Posrećilo mu se, izbio je rat

OPTUŽNICA: Snagom svog položaja i autoritetom komandanta, Naser Orić komandovao je svim jedinicama koje su delovale u njegovoj zoni odgovornosti. To obuhvata sve borbene jedinice u opštinama Srebrenica i Bratunac (uključujući tu i vojnu policiju) koje su bile umešane u pritvaranje i držanje u zarobljeništvu Srba-pojedinaca u Srebrenici. Orić je i de jure i de fakto imao komandu i kontrolu kada je reč o vojnim pitanjima i da je kontrolisao svoje podređene. Između 24. septembra 1992. i 20. marta 1993. godine pripadnici vojne policije pod komandom i kontrolom Nasera Orića navodno su zatočili nekoliko Srba u srebreničkoj policijskoj stanici i zgradi iza opštine Srebrenica. U optužnici se navodi da su pritvorenici bili podvrgnuti fizičkom zlostavljanju, mučenjima i fizičkim i psihičkim povredama. U nekim slučajevima zatvorenici su nasmrt pretučeni. Naser Orić je od septembra 1992. do avgusta 1995. imao razloga da zna ili je znao da su njegovi podređeni planirali, pripremili ili sproveli lišenje slobode, ubijanje i/ili surovo postupanje prema Srbima zatočenim u srebreničkoj političkoj stanici i zgradi iza opštine, ili da su to učinili, a nije preduzeo potrebne i razumne mere da spreči takve akte niti da kazni njihove počinioce. U periodu od maja 1992. do februara 1993. muslimanske oružane snage angažovale su se u raznim vojnim operacijama protiv VRS u istočnoj Bosni. Tokom tih operacija, muslimanske oružane jedinice u opštinama Bratunac, Srebrenica i Skelani spalile su ili na neki drugi način uništile najmanje 50 pretežno srpskih sela i zaselaka. Usled toga su hiljade Srba izbegle iz tog područja. Naser Orić je optužen za individualnu krivičnu odgovornost (član 7. stav 1. Statuta) i za komandnu krivičnu odgovornost (član 7. stav 3. Statuta): - Bezobzirno razaranje gradova, varošica ili sela, koje nije opravdano vojnom nužnošću (kršenje zakona ili običaja rata, član 2). - U sklopu komandne odgovornosti optužen je za ubistvo i surovo postupanje (kršenje zakona ili običaja rata, član 3). PRVOSTEPENA PRESUDA: Pretresno ve­će je utvrdilo da je srebrenička vojna policija preko svojih komandanata Mirze Halilovića i Atifa Krdžića bila odgovorna za povrede nanete žrtvama. Veće je takođe utvrdilo da je Naser Orić imao efektivnu kontrolu nad vojnom policijom, ali tek od 22. novembra 1992. Nema dovoljno pouzdanih dokaza da je Naser Orić ikada posetio dva mesta na kojima su držani pritvorenici između decembra 1992. i marta 1993; iako je Orić znao da su Srbi zatočeni u Srebrenici, nema ničega što bi ukazivalo na to da ga je neko obaveštavao o stanju u kome se oni nalaze. Ipak, budući da je Naser Orić bio svestan da su se ranije događali incidenti sa smrtnim ishodom i surovim postupanjem prema zatvorenicima, Pretresno veće je zaključilo da je Naser Orić znao da je bezbednost svih Srba zatočenih tada u Srebrenici bila ugrožena. Pretresno veće je utvrdilo da je Naser Orić imao razloga da zna za ubistva i surovo postupanje počinjene u srebreničkoj policijskoj stanici i zgradi iza opštine između 27. decembra 1992. i 20. marta 1993. Međutim, bezbednost i dobrobit srpskih zatvorenika nisu više zaokupljali Nasera Orića zbog, kako je 2001. rekao u razgovoru sa predstavnicima Tužilaštva, pogoršanja vojne situacije. Pretresno veće je odbacilo tvrdnje odbrane da Orić u to vreme nije raspolagao odgovarajućim sredstvima kojima bi mogao da spreči zločine protiv zatvorenika. Pretresno veće je zaključilo da je Naser Orić kriv. Naser Orić je kriv što nije izvršio dužnost da kao pretpostavljeni preduzme neophodne i razumne mere ne bi li sprečio ubistva u periodu između 27. decembra 1992. i 20. marta 1993. niti je preduzeo neophodne i razumne mere da bi sprečio surovo postupanje između 27. decembra 1992. i 20. marta 1993. Po svim ostalim tačkama optužnice Naser Orić je oslobođen. Izrečena kazna: dve godine zatvora. Presuda Apelacionog veća: I Tužilaštvo i odbrana su se 31. jula 2006. žalili na presudu. Apelaciono veće je zasedalo 1. i 2. aprila 2008. i dalo za pravo Naseru Oriću u prvoj i petoj tački žalbe, gde je tvrdio da Pretresno veće nije izvelo zaključak o krivičnoj odgovornosti jedinog identifikovanog podređenog, Atifa Krdžića. Apelaciono veće je 3. jula 2008. godine ukinulo osuđujuću presudu Pretresnog veća i zaključilo da Naser Orić nije kriv. Sudija Mohamed Šahabudin je priložio izjavu. Sudija Liu Daćin priložio je izdvojeno, delimično nesaglasno mišljenje i izjavu. Sudija Volfgang Šomburg priložio je izdvojeno i delimično nesaglasno mišljenje. • • • Svedok Srbin, prodavac igračaka iz Skelana (31. januar 2005) Tužilac: Da li ste prodavali igračke i Muslimanima i Srbima, odnosno svim stanovnicima u tim oblastima? Svedok: Jesam. Odlazio sam na vašare, i one koje su organizovali Muslimani i one koje su organizovali Srbi. I na verske proslave sam išao. Tužilac: Da li ste pre aprila 1992. godine uočili bilo kakvu napetost koja je počela da se javlja između Muslimana i Srba u Skelanima? Svedok: U oblasti oko Skelana, u selima koje sam posećivao krajem 1989. i tokom 1990, napetosti su se pojačale. Osnovana je SDA, a posle nje SDS. Tužilac: Pošto su te napetosti pojačane, da li ste se vi učlanili u neku stranku, recimo u SDS? Svedok: Nisam. Tužilac: Da li ste se učlanili u bilo kakvu političku stranku? Svedok: Jesam. Učlanio sam se u reformiste Ante Markovića, gde su se okupljali Jugosloveni (...) Tužilac: Da li je nastupio trenutak kada su Muslimani, muškarci, počeli da napuštaju domove? Svedok: Krajem marta i početkom aprila 1992. događalo se nešto vrlo čudno u odnosima između Muslimana i Srba. U opštini Srebrenica, u Mesnoj zajednici Skelani, članstvo SDA je činilo većinu. Ta stranka je naoružavala Muslimane, to jest Bošnjake, kroz rezervne policijske snage. U Skelanima je ranije bilo pet ili šest policajaca. Kada je SDA došla na vlast, pedesetak Muslimana je formiralo rezervne policijske snage pri SUP-u u Skelanima. Nosili su uniforme i oružje. (…) Tužilac: A da li su Muslimani u to vreme prelazili reku i odlazili u Bajinu Baštu? Svedok: Svakog dana i Muslimani i Srbi su odlazili u Bajinu Baštu. Bilo je Muslimana koji su godinama radili u Bajinoj Bašti, baš kao i Srbi. (...) Tužilac: Da li ste čuli za čoveka po imenu Naser Orić, negde u to doba, oko aprila 1992? Svedok: Jesam. Tužilac: Da li ste čuli za Nasera Orića ili ste možda videli Nasera Orića pre aprila 1992? Svedok: Viđao sam tog gospodina u Srebrenici u fiskulturnoj sali u kojoj je trenirao. Gledao sam ga u sportskom dresu. Takođe sam ga viđao u Bratuncu, kako vozi motor, opet obučen kao sportista. A viđao sam ga i u kafiću u Skelanima u policijskoj uniformi. Video sam ga u policijskoj uniformi na Bajram 4. aprila 1992. u kafiću „Merima”. Došao je u golfu koji je pripadao srebreničkom SUP-u i bio je u društvu novog šefa policije koga je postavila SDA i nekoliko rezervista sa dugim cevima. (...) Tužilac: Da li je pre 1992. Naser Orić uživao neku reputaciju u oblasti Skelana? Svedok: Naser je bio vrlo poznat, i ta njegova reputacija je bila pozitivna, barem što se tiče Muslimana. Bio je njihov idol. (...) Tužilac: Kako su drugi ljudi koji su se nalazili u kafiću reagovali na Nasera Orića? Svedok: Sa zadovoljstvom su posmatrali svaki njegov pokret ili reč, sa zadovoljstvom i odobravanjem, od srca. (…) Ja sam u to vreme radio kao vozač za Teritorijalnu odbranu u Skelanima, do juna 1992. I posle sam ga viđao, prilikom razmena zarobljenika. Tužilac: Da li je osoba o kojoj ste govorili kao o gospodinu Naseru, na dan poslednje razmene, ista osoba koju ste opisali u kafiću i u sportskoj dvorani, Naser Orić. (...) Svedok: Da. Tužilac: A od juna 1992. godine postali ste vozač za civilne vlasti u Skelanima? Svedok: Da. (…) Tužilac: A kad ste otišli u Ratkoviće? Svedok: Prvo sam stigao u Fakoviće. Odande su ljudi zvali vlasti u Skelanima da kažu da ambulantno vozilo treba da ode u Ratkoviće, selo koje su napali Muslimani. Tamo je bilo strašno. Celo selo je bilo do temelja uništeno. Samo su zidovi ostali. Sve je bilo zapaljeno. Bilo je nekoliko ubijenih životinja i ljudskih leševa. Sve je bilo spaljeno, popljačkano i sravnjeno sa zemljom. Nije bilo ni jedne jedine prostorije koja nije bila uništena, nije bilo nijedne stvari koja nije bila uništena. Sve je popljačkano i odneto. Onda sam pomagao ljudima. Sahranjivali smo leševe. Sećam se da sam sahranio nekog starca, znam mu prezime, znam mu i sina koji danas radi u Zvorniku. Jednostavno sam pobacao neko grmlje po njemu jer je već počeo da pada mrak, bližila se noć, a morali smo da idemo drugim putem natrag kako bismo izbegli zasedu. Znači, morali smo da idemo dužim putem kući. Tužilac: Razumem da je bio deo vašeg posla da sakupljate tela. Da li su ta tela bila unakažena ili na neki drugi način...? Advokat DŽons (branilac Nasera Orića): Ne vidim kakve ovo ima veze sa optužbama. (…) Sudija Adžijus: Mislim da je potpuno legitimno da se nastavi sa ovim pitanjem. Izvolite, gospodine tužioče! Tužilac: Pitao sam vas da li su leševi bili unakaženi ili je možda na njima bilo nekih ožiljaka? Svedok: Meni niko nije naredio da sakupljam leševe. Ja sam to od svoje volje radio. A nikada neću zaboraviti kako su ti leševi izgledali. Moj posao je bio samo da vozim sanitetsko vozilo. Sve ostalo što sam radio, radio sam pored onoga što mi posao nalaže, činio sam to od svoje volje, iz sopstvenih patriotskih osećanja. Tužilac: Ti leševi koje ste skupljali, da li su to bili leševi bosanskih Srba ili bosanskih Muslimana? Svedok: To su bili leševi srpskih majki, očeva, staraca, seljana. To je malo poljoprivredno selo. LJudi koji su tamo živeli, bili su spaljeni, unakaženi. Sve je bilo popljačkano i uništeno. Tužilac: Kada kažete „spaljeni”, da li biste objasnili šta zapravo mislite kad kažete „sve je bilo popaljeno”? Svedok: To znači da je na ljude prvo bilo pucano iz vatrenog oružja, iz puške, automatskog pištolja ili nečeg takvog; znači, prvo je na njih gađano iz oružja; posle toga su premlaćeni, unakaženi i zapaljeni. U kućama koje su bile zapaljene. Advokat DŽons: Časni sude, ovaj svedok naširoko spekuliše o stvarima koje ne zna. Pitam se da li biste mogli da ga usmerite da odgovara na pitanja na osnovu onoga što on sam zna. Taj odgovor nije ni nalik na bilo šta što je on sam u ovom slučaju video. Sudija Adžijus: Zašto bi to bile spekulacije? Ne razumem. Zašto je to spekulacija? Advokat DŽons: Postavljeno mu je pitanje šta je video u smislu šta je mislio kad je rekao da su stvari bile zapaljene, a on nam sada priča priču o tome šta on zamišlja da se dogodilo u tom gradu. To nije odgovor na pitanje. Sudija Adžijus: Da li je vaš opis, gospodine svedoče, ovoga što podrazumevate pod „spaljenim” zasnovan na onome što znate, što ste videli, ili na vašoj mašti? Da li zamišljate kako su se stvari mogle dogoditi, ili nam kažete kako su se one stvarno dogodile, dok nam objašnjavate šta mislite kad kažete „spaljeni, popaljeni”? Svedok: Ja ništa ne zamišljam i ništa ne izmišljam. Bio sam svedok tih muka. Bio sam tamo, ja sam sahranio te ljude, ja sam ih grmljem pokrivao. Opisujem vam ono što sam video, a ne ono što sam mislio da sam video, već tačno ono što sam doživeo u tom selu u to vreme. Tužilac: Kad kažete „popaljeni, spaljeni”, da li hoćete da kažete da je to neko zapalio? Svedok: Kad sam otišao tamo sa drugim ljudima, nije bilo nijedne jedine kuće koja je ostala nedirnuta. Nijedna kuća nije imala krov. Sve što je bilo drveno, izgorelo je. Bilo je leševa po voćnjacima, po baštama. Bilo je ljudi bez ruku, bez nogu, ljudskih leševa pomešanih sa leševima ubijenih svinja. Tužilac: Vi ste služili vojni rok 1985. godine. Da li ste u to vreme obučavani ili ste možda i pre toga znali za oružje koje se zove „zolja”? Svedok: Znam za to. Kad sam bio u školi, mi smo imali predmet Opštenarodna odbrana. Svi mi koji smo pohađali srednju školu imali smo to kao obavezni predmet. Tužilac: I kad ste pohađali tu nastavu, da li ste saznali za oružje koje se zove „zolja”? Svedok: Jesam. Tužilac: I da li znate da li „zolja” može da zapali kuću ili bilo koji drugi građevinski objekat. Svedok: Da, može da zapali kuću. I ako ima nekog u kući, onda će taj čovek ili ti ljudi takođe stradati. Tužilac: Kad ste bili u Ratkovićima, da li ste videli ijedan dokaz da je požar bio izazvan „zoljama”? Svedok: Ne mogu vam reći da li je u Ratkovićima ispaljena jedna zolja ili nekoliko njih. Sve što mogu da vam kažem, jeste da je u tom selu primenjena sila. Bio je tamo jedan čovek koji je ubijen i reći ću vam sad šta se njemu dogodilo. Genitalije su mu isečene i stavljene u usta. Tužilac: Da li je, na osnovu onoga što ste videli, ijedna od tih kuća mogla da bude zapaljena i nečim drugim a ne „zoljom”? Svedok: Te kuće su fizički zapaljene. Prvo su ljudi ubijeni, onda su kuće popljačkane, da bi na kraju bile zapaljene. To je bio način da se ljudi zastraše, da se osigura da se niko neće vratiti tamo. Tužilac: A kad kažete da su kuće u Ratkovićima popljačkane, da li to znači da su neke stvari nedostajale iz kuća ili dvorišta? • • • Svedok Musliman, lekar (14. februar 2005): Došao sam u Srebrenicu 5. avgusta 1992. godine po podne i pozdravili su me pripadnici Teritorijalne odbrane Srebrenice koji su tamo držali položaje. Čekao sam tamo oko sat i po dok nije došao Naser Orić sa 10-15 drugih pripadnika Teritorijalne odbrane kako bi me lično odveo u srebreničku bolnicu. (...) Tužilac: Pošto je to bila ratna bolnica, kako ste i sami potvrdili, da li je Naser Orić ikada dolazio u bolnicu da vidi pacijente? Svedok: Da, veoma često je dolazio i obilazio pacijente. Kad god bi došao u bolnicu, prvo bi razgovarao sa mnom ili sa drugim lekarima, a potom bismo ga pratili u obilasku bolnice. Ne bih rekao da je dolazio svakog dana, ali je sigurno da nije prošla nijedna nedelja da on ne dođe da obiđe pacijente. (...) Mislim da ga je humani instinkt podsticao da se raspituje o sudbini ranjenika. Tužilac: Da li je posećivao i Srbe pritvorenike koji su bili pacijenti u vašoj bolnici? Advokat DŽons: Od ovog svedoka smo već čuli da ne zna šta znači pritvorenik. Bilo je Srba, od kojih su neki možda bili na privatnom odeljenju. Tužilac: Da li je Naser Orić takođe obraćao posebnu pažnju na pacijente Srbe? Svedok: Obraćao je jednaku pažnju na sve, Bošnjake i Srbe redom. Raspitivao se o svačijem zdravlju. Tužilac: Uključujući i Srbe, pacijente pod stražom? Svedok: Jeste, jeste. (...) Tužilac: Možete li opisati lanac komande Teritorijalne odbrane u Srebrenici u to vreme? Advokat DŽons: Bilo bi bolje kada bi moj učeni prijatelj zatražio od svedoka da opiše kako je to funkcionisalo ili nešto slično, jer on ovakvim pitanjem implicira da je postojao lanac komande koji nije postojao. Tužilac Vuben: Ne, pošto je funkcionisanje oružanih snaga potpuno drugačije pitanje od pitanja koje se odnosi na lanac komande. (...) Sudija Adžijus: Prvo je trebalo da pitate da li je postojao lanac komande za koji on zna kada je reč o Teritorijalnoj odbrani Srebrenice. Znači, prvo odgovorite na to pitanje. Svedok: Nisam znao ni za kakav lanac komande. Sudija Adžijus: Eto. Tužilac: Da li je postojala komanda u Teritorijalnoj odbrani Srebrenice u to vreme? Svedok: Postojao je jedan organ koji se zvao Štab Teritorijalne odbrane i njega su činili komandiri jedinica u oblasti Srebrenice. Sudija Adžijus: Vi ste rekli da ste u avgustu ili septembru 1992. godine postali glavni sanitetski oficir u Srebrenici. Ko vam je bio neposredni pretpostavljeni? Svedok: Bio sam član Operativnog štaba Teritorijalne odbrane Srebrenica od druge polovine decembra 1992. godine. U to vreme to se već zvalo Oružane snage Srebrenice. Prema toj strukturi meni je pretpostavljeni bio načelnik Štaba. Sudija Adžijus: A ko je njemu bio pretpostavljeni? Svedok: NJegov pretpostavljeni bio je komandant Naser Orić. • • • Razgovor islednika sa Orićem (dokazni predmet Tužilaštva P 329): Deo video-snimka emitovan tokom završne reči tužilaca, 4. aprila 2006. Saslušanje je obavljeno u kancelariji UN u Sarajevu od 2. do 6. aprila 2001. i snimljeno je na 52 diska. Oriću je predočeno da iskaz daje u statusu osumnjičenog i iskoristio je pravo na prisustvo branioca. Prvi islednik: Da li ste borcima rekli nešto o disciplini, o tome kako da se ponašaju u borbi? Orić: Ne razumem kako da se ponašaju, nema pravila ponašanja u borbi. Ti imaš pištolj, ja imam pištolj. Jedino pravilo je ko će koga prvi da ubije. Je l’ tako? Ti pucaš u mene, ja pucam u tebe. Nema tu neke priče. Jedini razgovor se vodi preko nišana. Drugi islednik: Da, ali ako je neko od nas ranjen, ne ubijen nego ranjen, ili ako je zarobljen – kolega je mislio na ta pravila. Orić: Komandiri su dobili naredbe i nije sad bilo na meni da idem i svakom vojniku objašnjavam šta treba da radi. To je bio posao lokalnih komandira. Islednik: Ali sigurno ste i vi, kad ste tako pred sobom imali sve vojnike, mogli da iskoristite priliku i podsetite ih na njihove obaveze. Orić: Jesam. Rekao sam im da se ponašaju vojnički, i iz toga možete sve da razumete. Iz istog iskaza, dokazni predmet P 328: Orić: Juče ste me pitali za vojni sud. Nisam mogao odmah da se setim, nisam ja kompjuter. Setio sam se posle, kad sam pričao sa svojim borcima. Znam da je Zulfo T. tamo bio neka vrsta vojnog sudije. NJega smo tamo poslali jer je on mnogo vremena proveo u zatvoru, pa pravo poznaje bolje nego neki pravnici sa diplomama. Naravno, ne zna on sva ta razna pravila i propise, ali zna kako da se ponaša. Zna kako da odvaže situaciju, jer je pre rata dvojicu ubio nožem. Nekakva kafanska tuča, napali su ga i nije imao izbora. Osuđen je na 20 godina i odslužio je 14 i po, a onda mu se posrećilo jer je izbio rat.