB ne može učiniti ništa drugo, osim da sledi primer američke centralne banke, tj. da i dalje snižava kamate. Na ovaj način plaća se cena koja je poznata kao visoka inflacija. Čini se da su političari i čuvari nacionalnih valuta do daljeg bespomoćni i da samo očekuju dalje događaje, nadajući se da sve nije tako strašno kao što izgleda. Šef nemačke Komercijalne banke očekuje u narednih dvanaest meseci kretanje pariteta od 1,50 do 1,60 dolara za evro, ali nalazi da “sve to nije optimistično”. Za mnogo posmatrača ova prognoza predstavlja pravu suprotnost: preterano je optimistična.