Univerzitet u zimskom snu

Ko bi se, devedesetih godina prošlog veka kada su beogradski fakulteti bili kreatori i predvodnici odbrane jedne i druge politike tog vremena, mogao nadati da srpski univerziteti u 21. milenijumu neće imati referentno mišljenje ni o jednoj problemskoj temi? U društvu svakodnevno suočenom sa ponekim novim gorućim problemom Ekonomski fakulteti danas nemaju zvaničan stav o stanju ekonomije i budžetu pred bankrotom, niti pokreću debate na tu temu. Poljoprivredni fakulteti ne smatraju se obaveznim da javnosti razreše dilemu da li je aflatoksin i u kojim granicama štetan za ljudski organizam. Profesori građevinskih ne mogu da se slože da li je most na Adi nužan ili nepotreban za život u glavnom gradu i koji su infrastrukturni projekti najpotrebniji Srbiji. A društveni fakulteti smatraju se odvojenim od realnosti uzburkanog političkog života, kosovskog problema i srpske prekretnice na putu ka evropskoj porodici naroda. U društvenim zbivanjima jedina zvanična stručna javnost koju Srbija ima učestvuje parcijalno i po slobodnoj volji, odvojeno od institucija društva kojem pripadaju. Na fakultetima, koje upisuje i završava više studenata nego ikada pre, malo je potrebe da se uloga akademske zajednice usmeri prema javnosti, građanstvu, neakademskoj većini i na kraju, poreskim obveznicima koji, između ostalog, izdržavaju i tu akademsku manjinu. Danas se ne očekuje ni zvaničan stav Srpske akademije nauka, čiji Izvršni odbor je odlučio da će pomoći državi po pitanju Kosova kada i ako to ova zatraži.

Antropolog i sociolog profesorka Zagorka Golubović smatra da su naši fakulteti danas samo odraz ireverzibilnih promena koje su se desile 2000. kada se javnost, suprotno očekivanjima, povukla sa političke scene, uključujući i univerzitet. Ili bolje reći, univerzitetska organizacija je danas sabijena u svoje stručne organizacije i depolitizovana. Razloga za takvo povlačenje ima više: podseća me na Miloševićev slogan: Sad na svoja radna mesta!. Ali tada takav zahtev nije naišao na odjek, jer je klima rastućeg samovlašća zahtevala reagovanje i široko društveno angažovanje, u čemu je univerzitet odigrao značajnu ulogu. Tada se mislilo da je obaveza najobrazovanijeg sloja građana da reaguju na društvene probleme i svojim angažovanjem menjaju nepovoljne uslove života. Sa smenom bivšeg režima dogodio se paradoks: univerzitet i sindikati počeli su da se povlače u svoje omeđene ljušture, prepuštajući društvo DOS-u jednoj nekoherentnoj organizaciji sa neusaglašenim, čak nekompatibilnim ciljevima i principima delovanja.

Takvom povlačenju univerziteta i apolitičnosti, prema mišljenju profesorke Golubović, umnogome je doprinela Bolonjska konvencija, koja je nametnula uskostručno delovanje. Zato danas i ako se organizuju nekakvi protesti na univerzitetu, oni se tiču, pre svega, poboljšanja uslova za sticanje bodova, za lakše uslove prohodnosti na univerzitetu, ovde i u inostranstvu.

Suprotno očekivanom i pojavnom, ispostavlja se da akademska zajednica nije baš sasvim apolitična. Istraživanje Centra za obrazovne politike pokazalo je da akademska zajednica u Srbiji daleko više vrednuje stručni od društvenog angažmana kao i da sam društveni angažman značajno zaostaje za stručnim. U najkraćem, prosečnom pripadniku akademske zajednice bliskije je, na primer, angažovanje u stručnim telima iz sopstvene oblasti, od angažovanja ili javnog istupanja po pitanjima opštepolitičke prirode. Istovremeno, oko 90 odsto ispitanika u tom istraživanju tvrdi da glasa na izborima, što je daleko iznad proseka izlaznosti cele populacije u Srbiji, dok oko polovina ispitanika ne prati dešavanja iz sfere političkog. Skoro trećina članova te zajednice u svojoj karijeri ima i rad sa društveno angažovanom nevladinom organizacijom, što je više od Norveške, Holandije ili Engleske. U poređenju sa istim zemljama, akademska Srbija je i daleko više angažovana u politici. Da li se, međutim, primećuje da njihov lični angažman u politici poboljšava kvalitet rada i ponude partija, a posredno i društva u celosti? Odnosno, da li je prosto članstvo u političkim partijama najviše što se može dobiti od najobrazovanijih ljudi u zemlji?

Profesorka Srbijanka Turajlić, svojevremeno aktivni član Otpora i pomoćnik ministra prosvete, kaže da je univerzitetima danas strano svako suštinsko suprotstavljanje vlastima, te da je u tome i srž odsustva društvenog angažmana. Iznošenje odgovornog stručnog mišljenja najčešće bi bilo u koliziji sa trenutnom vlašću. Moguće je da je to refleks devedesetih, vremena kada je svaki aktivizam univerziteta rezultovao sve tvrđim zakonskim rešenjima zaključno sa ukidanjem svake autonomije. Nesposobnost ili odsustvo želje da se tome suprotstavi, prirodno je dovelo univerzitet u stanje u kome se svaki aktivizam smatra opasnim po preživljavanje, kako lično tako i istraživačko. Tako se stvorio obostrani udvorički odnos između vlasti i univerziteta.



Ona, takođe, veruje da je akademsko izjašnjavanje u smislu iznošenja stručnih stavova o svakodnevnim dilemama javnosti svojevrsna obaveza univerziteta, budžetskih korisnika. Ako danas pogledate misije univerziteta u Evropi, onda ćete videti da se tu pored obrazovne i istraživačke, odnosno, naučne misije nalazi i zadatak koji univerzitet ima prema društvenoj zajednici. Ovo se, sa jedne strane, odnosi na formiranje kritičke svesti u društvu, kako bi svaki pojedinac mogao da se aktivno uključi u proces demokratskog odlučivanja, a sa druge strane, na doprinos ekonomskom i kulturnom razvoju društva. Stiče se utisak da je upravo treća misija ključni motiv koji društvena zajednica ima za finansiranje univerziteta. Drugim rečima, ako se već novac iz budžeta koji pripada svim građanima troši na obrazovanje, onda se, pored teorijske indirektne koristi koju društvo ima od podizanja obrazovnog nivoa stanovništva, sa pravom očekuje da univerzitet to ulaganje direktno vrati i kroz aktivnu ulogu u traženju najboljih rešenja za uspeh cele zajednice.

Jelena Bogdanović iz Centra za obrazovne politike veruje da okrenutost potrebama društva može i ne mora biti obaveza univerziteta, ali da to, na prvom mestu, mora da zavisi od institucionalnih podsticaja i konteksta u kojem univerzitet obitava.
Nema sumnje da je omasovljavanje fakulteta sa oko 100.000 na 230.000 studenata, neprekidna reforma i bolonjizacija bez mnogo efekata, poslednjih 13 godina, uveliko okrenula univerzitete sebi samima. Na mestu minulog društvenog angažmana Filozofskog i Pravnog fakulteta, izrasla je aktivnost na fakultetima na kojima se proučavaju nauke novijeg doba. Pa je jedan od najaktivnijih danas, ne samo mereno prisustvom u medijima, nego i rezultatima koje beleži u pokušajima da u svom domenu utiče na upravljačke mehanizme institucija, Fakultet organizacionih nauka u Beogradu. Svetlana Jovanović, u radu sa studentima prilično aktivan asistent tog fakulteta, objašnjava za NIN da projekti poput ocenjivanja informatora o radu javnih institucija, ili transparentnosti rada uprave, pomažu studentima da prepoznaju nedostatke sistema i da na metodičan način ukažu na promene koje moraju da uslede. Zadatak prosvetnog radnika je da ukaže da rešenje nije u kritici sa distance. Pojedincu treba pokazati da se svako angažovanje vrednuje i da može da izazove promenu.

U projektu Otvoreni parlament učestvuje i studentkinja Fakulteta političkih nauka Marija Maksimović, koja ima utisak da su univerziteti u velikoj meri odvojeni od aktuelnih dešavanja. Studentski aktivizam nema podsticaj ni podršku javnosti, uprava fakulteta i kolega, pa se većina studenata interesuje samo za ispitne rokove i školarine, kaže ona. Interesovanja nema ni za korupciju na fakultetima, kvalitet nastave koja se bazira na udžbenicima starim dvadeset godina, veze fakulteta sa tržištem rada.

Cilj studija danas uglavnom se i svodi na što brže sticanje potrebnog broja bodova, a profesorka Golubović veruje da postoji i još jedan, za društvo poguban cilj. Promene načina studija prilagođavaju se smernicama da se što lakše ode iz zemlje, pa se prema tome može razumeti nezainteresovanost akademaca za rešavanje akutnih problema u zemlji, u kojoj mnogi i ne žele da ostanu. Sada, i ako se manje grupe studenata angažuju na rešavanju nekog društvenog, a ne samo uskostručnog problema, fakultetske vlasti ih izbacuju iz svojih prostorija. Bivši rektor Univerziteta (u Beogradu) preti studentima Filozofskog fakulteta da će u pomoć pozvati državu da ih smiri, jer su pravili peticije da bi izvršili izmene u načinu upravljanja univerzitetom. Profesorka Golubović kaže da se danas obrazovanje ne povezuje sa moralom i razvojem građanske svesti i dužnosti da se doprinese civilizacijskom napredovanju društva. Zahteva se kvantitet, a ne ispituje kvalitet znanja, te se obrazovanje svodi na zatvoreno usko znanje, koje se sve više stiče pomoću pozajmljenih teskoba sa interneta.

Delimična potvrda stiže iz opšte trivijalizacije stručnosti. Akademska zajednica snosi odgovornost za trend medijskog ili samoproglašavanja stručnjakom ljudi čija se stručnost nije dokazala. Ako se uzme da je nestručnoj javnosti stručno mišljenje potrebno da bi joj u poplavi informacija poslužilo kao orijentir, kakve posledice po društvo može imati zamena stručnog prvim sledećim - kvazistručnim mišljenjem?

Posledice su ozbiljne u zemlji u kojoj su sve odluke pre u vezi sa ličnom dobiti jedne grupe, nego interesom društva u celini, kaže profesorka Turajlić. Upravo zato bi nezavisno kritičko mišljenje, koje pre svih može da potiče sa univerziteta, bilo neobično korisno. Važno je istaći dve stvari. Niz malverzacija je toliko očigledan, da ako ih struka ne prepoznaje, onda bi dotični fakultet trebalo odmah zatvoriti. Drugo, kod onih pitanja o kojima ne mora da postoji isto mišljenje, javnost bi imala korist i od argumentovanih suprotstavljanja stručnih stavova. Ali sve to je pitanje razumevanja odgovornosti i etike svakog pojedinca unutar akademske zajednice, od kojih promena treba da krene.

Ti pojedinci, međutim, mahom se kadrovski nisu menjali od vremena kada su odigrali jednu od glavnih rola u drami koja je završila padom režima Slobodana Miloševića. Isti pojedinci bili su kadri i da izdejstvuju skidanje ozloglašenog Zakona o univerzitetima. Danas, takve zakonske nepogode nisu više moguće, jer je formalna autonomija, ako ničim drugim, garantovana evropskim okvirom u koji Srbija teži da se uklopi. Pa, ipak, slobodnog stručnog mišljenja, da građaninu posluži kao orijentir, bilo je više u to mračno doba nego danas. Može biti da nije do slobode, nego do stručnosti, ali tek ta bi okolnost moguće nevreme pretvorila u elementarnu nepogodu.