Revija u krvi

Nije prvi put da su se mišljenja kritike i publike potpuno razišla. Dok je publika napunila bioskopske sale minulog vikenda u Americi, postavivši novi standard kada je „ulazni vikend“ u pitanju, kritika je glasno ismejala najnoviji film Tarsema Singa, američkog reditelja indijskog porekla, vrlo specifičnog i prepoznatljivog po pitanju vizuelnog stila. Kritika je njegov novi film Besmrtnici nazvala „najlepšim najgorim filmom svih vremena“, dok je boksofis zabeležio čak 32 miliona dolara. Donekle, i jedni i drugi su u pravu. Nakon ogromnog uspeha filma 300 ne treba uopšte tražiti razloge zbog kojih su se producenti odlučili za još jednu priču iz davnina, koju bi korišćenjem sasvim novog tehnološkog sistema rada na filmskoj traci predstavili i približili novim generacijama. Za film Besmrtnici odabrali su manje poznatu priču dvojice grčkih scenarista, koji su dramu o opsesiji, izdaji i osveti (prepoznatljivim motivima u gotovo svakoj priči o ljudima i bogovima) ispričali na vrlo moderan način, udahnuvši joj osećaje odgovornosti i moralnosti savremenog doba. Ojađen na bogove i božanstva, brutalni i krvoločni kralj Hiperion (Miki Rurk, rutinski odličan) i njegova ubistvena vojska iz Irakliona, divljaju po Grčkoj u potrazi za davno izgubljenim epirskim lukom, verujući da će njime zbaciti s vlasti bogove sa Olimpa i postati neprikosnoveni gospodar sveta. Međutim, seljanin Tezej (mladi Henri Kavil, kojeg tek sa nestrpljenjem očekujemo da vidimo kao narednog Supermena) zaklinje se da će mu se osvetiti za smrt majke, koju je na njegove oči zaklao. Kad Tezej upozna Sibelinsku proročicu, Fedru (Frida Pinto, lepa kao i uvek, ali očajna dok pokušava da spase tako dosadno napisan lik), njene uznemirujuće vizije o budućnosti ovog mladića ubediće je da je on ključna osoba koja može da zaustavi ovo uništenje. Uz njenu pomoć, Tezej će okupiti manju grupu sledbenika i prihvatiće svoju sudbinu u poslednjoj bici za budućnost ljudskog roda... Ako ste tek i usput pogledali prethodne filmove Tarsema Singa (Ćelija sa DŽenifer Lopez ili bajkovitu dečiju dramu Pad) sigurno ste zapazili da ovaj reditelj nije uopšte previše zainteresovan ni za priču, ni za njene likove i njihov motivacioni razvoj tokom pripovedanja. Isti je slučaj i u Besmrtnicima. Sing deluje kao da se prepustio klasifikovanoj podeli likova na dobre i loše i ostavlja je da teče po zadatom modelu, dok on gotovo perverzno uživa u njenom dizajniranju, vajanju i bojenju. Tu pre svega ima apsolutnu podršku poznate japanske slikarke i dizajnerke Eiko Išioke, sa kojom je radio svaki pomenuti film. U Besmrtnicima, međutim, kostimi, kao zasigurno ni u jednom drugom filmu ove godine, u toj meri odskaču od same radnje, da tvore celinu za sebe. Bogovi i ljudi smenjuju se kao na modnoj pisti, puštajući nas da uživamo u svakom rubu tako vešto osmišljenom u konceptu Eiko Išioke. A kako su se efekti iz Matriksa odavno ubajatili, Sing odlazi korak dalje, koristeći sada obilje brutalnosti kroz vrlo slične štosove, koji dolaze posebno do izražaja u finalu filma koje, ali bukvalno, pliva u krvi. Ikonografski oslikan od početka do kraja, film Besmrtnici je ostvarenje koje deluje poput izložbe moderne umetnosti i koje je, upravo zbog toga, neophodno gledati na trodimenzionalnoj projekciji, kako bi taj vizuelni ekstravagantni spektakl što više prepeglao sve narativne nedostatke kojih, verujte, ima nedopustivo mnogo.