Subjektivni osećaj

Ah, šta sve neću da naučim gledajući TV B92!! Osvane petak, onako, ladnjikav i snežan, a Veran Matić me obaveštava da je minus dva, ali da je “subjektivni osećaj” kao da je plus dva stepena Celzijusa!? Majke mi, to je stajalo kao ukucano obaveštenje na onoj crvenoj traci pri dnu ekrana; u desnom uglu ekrana minus dva, a u levom uglu plus dva Celzijusa!? Tu se, od ranog jutra, prekrstim, onako, duboko, kaluđerski. Prekrstim se i levom i desnom rukom. Strašno! Počeli su da manipulišu i temperaturom, suvomrazicom! Krsti se i Jung. I sočno cokće: “C,c,c! Čuj, subjektivni osećaj! Kao da postoji i objektivni osećaj. I, što, bar, ne kažu čiji je to ’subjektivni osećaj’? Da li je to subjektivni osećaj spikerke? Ili urednika jutarnjih vesti? Ili je, možda, Veranu Matiću zbog nečeg toplije oko srca? Ili je, možda, Solani ojužilo jer, evo, isterao je svoje; zakazao je izbore za 20. januar...” Toliko me iznerviralo to sa subjektivnim osećajem na TV B92 da sam, od nervoze, počeo da se spremam za 20. januar. Ali, ne za izbore već za krsnu slavu. Što apstiniram!? Pa, nisam, moj Srbine, glasao sedamnaest godina pa neću, valjda, sada na slavu. Jung vidi da su me spopali pundravci, pa mi još, odozgo, soli: “Čujem da će i moj kolega Boki da glasa iako mu je slava. Kao da mu odgovara što su vam masonci izbore na Svetog Jovana zakazali ne biste li se, konačno, između sebe poklali. Takav mi je subjektivni osećaj na ova Matićeva dva stepena Celzijusova!” Elem, spremam se za slavu, inventarišem po kredencu, tamo gde su rakije. I, cvrc, iz jedne flaše, cvrc iz druge, kad, naletim, bajo, na Nadinu “ajdovaču”! Potegnem, onako, muški, i, prvo osetim miris i ukus mladih borovih iglica sa Divčibara, a onda, tek, snagu čistog alkohola. Auuu, brale! U utrobi vatra, u grudima jara, a srce udara, udara. Tako da mi je subjektivni osećaj bio plus dvadeset, mada je, po Veranu Matiću, i dalje svega plus dva Celzijusa. Jung mi se iza leđa šunja, nanjušio i on “ajdovaču” te mu poturim flašu, a on sune u sebe tri gutljaja, pa se razrogači. I, odmah, počne da bulazni: “Znaš li, hik, da i masonci slave Svetog Jovana, ali, iz svojih, hik, nesrpskih razloga. I oni znaju da Isus nije postojao, pa zato malteški vitezovi crkoše Jovanovu ruku sa Cetinja da drpe, hik! A sa vatikancima, hik, u istu tikvu duvaju i uskoro će Julija Cezara za novog Isusa da izglasaju! Zaista, hik, takav mi je subjektivni osećaj na dva Celzijusa o kojima izveštava B92!” Tu sunem Jungu još čašicu “ajdovače”, ko velim, izdaće još neke tajne gnostičke. Švajcarac drmne čašicu naiskap, pa će dalje da blebeće: “Ali, gle, njine li masonske nevolje! Jovan Krstitelj je bio Srbin i živeo je kao bogumilski starešina, tu, kod Kumanova, hik, i to u DEVETOM VEKU!!? Dvesta godina pre Nemanjića, hik! A onda su Srbi, sveže pravoslavni, morali Jovanu glavu da odseku, pa tom srpskom kralju dželatu, hik, ostade da ga zovu Irod, to jest, IZROD! Veruj mi, takav mi je subjektivni osećaj na minus dva Celzijusa!” Ovde kažem Jungu da baljezga gluposti, a on će: “Ah, tuposti, srpska tuposti! Već ste zaboravili da ste, na Vidovdan, predali Miloševića Hagu, a evo, 20. januara, na dan Svetog Jovana, na predsedničkim izborima sledi predaja Kosova! A posle predaje Kosova biće, hik, i unijaćenja, a onda ćete sa izdajničkim vladikama iz Velike Plane izglasati i rimskog papu za svog poglavara! Što je i normalno, jer, hik, ako pristupate atlantskim integracijama, onda su vam otvorene i kapije Vatikana!? Možda grešim, hik, ali, zaista, takav mi je subjektivni osećaj na ova Matićeva dva Celzijusa!” Tu počne plafon da mi se okreće, što od “ajdovače”, što od Jungove priče, i iznesem steper na terasu, na minus dva koja su “subjektivno” Celzijusova, pa stepuj, kurblaj, begaj put Avale, begaj put Kašmira, što dalje od Kumanova... Ali, nacvrcani Švajcarac ne da mi mira, pa, eto, i Junga na terasi, nikako čovek da ga se otarasi: “Znaš, poznavao sam nekog gospodina Protića iz Čačka, koji je između dva rata studirao u Ženevi. Družio se sa onim bezbožnikom Vasom Pelagićem. I Pelagić je gosn Protiću, hik, objasnio da je Jovan Krstitelj Srbin bio, te da su ga zvali i KRSTA, a i KRISTA, a onda i HRISTA! I, shvataš li da je Hrist samo drugo ime za Jovana Krstitelja, hik, bljuc! Takav mi je subjektivni osećaj na Matićeva dva Celzijusa!?” A kad je Jung zadžonjao u beržeri, drmnem još jednu “ajdovaču”, pa ajd sa Oljom ka Kaleniću po vruće mekike. Kupimo i suve crvene paprike i sveže mlevenog mesa, i sve to na Matićeva dva Celzijusa te teraj, nazad, za Gročansku. Olja puni papriku, dok čistim orahe jer začas će doći Sveti Jovan, začas će 20. januar. A možda će pre toga i neki državni udar; kad demokratija posrće, onda nastupa diktatura. Ali, neće valjda 6. januara, ne bi bilo dobro da nam se istorija ponavlja... Oh, kako sam na ručak navalio! Prvo, dva tanjira supe od ramsteka, pa, zatim, osam punjenih paprika, pa istarskog ovčijeg kačkavalja i štrudlu od maka... Ih, a mogao sam još osam paprika, ali onda bih, je l’ da, bio stoka. I sve sam to Nikolinim vinom zalivao ne bih li Jungovu priču o Svetom Jovanu zaboravio... Kad, u taj čas, meškolji se Jung iz moje beržere, popravlja leptir mašnu i trezan drži, opet, banku: “Razmisli malo, moj Srbine! Kako to da se Isusov lik prikazuje na mozaicima i freskama tek nakon Nikejskog sabora!? I kako to da je na vizantijskim freskama, tek posle DEVETOG veka, Isus likom sličan Jovanu Krstitelju kao jaje jajetu!? Eto, izvini, ali takav mi je subjektivni osećaj na Matićeva dva Celzijusa...” I jedva, nekako, izmamim Junga iz beržere, te se zavalim, da gledam utakmicu “Arsenal” – “Čelzi”. Ali, oćeš! “Ajdovača”, supa, punjene paprike te crno vino iz Kleka, sve me to sklepa, i, ćao, londonski Hajberi, odnesoše me pusti arhetipski snovi! I, pazi, šta sanjam, moj Srbine!? U srušenom domu, u Tošinom bunaru, moja pokojna mati čuči u dvorištu nasmejana pored korpe pune žutih pilića! A u korpi sa pilićima čuči i moja Crna iz Vrčina! Čuči kao crna kvočka ali ne kokodače nego mi na uvo prede: “Napiši roman o Jovanu Krstitelju iz Kumanova, otvori oči Srbima, a možda zbog toga dobiješ i Nobela. Veruj mi, takav mi je subjektivni osećaj na Matićeva minus dva Celzijusa...” Trgnem se iz ovog jungovskog sna, i, onako, u gaćama izađem u ponoć na terasu. Po Veranu Matiću je i dalje minus dva, na nebu sija mlada mesečina, a meni milina, milina, kao da je letnja omorina! Majke mi, takav mi je subjektivni osećaj na Matićeva dva Celzijusa.