Mesto pod suncem, a na nebu

Retko koje zapomaganje zvuči srpskije od Ej, da nam je taj i taj živ Pošto taj i taj gotovo nikad nije ta i ta, Tereza Peltije verovatno se ne nalazi ni na jednom lokalnom spisku za prizivanje iz mrtvih, a dobro bi nam došla. Prošlo je, naime, više od 105 godina od kada je Francuskinja hrabro uskočila u drvenu skalameriju koja je u to vreme prolazila kao avion, preletela 200 metara, i time postala prva žena koja je pilotirala letelicom težom od vazduha. Vek i kusur kasnije, još ima Srba koji ženu u kokpitu posmatraju kao vešticu na metli.

Isuse Bože, gde ovaj svet ide? Žena prirodno ima slabiju motoriku i nije za tako naporan i zahtevan posao! Dame su velike paničarke. Ovo je feminističko maslo, nasumična je kompilacija većih bisera među komentarima na vest da Er Srbija školuje tri pilotkinje.
Danijela Miletić, Biljana Savić i Ivana Milojević biće prve žene-piloti komercijalnih aviona u istoriji srpskog vazduhoplovstva, i očito je da bi im valjala podrška heroine poput Tereze Peltije, ali ona je, čini se, potrebna i van srpskih međa. Pegi Čejbrijen, predsednica i osnivačica međunarodne organizacije Žene u avijaciji, koja okuplja više od deset hiljada pilotkinja, astronautkinja, kontrolorki leta i drugih dama koje su se drznule da se bave muškim poslovima, za NIN kaže da je dama-pilota danas petostruko više nego pre četvrt veka, ali se i posle tog skoka procenat pilotkinja na komercijalnim letovima u SAD zemlji koja je dobila prvog ženskog komercijalnog letača pre više od 40 godina drži na žalosnoj jednocifrenosti, to jest na četiri ili pet odsto.

Ako devojke planiraju familiju i decu, nije im lako da to kombinuju sa poslovnim obavezama, mada poznajem nekoliko koleginica koje su piloti i imaju decu. U ovom poslu stalno su neophodni kursevi i obuke koji se ne mogu odložiti ni za mesec, a kamoli za godinu, daje jedan razlog Danijela Miletić.

Pegi Čejbrijen takođe između redova pominje nedostatak poverenja putnika, bez obzira na to što se od dama koje žele u kokpit zahteva baš sve što se traži od njihovih kolega, ali ni Danijela, ni Biljana, ni Ivana nemaju dilema. NJihovo mesto pod suncem na nebu je.
Volim da kažem kako sam oduvek znala da ću biti pilot, a da su drugi to saznali čim sam progovorila. Prvo letačko iskustvo imala sam između treće i četvrte godine srednje medicinske škole, koju sam tada pohađala. I više mi se nije učilo. Sa medicinskom školom bilo je gotovo; bilo je ili pilot ili ćao, priča Ivana.



Početak Biljanine letačke biografije silinom emocija je identičan.
Odrasla sam u Australiji, i za 16. rođendan dobila sam čas letenja od roditelja. Let je odložen zbog jakog vetra tog dana, i provela sam rođendan plačući. Srećom, tri dana kasnije sam letela, instruktor me je pustio da poletim sama, i Taj sat ću pamtiti uvek. Bila sam presrećna i slobodna, i nije, naravno, prošlo mnogo pre nego što sam zakazala sledeći čas. Od tada je prošlo jedanaest godina, a ja se nadam da ću leteti do penzije, i da ni tada neće biti kraj.

No, buduće pilotkinje Er Srbije nisu morale ni reći ništa od ovoga. Danijela je trenutno na obuci u Nemačkoj, Biljana u Austriji, te je samo Ivana mogla stati pred NIN-ov fotoaparat u Beogradu, ali je i to jedno snimanje bilo dovoljno da se vidi da ove dame na rečima nimalo ne preteruju. Bez obzira na to što smo u ATR-72 ušli samo da bismo se slikali, ne i leteli, i bez obzira na to što je prisustvo novinarske ekipe NIN-a u njegovom ionako skučenom kokpitu značilo krkljanac, te atmosfera nije imala ništa od vazduhoplovne ozbiljnosti, Ivana je izgledala kao čovek na devetom nebu od trenutka kada se smestila u pilotskom sedištu. Međutim, kada se raspravlja o pilotiranju, Ivana je obema nogama na zemlji.

Možda brojke kažu da smo u manjini, ali žene u vazduhoplovstvu postoje od njegovih početaka. Školovala sam se i u Londonu, i instruktor mi je bila jedna fina engleska dama koja je pilotirala i svakim mogućim boingom i vojnim avionima. Važno je znati da niti su muškarci bolji piloti od žena, niti su žene bolji piloti od muškaraca. Od ponekog se može čuti i obratno od uobičajene priče pošto su žene retke u ovom poslu, svaka je Fleš Gordon. Nije tačno. Svi učimo istom brzinom.

A nije da Danijela, Biljana i Ivana ne bi imale argumenata da sebe posmatraju kao stripske junak(inj)e. Sve tri su već upravljale većim brojem ptica na mlazni i elisni pogon no što laik zna da nabroji Letela sam jednomotornima, dvomotornima, težima za letenje, lakšima za letenje, onima sa analognim instrumentima, nabraja Ivana samo deo svojih letelica a šta tek reći za njihove kratke opise nauke koju su prošle?

U Belgiji, gde sam se ja obučavala, obuka izgleda ovako: prvih godinu dana teoretski deo, zatim priprema 14 ispita koji se moraju dati za najviše pola godine sedam ispita u prvom roku i sedam u drugom; u međuvremenu se uči VFR letenje (vizuelno letenje, bez oslanjanja na instrumente). Kada se polože teoretski ispiti, počinje IFR obuka (instrumentalno letenje), a na kraju sledi obuka za let na višemotornim avionima. Nakon poslednjeg ispita morate proći i kurs rada u posadi. Morate znati sve sisteme i razumeti kako funkcionišu da biste znali kako da ih koristite, isto kao i kapetan broda, s tim što u avionu imate trodimenzionalni osećaj. Morate poznavati procedure za svaki problem, biti spremni na sve vanredne situacije, kako vam se ne bi desilo da otkaže još nešto. Naravno, i psihofizički zahtevi su detaljni, objašnjava što jednostavnije može Danijela.
Koliko su detaljni, dodatno objašnjava Ivana.



Moraš da budeš stoprocentno zdrav, tu nema kompromisa. Bilo bi dobro i da poznaješ matematiku, kako bi znao da računaš; fiziku, kako bi znao kako avion leti i kako se ponašaju instrumenti Na poslednjim proverama, prvo smo radili na simulatoru u Vršcu, gde se, između ostalog proverava i kakav stav pilot ima prema drugoj osobi u kokpitu, da li je sposoban za potrebnu komunikaciju, a zatim smo u Abu Dabiju imali tehnički test, test inteligencije, psihološki test, i najzad grupni test, gde se, još jednom, proveravaju sposobnosti komunikacije.
Nakon svih ovih podataka, koliko god se neki muškarac plašio letenja i žena, mora zbilja biti biseran da bi napisao Kada ovog leta budem išao za Grčku, dobro ću se raspitati da li je pilot žena i, ako jeste, izbeći ću taj let, što je zapisao neki T. M. na jednom popularnom informativnom portalu. One koji se plaše samo letenja, Ivana podseća:

Ni na jednom letu nisam imala nikakve veće probleme, i ne postoji ništa što bi me baš strašno uplašilo. Šta god se u avionu desi, to je nešto što smo učili, o čemu smo razgovarali, i na šta smo vežbali da reagujemo.
Kada smo već pomenuli Grčku, interesantno je i to da piloti, barem sudeći po reakcijama ove tri leteće dame, nisu osobito zainteresovani za to kuda lete. Biljana bi, doduše, volela da leti na relaciji Beograd Abu Dabi, erbasom, sa više od sto putnika iza sebe, ali Ivani je svejedno, kao i Danijeli.

O destinacijama razmišljam kada idem na odmor; kada letim, svejedno mi je. Bitno je samo da bude što je moguće manje proletanja kroz turbulentne zone, jer se, kao što ste spomenuli, ljudi zbog neznanja plaše čim avion počne da se trese od turbulencije, kaže Danijela.
Svako, pak, ko u letu uživa, barem se jednom pitao kakav je osećaj upravljati svojim letom. Odgovor na to, bezmalo pesnički, daje Biljana.
Pilotirati putničkim avionom istraživanje je. Leteti u nebesima, krstariti na velikim visinama, osećati se kao ptica, imati pogled kao što same ptice imaju neopisiv je osećaj.