Evropljanima daleko Evropa

Izgleda da su od Srba, ako nam je to za utehu, na biralištima gori samo Evropljani. U Srbiji je predsednika biralo - i nije izabralo - manje od polovine punoletnih građana. U Evropskoj uniji je poslanike za Evropski parlament biralo samo 42 odsto birača.

Srbi su apatični, jer nikako ne uspevaju da izaberu šefa države. Evropljanima se pružila prilika da budu poletni: mogli su da demonstriraju visoke domete neposredne demokratije na najmasovnijim slobodnim izborima u istoriji starog kontinenta. A nisu. Bili su takođe siti politike. Više ih je privlačilo Prvenstvo Evrope u fudbalu, nego Evropski parlament (EP).

Da stvar bude neugodnija, oni koji su izašli na birališta uglavnom su glasali protiv vlada, odnosno vladajućih stranaka i koalicija, u svojim zemljama. Domaće brige su im bile preče od dalekih poslova Evrope. Tako su ovi izbori više poslužili za opomenu nacionalnim vladama, nego za podršku jedinom telu EU koje građani neposredno biraju, a koje postaje sve značajnije u oblikovanju jedinstvenije Evrope.

U Nemačkoj je vladajuća Socijaldemokratska partija dosegla - sa 21,5 odsto glasova - najniži nivo na domaćoj sceni od kraja Drugog svetskog rata. U Francuskoj je Unija za popularni pokret predsednika Širaka dobila 16,6 odsto glasova, a socijalisti oko 29 odsto. To se desilo u zemljama čije su se vlade poslednjih godina najviše zalagale za integrisaniju i širu Evropsku uniju. U Velikoj Britaniji su slabo prošli vladajući laburisti (22,3 odsto glasova), a glavni dobitnik je Stranka za nezavisnost Ujedinjenog Kraljevstva (17 odsto), koja se zalaže za izlazak zemlje iz Evropske unije! Kako je broj evroskeptika porastao i u drugim zemljama, posebno u Danskoj i Poljskoj, ispada da bi za jaču Evropsku uniju trebalo da se zalažu i poslanici koji su protiv nje.

Pada u oči da je odziv birača bio posebno nizak u zemljama istočne i centralne Evrope koje su nedavno ušle u Evropsku uniju - najviše do 30 odsto. Najmanje glasača bilo je na biralištima u Slovačkoj - samo 17 odsto.

Međutim, blok desnog centra u EP sačuvao je vodeću poziciju, sa 265 od ukupno 732 mesta. Sledeći po značaju su socijalisti (216 mesta), dok su sve ostale grupacije - od evroskeptika, preko zelenih, do liberala - osvojili između 2,5 do 8,5 odsto glasova. Proevropska većina je dovoljno velika da kontroliše parlament, ali će on imati - kako je rezignirano uočio odlazeći predsednik EP Pat Koks - “novu raznovrsnost”, od ojačanih evroskeptika i do glasne ekstremne desnice.

Analitičari uočavaju da su se birači na ovim izborima izjašnjavali uglavnom o domaćim, a ne i o evropskim pitanjima.

Pitanja o kojima se ćutalo, a za koja se ne može reći da se ne tiču svih Evropljana, ima možda i više nego domaćih.

To su: evroatlantska bezbednost i zajednička odbrambena politika, zajednička spoljna politika, zaoštreni odnosi sa SAD zbog rata u Iraku, nametnuta podela na “staru” i “novu” Evropu, ekonomski jaz između starih i novih članica, borba protiv terorizma, kriminala i šverca droge, oružja i ljudi, imigraciona politika, pitanja koja proističu iz skorog donošenja evropskog ustava, odnosi EU sa Rusijom i Kinom, dalje širenje EU na Balkan i istok Evrope i mnoga druga. Zanimljivo je da je od tih pitanja samo ponegde bilo reči o mogućem prijemu Turske u EU, i to ne u pozitivnom kontekstu.

Domaća pitanja su u kampanji dominirala zato što programi i ciljevi nacionalnih partija, sem u načelnim državnim opredeljenjima, ne sežu mnogo van državnih granica. Na izborima za Evropski parlament bilo je svakakvih kandidata primamljenih visokim poslaničkim platama - od zvezda estrade, preko slavnih sportista, do uglednih javnih ličnosti bez mnogo političkog iskustva - ali ne i političara teške kategorije, koji uporište uglavnom traže na domaćem tlu. Mnoge stranke i nemaju panevropski profil. Zato građani izbore za EP koriste kao neku vrstu referenduma za testiranje prestiža najjačih nacionalnih stranaka.

Otuda apsurd: iako postaje sve moćniji instrument EU, koji revidira ili usvaja više od 60 odsto evropskih zajedničkih zakona, Evropski parlament je za običnog evropskog birača neka daleka birokratska Vavilonska kula u koju spretni političari ekspeduju svoje rivale kao u političko progonstvo. Istina, nekima to ne smeta: iako su primanja saobražena ekonomskim mogućnostima svake zemlje članice, prosečna mesečna plata poslanika EP je oko 8.500 evra. Sem toga, svakom poslaniku sleduje 150 000 evra godišnje za službene troškove koji se ne moraju pravdati računima.

Nije onda čudno što se i protivnici Evropske unije kandiduju za Evropski parlament. Valjda da ga, uz saglasnost birača, podrivaju iznutra.