Ministri vole diskreciju

Kako je prethodnih dana najavljivala ministarka finansija Diana Dragutinović, a što je Vlada i preuzela kao obavezu prilikom prethodnih poseta misije MMF-a, jedna od ključnih tema majskih pregovora biće usvajanje zakona o fiskalnoj odgovornosti. Prva verzija tog zakona već je napravljena i poslata na ekspertizu u MMF. Međutim, NIN-ov izvor blizak Vladi i ministarstvu finansija kaže da će zakon biti usvojen jedino ako MMF na tome bude insistirao najmanje toliko da reviziju stend baj aranžmana uslovi upravo donošenjem ovog zakona. „Većina članova Cvetkovićevog kabineta tvrdi da nema ništa protiv Zakona o fiskalnoj odgovornosti, ali bi da se sa njegovim usvajanjem sačeka dok ne prođu naredni parlamentarni izbori, dok se neki durgi ministri protive donošenju ovog zakona generalno“, kaže NIN-ov sagovornik. Naš izvor napominje da je suština ovog zakona upravo u tome da se izbegne povećanje javne potrošnje u vreme izbornih kampanja, pa je „smešno verovati da plate i penzije pre izbora moraju rasti brže i da će se posle izbora njihov rast usporiti“. Zbog čega je to Zakon o fiskalnoj odgovornosti toliko važan da bi ministri najradije da ga Srbija nikada ne dobije? Ekonomisti sa kojima smo razgovarali kažu da je suština ovakvog zakona da ograniči javnu potrošnju kako bismo za pet, šest godina umesto deficita od četiri odsto BDP-a imali uravnotežen budžet i izbegli „eksploziju“ javnog duga. Upravo je to ono što „žulja“ političare, pošto će im zakonskim odredbama biti onemogućeno da povećanjem penzija i plata i drugim populističkim merama u izbornim kampanjama prikupljaju glasove. Pavle Petrović, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu i urednik Kvartalnog monitora, kaže za NIN da je Srbiji neophodan srednjoročni fiskalni plan kako bi rešila problem sa deficitom. „Očigledno je da Memorandum o ekonomskoj i fiskalnoj politici, koji se donosi u aprilu za naredne tri godine, nije nikakvo rešenje, jer ono što se u njemu predvidi za, na primer, narednu ili onu tamo godinu, nema ništa zajedničko sa budžetom za te godine. Memorandumom se, znači, utvrdi ekonomski održiv plan i potrošnja, ali ništa od toga se kasnije ne ispoštuje“. Dakle, značaj Zakona o fiskalnoj odgovornosti je, pre svega, u tome da onemogući da se fiskalna politika menja iz godine u godinu, pravljenjem novog budžeta i njegovim kasnijim rebalansima, radi zadovoljenja kratkoročnih političkih interesa. Zakon, naime, predviđa da se javna potrošnja u narednih pet godina mora smanjivati za 0,5 do 0,75 odsto BDP-a godišnje, kako bi 2015. imali uravnotežen budžet. U Radnoj grupi za izradu zakona, kažu da se smanjenje javne potrošnje odnosi zapravo na plate i penzije, te da se najveća „bitka“ i vodi oko tempa kojim će njihovo učešće padati. „Naša ideja je da plate i penzije, koje su prošle godine zamrznute, ne rastu više od dva odsto realno, što znači da bi njihov rast bio ograničen na stopu inflacije plus dva odsto. Sa druge strane, ima predloga da to bude inflacija plus pola stope rasta BDP-a, s tim što bi onda stopu rasta BDP-a trebalo uzeti krajnje konzervativno i predvideti rast od najviše četiri odsto, a ne predviđati pet ili šest procenata“, objašnjavaju za NIN u Radnoj grupi. Svesni potrebe za završetkom infrastrukturnih projekata autori Zakona kažu da se smanjenje rashoda neće odnositi na investicije, već da je namera da se tekući troškovi finansiraju iz tekućih prihoda, dakle od poreza. Petrović se slaže da bi u prelaznom periodu trebalo ograničiti tekuću potrošnju, a da se za investicije taj limit ne postavlja. „U redu je da novac od privatizacije ide u infrastrukturu, kao i zaduživanje kod međunarodnih finansijskih institucija po povoljnim uslovima. Takođe, ako se iz budžeta izdvaja za javne investicije, i to je u redu, samo onda treba voditi računa da se dug ne otme kontroli“, kaže naš sagovornik. Upravo zbog toga će se u zakonu najverovatnije predvideti da javni dug ne sme da premaši 40 odsto BDP-a, a da godišnje zaduživanje države mora biti manje od 2,5 odsto BDP-a. Planira se, takođe, da se do 2015. godine isprave „greške“ iz prošlosti kako bi nakon toga mogla da se naprave trajna fiskalna pravila kojih bi se svaka naredna vlada pridržavala. Umesto natezanja oko budžeta pred kraj svake godine, budžet bi se pravio za naredne dve ili tri godine. Ekonomisti kažu da bi u tim stalnim pravilima bio predviđen uravnotežen budžet ili eventualno deficit od jedan odsto BDP-a koji za zemlje sa natprosečnim privrednim rastom, u koje se računa i Srbija, znači isto što i ravnoteža između prihoda i rashoda. Ali, dodaju u Radnoj grupi, kako nam se ne bi ponovila prethodna decenija, „u godinama visokog rasta, kakve su, recimo, bile 2006. i 2007, morali bismo da pravimo budžetski suficit, kako bi onda u slabijim godinama imali prostora za deficit veći od predviđenog“. Šta će, međutim, postavlja se pitanje, Vladu naterati da taj zakon poštuje, naročito kada je pritisne izborna kampanja. „Kada imate državu, a vidimo da to nije slučaj samo sa Srbijom, koja ne misli ni na rođenu decu, a kamoli na onu još nerođenu, onda je dobro imati ovakav zakon. On se pravi da bi se vlast sprečila da troši ono što nema i time radi protiv budućnosti sopstvene dece“, kaže za NIN Miodrag Zec, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu. Zec napominje da ova država u poslednjih više od pola veka pati od sistemskog deficita, jer je pravo na potrošnju veliko i nemoguće ga je finansirati onim što smo mi u stanju da proizvedemo. „Zbog toga je potreban zakon kao brana da se izađe iz predviđenih okvira. To je neka vrsta unutrašnjeg monitoringa koji je najviše potreban Ministarstvu finansija, kao čuvaru državnog trezora, da se brani od stalnih pritisaka da se troši ono čega nema“. I Jurij Bajec, savetnik premijera Mirka Cvetkovića, kaže da je Zakon o fiskalnoj odgovornosti, između ostalog, i pomoć Ministarstvu finansija da se lakše izbori sa pritiscima drugih u Vladi kada na red dođe izrada budžeta za narednu godinu. Profesor Bajec, međutim, nije mogao da nam odgovori kakve sankcije će snositi oni koji se eventualno ne budu pridržavali odredbi ovog zakona. Naši sagovornici uzdaju se jedino da će Vlada teže kršiti zakon nego što se oglušavala na odredbe Memoranduma o budžetu. Sa druge strane, kaže Bajec, zakonom se predviđa osnivanje posebnog tela (fiskalnog saveta ili veća) koga bi činili nezavisni ekonomski stručnjaci. „Zadatak tog tela biće da nadgleda sprovođenje zakona, kao i da analizira situaciju i na vreme upozori Vladu ukoliko utvrdi da to što ona planira nije u skladu sa odredbama zakona“, naglašava Jurij Bajec. Pavle Petrović dodaje da bi uloga ovog tela, kako god se bude zvalo, trebalo da doprinese javnoj diskusiji o stanju javnih finansija. „Veće bi svakako trebalo da pomogne da građani nedvosmisleno znaju kakvo je stanje u javnim finansijama, te da se izbegne da ih vlast ili opozicija potpuno suprotstavljenim stavovima ubeđuju u istinitost svojih tvrdnji. Ako vlast tvrdi da ćemo imati ogroman privredni rast i da zbog velikih prihoda nemaju problema sa deficitom, a sa druge strane opozicija tvrdi da ništa od toga nije istina, Savet je tu da svojim profesionalnim autoritetom kaže šta je istina i da natera Vladu da iznese objektivne pokazatelje“. Još uvek nije poznato da li će fiskalna pravila biti usvojena u formi posebnog zakona ili će one biti unete u Zakon o budžetskom sistemu. To je, međutim, trenutno najmanje važno. Ono što muči Ministarstvo finansija i ekonomsku struku je da li će MMF biti dovoljno uporan i istrajati u svojim zahtevima da zakon bude donet ili će iz nekog razloga i „svetski finansijski policajac“ (ponovo) popustiti pred domaćim protivnicima strogih fiskalnih pravila. U tom slučaju, slažu se naši sagovornici, 2011. godina će ponovo biti godina visoke potrošnje, visokog deficita i velikog zaduživanja. A umesto brzog privrednog rasta jedino čemu se tada možemo nadati je država koja, kako kaže profesor Zec, hrli u problem spoljne nelikvidnosti.  Srbija nije izuzetak Zakon o fiskalnoj odgovornosti ima većina evropskih zemalja. Počele su da ih usvajaju pre tridesetak godina, upravo kako bi se kroz uvođenje dodatnih pravila, koja imaju težinu zakona, sprečilo donošenje budžeta koji predviđaju visok deficit. U Velikoj Britaniji, na primer, važi „zlatno pravilo“ da država ne sme da se zadužuje za finansiranje tekuće potrošnje, te da deficit ne sme biti veći od kapitalnih ulaganja. Zakon o ograničenoj potrošnji ima i većina zemalja tranzicione Evrope. Istraživanja MMF-a su pokazala da su one lakše i efikasnije izvršile fiskalna prilagođavanja od onih zemalja koje takav zakon nemaju. Sa druge strane, svedoci smo ovih dana da nekim članicama EU ni zakon nije bio dovoljan da odole pritiscima i zahtevima za visokom potrošnjom, zbog čega se sada suočavaju sa ogromnim deficitom. Najvažnija pravila u zakonu Godišnje smanjivati rashode u BDP-u za 0,5-0,75% Ograničiti rast plata i penzija Ograničiti javni dug na 40% BDP-a Ograničiti godišnje zaduživanje na 2,5% BDP-a