Sve im boje lepo stoje

Svi su isti. Pokušajte da se setite koliko puta ste čuli ovu jednoznačnu rečenicu pristalica režima iz devedesetih u pokušaju da odbrane Miloševićeve mesijanske komplekse ili njegovu istorijsku utopiju o Srbiji kao balkanskoj Pruskoj. Ili još bolje, pokušajte da priznate sa koliko ste nervnih završetaka platili ovu rečenicu izgovorenu u nedostatku drugačije argumentacije.

Valja, međutim, priznati da nakon propasti liberalnog kapitalizma kao poslednje velike ideje, živimo u postideološkom periodu u kome nema velikih turbulencija, te da taj vakuum koji nije ispunjen bilo kakvom novom idejom vrlo lako briše ideološke razlike. Posmatrajući stvari sa tog aspekta, onda ona rečenica sa početka teksta i ne deluje kao potpuna idiotarija, izuzev što su u našem slučaju svi postali isti zahvaljujući činjenici da su svi postpetooktobarski modeli bespovratno potrošeni, ali i dramatičnim transformacijama nekih od najvažnijih političkih aktera. Zato sada građani teško raspoznaju razlike između novorođenih evropejaca Aleksandra Vučića, Tomislava Nikolića ili Ivice Dačića i recimo demokrata ili liberala Čedomira Jovanovića, čija je to programska agenda bila od nastanka ovih stranaka.

UVERENJA
Jedna urbana šala kaže da je Vučić evropsku inicijaciju doživeo jula 2008. godine nakon žestokih sukoba tadašnjih radikala i policije zbog hapšenja Radovana Karadžića. Po toj priči Vučić je dobio nekoliko udaraca od kojih je video sve zvezde, a većina ih je bila žute boje na plavoj pozadini.
Pojava političkog konvertitstva posebno je izražena u poslednjih četvrt veka, kaže za NIN sociolog Srećko Mihajlović. Slab politički identitet građana doveo je do toga da od velikih Jugoslovena nastanu veliki Srbi, a od članova Komunističke partije pobornici raznoraznih političkih opcija, objašnjava Mihajlović. Istraživanja koja smo radili pokazala su da je 10 odsto građana bilo učlanjeno u Savez komunista Jugoslavije, a da je u periodu nastanka većine stranaka između 1989. i 1993. godine novim partijama pristupilo tek nešto malo više članova, ali i da su to po pravilu bili bivši članovi Komunističke partije, ističe Mihajlović. On naglašava da radikalne političke transformacije mogu zaista biti utemeljene na iskrenom uverenju da se treba okrenuti nečem novom i boljem, ali i motivisane mirisom novca i osećajem političke moći. Ako je naš politički život zasićen ovim drugim tipom ljudi, a izgleda da jeste, ne piše nam se dobro, kaže Mihajlović.

Imajući u vidu da politički preobražaj u lokalnom miljeu gotovo neizbežno ima pejorativan predznak, ostaje za upit kako razumeti popularnost Aleksandra Vučića. Racionalno bi bilo misliti da se, ipak, radi o izolovanom slučaju motivisanom činjenicom da su postpetooktobarske vlasti svojom politikom regrutovale generacije gnevnih.

Ako se stvari svedu na personalni nivo, u novijoj političkoj istoriji dve najdramatičnije metamorfoze viđene su u slučaju Vuka Draškovića, koji je prevalio put od radikalnog nacionaliste do neupitnog pacifiste, i naravno preobraćenih radikala Vučića i Nikolića. Nešto mekši otklon od Miloševićeve politike izveo je Ivica Dačić pokazujući usput kako se od najvećih grešnika prave najbolji pokajnici. Politički analitičar Dejan Vuk Stanković za NIN kaže da se ovakve transformacije na moralnoj ravni često posmatraju kao prestup, ali i naglašava da one mogu biti rezultat sagledavanja realpolitičke situacije. U SNS su shvatili da nikada neće doći na vlast ukoliko ne redefinišu stavove. Vučić i Dačić su promenili politiku oko Kosova jer su razumeli da je to realnost. U međuvremenu, sprovodeći ono što su obećali, njih dvojica su i u međunarodnoj zajednici zadobili poverenje. Kada je reč o drugim, manjim strankama, njihove promene jedino su motivisane željom da se opstane na političkoj sceni, kaže Stanković. Istovremeno, Mihajlović ističe da mu metamorfoza sadašnjih naprednjaka deluje iskreno. Možemo sumnjati u njihove motive, ali ono što je bitno su dela koja vidimo. Vučić, Nikolić i Dačić pokazuju ozbiljan diskontinuitet prema Šešeljevoj i Miloševićevoj politici. Valja, ipak, imati na umu da su ovi političari stasavali pod uticajem svojih nekadašnjih mentora i da je to moralo ostaviti određenog uticaja, kaže Mihajlović. Politički analitičar Dragomir Anđelković ističe da su promene o kojima je reč rezultat shvatanja da se Srbija nalazi u vrlo lošoj geopolitičkoj situaciji. Ništa u politici nije do kraja iskreno. Ono što Vučić radi svakako nije altruizam, ali jeste pokušaj da se napravi neka vrsta balansa između onoga što ga je formiralo kao političara i razumevanja težine položaja u kojoj se država nalazi, kaže Anđelković.

AMBICIJE
Ništa manje kontroverze nisu svojevremeno izazivale ni političke mene nekada neprikosnovenog lidera opozicije Vuka Draškovića. Od gazimestanskog hodočasnika, gorljivog nacionaliste preko političara koji je pretio sečom ruku muslimanima, nekadašnji Miloševićev arhiprotivnik za kratko vreme prevalio je put do pacifiste i neupitnog evrofanatika. Istovremeno, ni u vreme ovakvog angažmana Draškoviću nisu bili strani izleti poput onog kada je nekoliko meseci, tokom NATO bombardovanja, bio potpredsednik Savezne vlade i praktično Miloševićev koalicioni partner. Teatralnost u nastupu i mesijanski vokabular činili su da više liči na tribuna iz 19. veka, nego na realpolitičara modernog doba, smatra Dejan Vuk Stanković. Drašković nije individualno zadovoljio političke ambicije ili je smatrao da nije dovoljno snažno podržan od tadašnja opozicije. On je preživeo i atentate i kroz njega se prelama tragika političara zaglavljenog između viška ambicija i objektivnog manjka uspeha. Na neki način čini mi se da Drašković sebe smatra žrtvom istorije, ali u svakom slučaju on je paradigma haosa u političkom životu Srbije. Kasnije ulazi u moralnu konfuziju i dezorijentaciju koja i danas karakteriše njegovo delovanje, kaže Stanković.

Novija politička istorija Srbije, svakako, beleži još neke slučajeve dramatičnih političkih obrta. Ako je, recimo, dugi marš kroz institucije Nebojše Čovića bio rezultat čiste pragme i racionalnog političkog umišljaja, a koketiranje Čedomira Jovanovića sa steroidnim naprednjacima pobeda svesti o očuvanju golog političkog života, slučaj nekadašnjeg ministra inostranih poslova Vuka Jeremića svakako je interesantniji. Sa jasno izraženom ambicijom, Jeremić je stigao do možda najuspešnijeg marketinškog proizvoda Tadićevog vremena i portparola tadašnjeg državnog dopinga zvanog I Kosovo i Evropa. Nešto kasnije Jeremić je ispoljio višak patriotizma čak i po tadašnjim Tadićevim uzusima i zbog toga bio kaštigovan. Danas Dačić tvrdi da je Jeremić uvek bio bliži socijalistima nego demokratama. Reč je o čoveku visokih ambicija, ali i manjka resursa da ih ostvari. Jeremić nema potencijal da bude lider, a njegov moderni patriotizam dobro se slagao sa imidžom harvardskog diplomca. Jeremić se sada nudi vladajućoj garnituri kako bi obezbedio poziciju u nekoj međunarodnoj instituciji, kaže Dejan Vuk Stanković.

Naposletku, politički preobraćenici nisu novost ni u ovdašnjoj, ni u međunarodnoj politici. Jedan od najvećih srpskih državnika Nikola Pašić karijeru je počeo kao socijalista a okončao do guše uvaljen u korupcionaške afere. Ili, recimo, francuski predsednik Šarl de Gol koji je izbore dobio na čvrstoj odbrani Alžira, a potom potpuno promenio stav. Pitanje za milion dolara kada danas govorimo o našim političkim kameleonima nije ko sa kim može, već ko sa kim ne može...