Je li ministar Lečić najgluplji Srbin

Sačuvane su samo dve glave neandertalca. Jedna je u Britanskom muzeju. Drugu dele premijer Živković i njegov ministar kulture Lečić.

Kad bi glupost na berzi koštala pedeset evra po toni, obogatio bih se kupovinom te dve funkcionerske glave. Neiscrpan koncentrat pomenutog berzanskog minerala.

Kompletna posada magareće klupe srpske politike izmilela je ovih dana. Roštiljdžija - kao najbolji dokaz dokle je Srbija stigla posle dve stotine godina tumaranja - govorio je baš o Karađorđu. Bruka. Logoreični čorbadžijski demagog s lakoćom je padao na osmoškolskim temama “Prvi dan proleća” i “Moja mama”. Sad drži slovo Ocu nacije.

Paganin Batić, kojeg je srpska javnost izborno uništila, ukazuje pismom toj srpskoj javnosti da Koštunica ne odgovara demokratskim standardima srpskog pravnog sistema. Kakva vremena. Kakva država. Kakvi ministri. Kakvo pismo. Nečiji tekstovi nehotično odaju talenat ili trud. Batićevi, uglavnom, njegove čarape. Ili od njegovog bledolikog otiska, Milana DŽDŽ Protića.

Čeda, Bambi sa testosteronom, kroz suze je sebe proglasio nevinom žrtvom Onoga u kojeg se kune. I tako deset puta u ovoj sedmici: “Nisam ja kriv. On me je slao tamo.” Suze i uloga žrtve namenjeni su demokratama. Ako ga ne izaberu za drugog čoveka stranke, DS raskida jedinu vezu između sebe i Bebe. Nisu valjda ludi da učine tako nešto Bebi, vlasniku stranke čiji član nije. Zatim jedinom Bambiju u blindiranom džipu - sa lovcima kao telohraniteljima, pa sebi i Srbiji.

Svi su oni izabrani sa vrha, da se nikad do njega ne uspnu. Pokojnik je fantastično precizno otkrivao rupičaste karaktere. Sluge. Ambiciozne ništarije. Sve ih je pomalo brusio, doterivao, baždario, kolorisao. Opremao za vladanje Srbijom bez većine, sa parlamentom kao epicentrom bezakonja, sa vladom kao izvorištem korupcije i sistemom podeljenim sa ortacima iz mafije. Jedini, kojeg je uzeo u prirodnom stanju i kojeg nije trebalo usavršavati, bio je Lečić.

Izbalansiran kao osoba; naime, jednako loš kao glumac i kao čovek, gladan blaga, priznanja, aplauza, žedan slave i moći, spreman sve da ponudi u razmenu, Lečić je najpotpunija personifikacija suštine dosizma. On nije među karijatidama tog sistema. Nije ni ključar. Niti, pak, odžak. Još manje ideolog. On je dosovski usavršeni repati oficijelni glodar. Lečićevo zaduženje bilo je pacovsko: nagrizanje javne volje Srba.

Usporen - i on špansku seriju od 35 minuta gleda ceo sat. NJegov jezik nije nameren da izrazi mišljenje, već da razori svako razmišljanje. Taj govor je pronađen da zvuči pompezno, iskreno, reformatorski, učeno a narodno, bestijalno umišljeno a naizgled skromno, jedino moguće. Jakako!

Lečić sam jedva zadržava smeh kad vidi da gluposti koje valja, ljudi slušaju u tišini. On deluje ushićeno. U transu. Prosto se ponekad bojim da nije apotekarski podstaknut. Leti. Prvi srpski kosmonaut. I nije jedini u vladi. Ali je saučesnik. Krivac. Slobizam je uništio naciju izvikujući parole o nacionalizmu. Da bi jedan narod pristao da bude žrtvovan - e da bi se na njegovom grobu uzdigla elita bogatih skotova i moćnih ništarija - prvo su zatučene srpska srednja klasa i njena deca. Zatrte su njena kultura, njena pismenost i njena razložnost. NJena umerenost i odbijanje zločina i kriminala. Sveopšta normalnost.

Čitav sloj je preveden u nižu klasu ili nasilno smešten među bednike. Kad je kultura pismenosti, da kažem kultura razmišljanja, prevedena na kulturu pevanja, nacija je dokusurena. Kad je Sloba pao, samozvani naslednik je mudro procenio da je dosizam, brat blizanac prethodnom režimu, moguće uspostaviti samo primenom istog mehanizma u politici, ekonomiji i kulturi. Umesto da srednja klasa, centar otpora diktaturi, bude nagrađena, dosisti su usvojili Miloševićevu socijalnu šemu, uortačili se sa njegovom elitom, uvrstili sebe i svoje klijente među bogataše i zauvek sebe označili kao najveće krvnike Srbije.

Naime, od Slobe se dobilo ono što se očekivalo. A ovi su, na ramenima naroda, popeti na vlast da donesu nešto drugo a ne isto ili gore. U kulturi, Pink. U politici, Čeda. U finansijama, Beba. U sistemu, mafija. U pravdi, Batić. U parlamentu, korupcija. U medijima, cenzura. U privatizaciji, Janjušević. U policiji, Milić. U bankarstvu, Kolesar. U vladi, evnusi i otimači. U sociologiji, folk. U životu, beda i strah. Ko je glasao za to?

Lečić je dovršio kulturu. Onim što je radio kao ministar, svime što je pokazao kao čovek. Jedan od glavnih junaka tabloida, obavezna igračica na velikim koncertima, bahat u kafani, trend-seter bez stila, nikad činjenica, uvek njena senka, stopio je estradu, politiku, mafiju, ikonografiju, neupitanost, spontanost toaletnih zidova. On je omogućio da Srbi izgube kulturni rat i onda postanu ekonomske i političke lake žrtve moćnih. Obavio je zadatak. Ko će to da mu zaboravi.

Sad se u horu zaklinje mrtvom. Pa da. Koliko je Đinđić živ, toliko narikače nisu još mrtvi. Posle Gebelsa i Sovjeta, niko u Evropi već pola veka nije rekao da je zadužen za svest nacije kao ovaj tupan. Kakav um ima spodoba koja izjavi da je prethodnoj srpskoj vladi “nedostajalo malo ljubavi od građanstva”. A što nije probala sa seksom, za to smo bili raspoloženi. Koji mozak zabranjuje novine. Uživa u brifinzima gde jedan maloumnik podstiče kolege da reže na medije i hapse novinare. Kakav je to monstruozni mehanizam koji od slabašnog glumca, skromnog provincijskog dečaka, pravi monstruma na pragu nacizma i njihovih masovnih eksperimenata. Vanredno stanje, kaže bednik, služi nama da vidimo ko šta misli?!? Kreten.

Onaj koji ga je napravio, platio je najvišu cenu. Mi nismo bolje prošli. Da vidimo kako će ovaj, zadužen da viri u naše glave, proći. Takva će nam biti Srbija.