Bitka za birače Demokratske stranke

Ako su izbori raspisani zbog atmosfere a ne zbog ispunjavanja jednog od četiri Ustavom predviđenih razloga za njihovo prevremeno održavanje, bilo bi lepo i da se dužina trajanja predizborne ćutnje odredi nešto fleksibilnije nego što to nalažu zakonske odredbe i da se kao glavni kriterijum uzme - atmosfera. Pa bi, recimo, ćutnja mogla da počne 11. marta, dan uoči jedanaeste godišnjice ubistva premijera Zorana Đinđića, ili makar na samu godišnjicu atentata koji je promenio tok događaja u Srbiji. Tako bi se izbegla atmosfera mučnine zbog predizborne upotrebe lika i dela čoveka koji je za života bar onoliko napadan i maltretiran koliko je danas, makar na rečima, poštovan i obožavan.

Sve ukazuje da ključna bitka u kampanji neće biti vođena samo za pridobijanje neopredeljenih, već i za naklonost birača koji su tradicionalno bili naklonjeni Demokratskoj stranci. Da apsurd bude potpun, moglo bi se desiti da 12. marta novinarske ekipe nemaju samo problem istovremenog praćenja odavanja počasti Đinđiću od strane sve brojnijih derivata DS-a, nego i polaganje cveća Ivice Dačića (premijer premijeru) i Aleksandra Vučića (u kome su Đinđićevog naslednika prepoznali čak i neki bivši saradnici streljanog reformatora).

Dušan Elezović, predsednik Izvršnog odbora DS-a, već je najavio da će ta stranka kampanju završiti 12. marta tradicionalnom šetnjom za Zorana i konvencijom u Beogradu. Tako bi se, izazivajući snažne emotivne reakcije, rame uz rame sa prilično izubijanim Draganom Đilasom, mogli pojaviti Đinđićeva supruga Ružica, koja je u najnovijem raskolu podržala originalnu stranku, prvi predsednik i životni prijatelj Dragoljub Mićunović i neki od Đinđićevih najbližih saradnika (Zoran Živković, Vesna Pešić). Ovih poslednjih (bliski saradnici), doduše, danas ima čak i u redovima naprednjaka (Goran Vesić, kandidat na odborničkoj listi SNS za Beograd).

Nema razloga da isto ne učini i LDP - naročito zato što je upravo stranka Čedomira Jovanovića ta koja je uspostavila tradiciju šetnje za Zorana. Jedino prošle godine, na desetu godišnjicu atentata, na čelu kolone Đinđićevih poštovalaca koji su 12. marta šetali do Novog groblja, nisu bili samo Jovanović i njegove stranačke kolege, već i tadašnji lideri demokrata Dragan Đilas i Boris Tadić. Izgledalo je to kao najava udruživanja dve stranke, ali se brzo ispostavilo da je sve bio samo sanak pusti umesto nekog oblika saradnje, iz te šetačke kolone danas se rodila još jedna stranka. I novi ozbiljan rat.

S obzirom na ocene da se Boris Tadić, opravdanjem da iz DS izlazi zbog povratka Zorana Živkovića, sve uz pominjanje mogućnosti da na kraju procesa aktivni članovi stranke postanu Beba Popović i Cane Subotić, zapravo, distancirao od Đinđića, ne bi bila iznenađujuća ni neka komemorativna aktivnost lidera stranke u nastajanju i nosioca izborne liste na kojoj će se, između ostalog, naći i još jedan izdanak DS-a stranka Zajedno za Srbiju nekadašnjeg potpredsednika demokrata, Dušana Petrovića. Druga je stvar što bi, i bez Živkovićevog predizbornog dogovora sa Đilasom, Tadić usred kampanje napravio konkurenciju svojoj dojučerašnjoj stranci, što je NIN najavio još u decembru, u tekstu Izborni zov i rafalni odgovor (NIN 3286). Tada smo, naime, nakon Tadićevog nabrajanja tri uslova za saradnju sa naprednjacima, od njegovih navijača čuli plan čiji je prvi korak bio pokušaj smene Đilasa na sednici Glavnog odbora 18. januara. I već tada se prognoziralo da, ako taj pokušaj ne uspe, na scenu stupa rezervna varijanta - osnivanje nove stranke, na temelju nevladine organizacije u kojoj su se već okupili Tadićevi saradnici. U istom tekstu najavili smo i da bi ta nova partija lako dobila koalicionog partnera u stranci koju je osnovao Dušan Petrović, a naš sagovornik procenjivao je Tadićevu težinu na deset procenata glasova, za koliko bi, tvrdio je, popravio rejting demokrata. Upravo to je i procenat koji je, gostujući u nedelju u emisiji Nije srpski ćutati, Tadić pomenuo kao granicu čije prevazilaženje bi na predstojećim izborima smatrao uspehom.

U utorak, kada je ovaj NIN odlazio u štampu, još nije bio poznat konačan broj kolona u kojima će nastupiti relativno ozbiljni izborni igrači. A bez te informacije, jasno je, nema ni kvalitetnih istraživanja javnog mnjenja, pa samim tim ni pouzdanih prognoza i to naročito u onom delu biračkog tela koje je do sada inkliniralo demokratama. Dosadašnje sondaže prilično složno pokazuju da bi naprednjaci mogli računati na oko 40 posto glasova, a iskustvo pokazuje i da socijalisti, DSS i LDP imaju vrlo lojalno biračko telo. Ozbiljan izazov je makar okvirna prognoza sudbine ostalih: grupacije koju okuplja DS, Tadićevog bloka (u kome će, kako je u utorak izgledalo, pored stranke Dušana Petrovića, najverovatnije, ali ne i sigurno, biti i LSV), Mlađana Dinkića i njegove URS (koji, kako izgleda, nastupa samostalno), liste koju formira bivši ministar privrede Saša Radulović (koji bi, prema najavama, do kraja nedelje trebalo da završi razgovore sa ekspertima i privrednicima o učešću na listi ili nekom drugom obliku podrške). Svi oni kreću se u sličnim koordinatama, definisanim terminima reforme i Evropa. Razlika je u tome što je nastup bloka koji okupljaju demokrate tvrđe opozicioni i što DS pokušava da se prikaže kao socijaldemokratska stranka (uprkos činjenici da Zoranu Živkoviću to nije omiljeni ideološki pravac).


Neki analitičari su, ipak, odlučili da, izjavama medijima, provere svoju moć prognoziranja.Tako Vladimir Goati (Transparentnost Srbija) misli da će Tadić nešto otkinuti od dosadašnje podrške demokratama ali ne veruje da će s tim što štrpne uspeti da stigne do cenzusa od pet posto. S druge strane, Milan Nikolić misli da će se DS boriti da pređe cenzus, dok bi Tadić koji sada može da bira politički koncept i ljude, ako stavi veći akcenat na ekonomiju i socijalnu situaciju, mogao da pređe cenzus možda i da stigne do deset odsto. Vladimir Pejić (Faktor plus) veruje da bi učešće Tadićevog fronta moglo da utiče na manje stranke da ostanu ispod cenzusa pre nego što bi on mogao da profitira na izborima. Đorđe Vuković iz Cesida je najoprezniji : Može da se desi da Tadićev front bude opcija koja će motivisati one građane koji sada apstiniraju da izađu na glasanje, što bi podiglo izlaznost i uticalo na glasove većih stranaka, kao što su SNS i DS. Može da se desi i obrnuto. Što se tiče glasača LDP-a, URS-a i ostalih stranaka koje imaju slične rejtinge, od kampanje koju budu vodili zavisiće i da li će se neki glas od njih preliti kod Tadića. Miroslav Šutić (Partner konsalting) očekuje da DS izgubi par procenata zbog nejasne atmosfere u toj stranci i da bi Tadić nekako mogao da pređe cenzus. Dinkić je do sada uspevao da opovrgne prognoze o nemogućem prelasku cenzusa, ali se u utorak još nije naziralo sredstvo kojim bi ovog puta mogao da proba da ponovi poduhvat. Što se tiče Radulovića, analitičari mu, za sada, uprkos podršci dela javnosti (naročito ispoljenoj na internetu) ne daju šanse za ulazak u parlament, o čemu je NIN pisao u prošlom broju.

Kad se pod sve ove prognoze, date uz silne ograde i kondicionale, podvuče crta, dolazi se do zaključka o mogućem velikom broju glasova slično opredeljenih birača koji bi mogli ostati ispod cenzusa. Nešto slično kao što se prošle godine desilo a moglo bi se i ponoviti korpusu nacionalno opredeljenih birača. Tada je, naime, više od 350.000, odnosno 8,9 posto glasova poklonjeno dvema desničarskim strankama koje nisu uspele da pređu cenzus SRS-u (4,61) i Dverima (4,33). Zajedno sa onih skoro sedam posto glasova koje je osvojila po brojnim važim pitanjima slično orijentisana DSS, mogla je to biti respektabilna snaga, dovoljna, recimo, za formiranje vlasti sa radikalima presvučenim u naprednjake. Zahvaljujući rasipanju glasova, međutim, desilo se da se manje od desetine (21 od ukupno 250) poslanika Skupštine protivi evrointegracijama Srbije, iako je odnos proevropski i antievropski raspoloženih birača u biračkom telu dosta drugačiji (prema istraživanju koje je krajem januara predstavila Kancelarija za evropske integracije Vlade Srbije, na potencijalnom referendumu, protiv ulaska u EU glasalo bi 22 posto građana, podršku bi dalo 51 posto, a ostali su neopredeljeni ili ne bi izašli na glasanje).

Uprkos pouci sa prošlih izbora, ni sada nema koalicije DSS, Dveri i radikala. Nekih razgovora je bilo, potvrdio je potpredsednik DSS-a Vladeta Janković, ali se od ideje odustalo zbog različitih metoda političkog delovanja i stavova prema nekim važnim pitanjima, kao što je pravoslavlje, ali i na osnovu uzimanja u obzir testova sa lokalnih izbora gde su pravljene koalicije (npr, Patriotski blok koji su činili DSS, Dveri i Srpska krajina, u Odžacima, gde je DSS ranije dobro stajao, nije uspeo da pređe cenzus).

Podvlačenje crte dovodi do jednog još zanimljivijeg pitanja ako postoji realna mogućnost velikog rasipanja glasova, kako na delu biračkog tela koje je do sada naginjalo DS-u, tako i među nacionalnim strankama i ako dosadašnja istraživanja daju ogromnu prednost SNS-u, odakle onolika nervoza u izbornom štabu Aleksandra Vučića? Jer, ako Srbija ne klizi u diktaturu, ničim drugim do nepromišljenom nervozom ne može se objasniti cenzura interneta i kontradiktorne reakcije na dan sprdnje kako je satirični sajt njuz.net nazvao subotnju akciju PPV-a u Feketiću (najpre se, u subotu, šef naprednjačkog internet tima Mario Maletić pohvalio na Tviteru uspešnom akcijom skidanja satiričnog klipa sa interneta, da bi u nedelju sam Vučić prihvatio šalu i stavio klip na svoju Fejsbuk stranicu, ali se u ponedeljak predomislio i sručio drvlje i kamenje na nestašne satiričare).

Biće da u korenima te nervoze leži glavna misterija martovskih izbora.