Veliki pohod

Naš gost iz Španije, Kristobal Toral (1940) može se nazvati tradicionalnim slikarom - uz napomenu da tradicija nije svuda i za svakoga ista. Danas, čini se, više nema stvaralaštva u domenu vizuelne umetnosti koje nije oslonjeno na tradiciju. Jer, njoj je pripalo i delo avangardi DŽDŽ veka. Pitanje je samo o kojoj tradiciji je reč. Fenomen aktuelnog vremena posle dvehiljadite, koji nema presedana u prošlosti, mogao bi se okarakterisati kao avangardni tradicionalizam ili sinonimno, kao tradicionalistički avangardizam. Avangardnost u tome ima utoliko jači efekat ukoliko je dublja tradicija koju sledi. Za nekog, tradiciju predstavlja delo Dišana, Vorhola i Bojsa. Toral sledi tradiciju Velaskeza, Zurbarana i Goje.

Da bismo ozbiljno prišli Toralovom slikarstvu, moramo se manuti naivnosti našeg provincijalnog kulta prema “novim umetničkim medijima”. Toral se izražava jezikom slikarstva, jer taj jezik ni po kojoj teoriji, počev od one Albertijeve iz vremena renesanse, pa do ove savremene, Dibifea, Šefera i Kosuta, niučemu ne remeti odnos umetničke predstave o predmetu i prirode predmetnosti same, što čini suštinu vizuelne umetnosti. Ono čemu se Toral opire, to je tendencija obesmišljavanja likovnog znaka koja je, kako kaže Fernando Flores, jedna od glavnih opsesija moderne umetnosti, osobito kada je u pitanju figuralni znak. Postmoderna svest, kakvu poseduje Toral, prozrela je ishod modernističkog “vraćanja” od znaka ka predmetu, koje završava u jalovoj tautologiji. NJegov primer pokazuje da su militantne avangarde prošlog veka, prizivajući “smrt slikarstva”, nehotice stimulisale njegovu vitalnost.

Kao slikar, Toral ima tipično špansku oštrinu recepcije predmeta. Kada je reč o toj njegovoj osobini, možda bi se pre Velaskeza i Goje trebalo setiti Zurbarana. Toresovo slikarstvo bi se, današnjim jezikom, nazvalo hiperrealističkim. Ali, to bi bila površna, formalna kvalifikacija. Ono što Torala razlikuje od prozaičnog hiperrealizma kakav je onaj američki, to je metafizički fluid koji prožima prizor njegove slike. To je onaj element, opet tipičan za špansko slikarstvo, koji realistički predstavljeni ambijent slikanog prizora čini hipnagogičkim, fantastičnim. Toresovo delo potvrđuje pravilo da osećaj nadrealnog u slikarstvu ne potiče jedino od bizarne revizije funkcije predstavljenog predmeta ili remećenja njegove morfološke strukture, već u najvećoj meri od intenzivnosti opažanja stvari koje prevazilazi normu standardne recepcije. Ikonografiju Toralove slike čine motivi koji se gotovo hronično ponavljaju: sumorne čekaonice i noćni stanični peroni, zakrčeni putničkim prtljagom, koferima, torbama, sanducima, paketima. Ti naizgled banalni motivi, dejstvom Toralove čarolije, zadobijaju čudesan izgled i ne manje čudesno značenje. NJihovom statičnošću je paradoksalno sugerisan osećaj kretanja, besciljnog lutalaštva u prostoru beskrajne skitnje, putovanja bez odredišta, prekidanog prinudom mučnog čekanja punog neizvesnosti. Čini se da se čitav svet nalazi u stanju košmarne migracije, velikog pohoda za koji se ne zna kuda vodi, planetarne seobe bez kraja i početka.

Dubina simboličkog značenja Toralove slikarske metafore možda više nego dejstvo njegovog visokog estetizma i metijerskog perfekcionizma, dala je svetsku slavu ovom slikaru koji, svojom izložbom u Galeriji SANU, čini čast našem gradu.