Širom zatvorenih očiju

Teško da smo, kao grad i kao zemlja, stecište i ishodište velikih i slavnih imena svetske umetnosti, pa i kulture uopšte. Zato pomalo čudi, a više zabrinjava činjenica da Muzej savremene umetnosti na Ušću, odmah tu preko puta uvek punog Kalemegdana, uživa u tišini svojih praznih stepeništa i galerija. A tu, u gotovo iskonskom miru pored Save, trenutno borave i uglavnom se samo međusobno gledaju dela jednog od najboljih i najpoznatijih umetnika prošlog veka, Maksa Ernsta. Dadaiste i nadrealiste, a nadrealizam je jedini likovni pokret, još od srednjeg veka, za koji tvrdimo da smo s njim bili “u koraku”. Istina, izložene su grafike i knjige kolaža, ne previše vizuelno atraktivne, ali suštinske za razumevanje nadrealističkih pobuna i ideja.

Ne tako davno, posle za mnoge otrežnjujućeg prvog velikog rata, evropskom umetnošću su počeli da dominiraju sasvim radikalni pokreti, koji su rušili utemeljene stavove i borili se protiv ratnog i posleratnog besmisla razorene Evrope. Oni su bili duboko socijalni i politički motivisani, ali su istovremeno želeli novu umetnost, kroz oslobađanje od tradicionalnih vrednosti i racionalnog delovanja. Sam Ernst je tu oblast smestio “s one strane slikarstva”, a sebe je proglasio “nikad pronađenim” umetnikom i na to je bio posebno ponosan.

Obrazovan kao filozof i filolog, umetnički samouk, osim osnovnih znanja koja je stekao u porodici, pored oca Filipa, slikara, već sa dvadesetak godina ulazi u vrtloge buntovničkih umetnosti i upoznaje velika imena, poput Avgusta Makea, Hansa Arpa, Paula Klea i Gijoma Apolinera. U Kelnu je 1919. osnovao dadaističku grupu, a nadrealistima se nešto kasnije priključuje pod uticajem Andre Bretona, Huana Miroa i Pola Elijara. Raznovrsnih interesovanja, ne posvećuje se samo slikarstvu, već i piše knjige i manifeste, osniva a zatim i hirovito zatvara časopise, radi scenografije za balet i operu, učestvuje u snimanju čuvenog “Zlatnog doba” Luisa Bunjuela i Salvadora Dalija. Međutim, nad Nemačkom se spremaju novi vetrovi rata, čija komešanja stvara nova ideologija, puna mržnje i besa prema “izopačenoj umetnosti”, u koju je naravno i Ernst svrstan. Na jedinstvenoj izložbi “Entartete Kunst” zauvek nestaje jedna od njegovih najznačajnijih slika, “Lepa baštovanka”, čija je reprodukcija ipak sačuvana u, baš za tu priliku napravljenom, nacističkom katalogu...

Možemo, možda odveć slobodno, da pretpostavimo da je Ernstu, na njegov čudan način, bilo i drago što je smešten u izopačenu umetnost, što je, bar tako, priznat njegov beg od konvencionalnog i lepog. Želeo je pažnju publike iz sasvim drugačije, nove umetničke pobude; ne zbog interpretiranja i slave, već zbog zbunjivanja, čak zaplašivanja svojim maglovitim radovima. U njegovim delima, nestvarno i irealno su dvostrano predstavljeni, kroz tehnike koje koristi, i kroz sam sadržaj. Poigrava se fotografijama, kolažima, crtežima, a pogotovo sopstvenim izumom - frotažom, što je, u suštini, svima poznati otisak nastao trljanjem olovkom preko papira ispod koga je neki predmet, novčić na primer. Taj neobični spoj raznovrsnih tehnika koristi da prikaže fantastični, isključivo snovima i maštom omeđan svet, u kome vladaju čudovišna pitanja bez mogućeg odgovara, jer je odgovor nemoguć, ali ga ima! Svoje viđenje sveta nudi kroz nove vidove (ne)umetničkog delovanja, poput mapa, svezaka i knjiga kolaža. Sve je potpuno novo, i po formi i po sadržaju, ali prvenstveno po utisku koji ostavlja.

Život, realan i fizički, imao mu je sasvim drugačije okvire, u potpunoj suprotnosti sa vizijama koje je stvarao. Iako Nemac, po dolasku nacista na vlast je žestoko proganjan, a više puta je završavao u koncentracionim logorima iz kojih je, uz pomoć sreće i nesebičnih prijatelja, uspeo da pobegne u slobodu. Našavši se konačno u Americi 1941. godine doživljava nova šikaniranja i ispitivanja jer je, kao Nemac, pripadnik neprijateljskog naroda...

Emotivni, ljubavni život Maksa Ernsta je prepun žena, ljubavnica, nedefinisanih prijateljica, “bivših” i “sadašnjih”, prepun bola i razočaranja, uslovljenog situacijama kada je varao i bio varan, kada je ostavljao i bio ostavljen. Iako je trajala svega nekoliko godina, njegova veza, a kasnije i brak sa Pegi Gugenhajm predstavlja vrhunac suprotnosti Ernstovog privatnog i umetničkog života. Ludilo slavnog para bilo je nepresušna inspiracija štampi četrdesetih godina, korisni kontrast ratu koji je besneo po celome svetu. Bogati, glamurozni i ekscentrični, nisu se štedeli pred očima američke javnosti koja Ernsta nije previše poznavala po umetničkim vrednostima, već po životu koji je vodio. Pegi, iako nimalo slatke i naivne naravi, nadrealizmu je, a posebno samome Ernstu, dala neprocenjivu podršku i popločala put ka visokom društvu, dok je Maks, zahvaljujući upravo njoj pobegao u Ameriku, povevši pri tom sa sobom bivšu ženu i bivšu (?) ljubavnicu. U svojim memoarima Pegi Gugenhajm, bez imalo prikrivanja i ulepšavanja, opisuje zajednički život prepun svađa, vređanja, varanja, pijanstava, pa čak i tuča... tako neverovatno daleko od umetničkog duha kojim su odisali.

Iako vizuelno potpuno udaljen od slavnih tačaka nadrealističke umetnosti, poput dela Dalija ili Miroa, koja ističu njemu stranu dekorativnost, Maks Ernst stoji kao možda i ključna tačka novog umetničkog delovanja, koja otkriva neistražene i neiskorišćene oblasti ljudske imaginacije u prvoj polovini dvadesetog veka. Formalno, utiče na čitav niz umetnika i pokreta, među kojima se posebno ističe DŽekson Polok, ali i celokupna scena u Americi, koju oslobađa konzervativnih stega i postupaka.

Kod nas, kao što je poznato, nadrealistički pokret je predstavljao zaokruženu celinu kojoj je Ernst bio podsticaj i uzor. Marko Ristić, umetnik i ideolog ovog pokreta, ali i potonji komunistički funkcioner, odmah po objavljivanju doneo je u Beograd knjigu kolaža “Žena sa sto glava”, koja je upravo jedan od izloženih eksponata. Još lepšu koincidenciju predstavlja deo legata Marka Ristića, izložen upravo u muzeju na Ušću, u kome se, između ostalog, nalazi neveliko ulje Maksa Ernsta “Sova”, koja se sada ćutljivo i postiđeno seća sopstvenog znanja i prošlosti u (dnevnom) spokoju parka na ušću Save u Dunav.

Dobrivoje Erić