Behar revolucija ili politička instrukcija

Kako protesti u BiH odmiču, a ušli su pred zaključivanje ovog broja NIN-a u sedmi dan, vesti prestižu jedna drugu pa ni dnevni hroničari ne uspevaju zabeležiti sve što se događa, jer se sad već demonstrira i u najmanjim varošicama entiteta Federacije BiH gde su Bošnjaci izrazita većina. U mestima tog entiteta gde dominiraju Hrvati protesta nema. Nema ih ni u Republici Srpskoj, osim nekih neuspelih pokušaja.

Poslednje što beležimo jeste da demonstranti, sad već osetno mirniji, traže ostavku Vlade Federacije BiH, a premijer Nermin Nikšić nudi raspisivanje izbora. Valja, međutim, podsetiti na svu dramaturgiju koja je izazvala pažnju, ne samo ovdašnje javnosti već i svetskih medija.
Počelo je prilično bezazleno, izlaskom na ulice radnika propalih preduzeća u Tuzli sa zahtevima socijalne i ekonomske prirode, koji su tražili nekakvo rešenje za sebe. Tamošnja kantonalna vlada sve to nije shvatila preterano ozbiljno. Onda su se radnicima priključili i drugi, svako donoseći svoju muku. Drugog dana stigli su navijačke grupe, srednjoškolci, ali i momci sa kapuljačama i fantomkama. Čak nekoliko televizijskih stanica, što javnih servisa što komercijalnih kuća, počelo je direktan prenos. I onda se sve naglo radikalizovalo poletele su kamenice, došlo je do sudara sa policijom, zapaljena je zgrada kantonalne vlade, obijane su prodavnice u centru grada. Sve je podsećalo na ratno doba. Gotovo ista dramaturgija zabeležena je u Zenici, a onda i u Sarajevu, gde ni najelitije policijske jedinice nisu uspele da spreče upad demonstranata u zgradu Predsedništva, zbog čega je prvi čovek Direkcije za koordinaciju policijskih agencija u BiH Himzo Selimović i podneo ostavku. Pod prilično dramatičnim okolnostima su evakuisani zaposleni i funkcioneri iz te zgrade, ali je, kako se tvrdi, izgoreo deo građe Arhiva BiH koji je tu bio smešten. Dramatično je bilo i u Bihaću, Mostaru i još nekim mestima.

Zahtevi demonstranata su se prilično brzo dopunjavali i menjali. Umesto sindikalnih lidera, pred kamere su sada stajali neki drugi ljudi, obično vođe raznih fejsbuk-grupa tražeći ukidanje kantona u Federaciji BiH, a onda i entiteta, menjanje sadašnje dejtonske strukture BiH i vraćanje na predratni ustav. Ovdašnjoj javnosti oni su poznati već duže vreme kao ljudi koji imaju ideju o ustavnom prekomponovanju BiH. Prilikom juriša na zgradu Predsedništva uzvikivalo se ovo je Bosna i zahtevalo da se bira jedan predsednik umesto sadašnjeg tročlanog Predsedništva. Kamere su beležile sve veći broj ratnih zastava Armije BiH, mada je bilo i važećih.



Razume se, na osnovu cele dramaturgije i ikonografije počele su i prve ozbiljnije analize ali i kojekakve spekulacije, i jedne u druge u pokušaju da se odgovori na pitanje o čemu se zapravo radi, da li je na delu neka vrsta replike arapskog proleća. Dakle, da li je reč o socijalnom buntu koji se oteo i prerastao u nerede ili je reč o projektovanim neredima kako bi se promenilo ustavno uređenje, ili se možda radi o kombinaciji i jednog i drugog.

Za sarajevskog univerzitetskog profesora Envera Kazaza takva nedoumica ne postoji: Eksplozija nasilja na ulicama Tuzle, Sarajeva, Zenice, Mostara, nije ništa drugo do nasilni odgovor sirotinje na dugogodišnje nasilje vlasti. On veruje da su protesti izraz dugogodišnje akumulacije socijalnog bijesa uzrokovanog strahovitim siromaštvom, ogromnom društvenom nepravdom, pljačkaškom privatizacijom, deindustrijalizacijom zemlje, korupcijom, kriminalom, nepotizmom, jednom riječju vampirskim karakterom ovdašnjih etnopolitičkih oligarhija. Za rušilački deo protesta nema razumevanja, i siguran je da su nasilničke grupe ciljano ubačene kao bi se celoj stvari oduzeo socijalni karakter.

I profesor Sveučilišta u Mostaru Slavo Kukić ima veliko razumevanje za, kako kaže, socijalnu eksploziju gladna svijeta. Uostalom, on je to u javnim nastupima ranijih godina na neki način i najavljivao, a sad kaže: Ovo je neminovna posljedica načina kako se posljednjih četvrt stoljeća ovom zemljom upravlja. U pitanju je vladanje kojem u podtekstu stoji pljačka kakvu BiH, u sastavu različitih imperija i kao samostalna država, nikada u svojoj povijesti nije doživjela. Stiglo se, po njemu, do takvih socijalnih raslojavanje kakva se još jedino mogu sresti u nekim latinoameričkim državama. On, međutim, dovodi u pitanje tezu po kojoj je ovo samo socijalni bunt poniženog svijeta potpomognut nekim fejsbuk-grupama: Bojim se da to nije cijela istina, puno je detalja koji tu tezu dovode u pitanje. Pita se kako to da protesta nema u delu Federacije gde su Hrvati većina, kako ih nema u Republici Srpskoj, kad je socijalna ugroženost i obespravljenost i u tim krajevima gotovo ista i odmah dodaje da veruje da spontanosti i ne treba baš sve pripisati. Kukić, istovremeno, precizira: U pozadini socijalne eksplozije ipak je mogao biti nekakav ovozemaljski bog ili baraba. Na pitanje ko bi to mogao biti, kaže da još nije vreme da se upire prst, ali da neće proći mnogo vremena da se i to sazna.

U Republici Srpskoj preovladava mišljenje, a ton su mu dali, pre svih, predstavnici vlasti, da je iskorišćeno realno socijalno nezadovoljstvo širih slojeva stanovništva kako bi se projektovali neredi, koji u krajnjem treba da dovedu do snažnije intervencije onih koji se obično podrazumevaju pod pojmom međunarodne zajednice koja bi onda prekomponovala sadašnje dejtonsko ustavno ustrojstvo, a to bi možda moglo da znači i nestajanje Republike Srpske ili njeno osetnije slabljenje. Sa takvom tezom prvi je izašao predsednik RS Milorad Dodik uz napomenu da Republika Srpska nema nameru da predaje bilo koje svoje ovlašćenje i poziciju zarad centralizacije i unitarizacije BiH. Nakon njega, sličnu priču su ponovili mnogi i važni i nevažni i pitani i nepitani. To je, verovatno, obeshrabrilo neke koji su mimo ovih događaja u Federaciji BiH imali nameru da u ovoj izbornoj godini na ulici pokažu svoje nezadovoljstvo sadašnjom vlašću u RS.



U pokušaju objašnjavanja višednevnih protesta mnogi uočavaju i činjenicu da su oni počeli samo dan nakon što je parlament Evropske unije usvojio posebnu Rezoluciju o BiH u kojoj je, između ostalog, najavljena i potreba za delimičnom promenom Ustava BiH, ali sa prilično uopštenom formulacijom, tako da se o stvarnim namerama Brisela ovde samo nagađa. Kad je reč o Briselu, stižu vesti i izjave zvaničnika da oni sa posebnom pažnjom prate događaje u BiH, a najavljuju se i skori dolasci Ketrin Ešton i Štefana Filea u Sarajevo. Nagoveštava se da je u toku izrada i jednog posebnog papira koji bi značio jasniju evropsku perspektivu za BiH, specifičnog u odnosu na druge. Šta bi to praktično trebalo da znači, niko tačno ne ume da objasni.

Ovde, međutim, veruju da je Evropska unija prilično zadocnela, jer je BiH već devetnaestu godinu zemlja pod snažnim nadgledanjem i delimičnim upravljanjem međunarodne zajednice. Svi su primetili da se kancelarija OHR-a i međunarodni namesnik baš i nisu snašli u najnovijim zbivanjima. Oglasili su se nekoliko puta naglasivši da podržavaju mirne proteste, izražavanje nezadovoljstva, osudili su njihov rušilački deo, ali kada je Valentin Incko najavio mogućnost dolaska dodatnih vojnih trupa EUFOR-a, iz Brisela je za samo nekoliko časova stigao prilično grub odgovor da on nije predstavnik Evropske unije. U osnovi je ova tvrdnja tačna, on je predstavnik UN i poslodavac mu je Savet za sprovođenje mira, a u BiH postoji posebna misija EU, ali se oni čitavo vreme protesta nisu ni oglasili.

Ni na planu ekonomije međunarodna uprava se nije bogzna kako proslavila. Osnovu tranzicione strategije za BiH postavila je međunarodna zajednica, kaže profesor banjalučkog Ekonomskog fakulteta Rajko Tomaš i nastavlja: Verovalo se da će tržišne slobode u domenu ekonomije i demokratizacija u domenu političkih odnosa, podržani međunarodnom ekonomskom pomoći, dovesti do ekonomske i političke samoodrživosti zemlje. Osamnaest godina poslije jasno je da tržište nije uspjelo apsorbovati resurse i obezbijediti ekonomsku samoodrživost, a demokratija nije uspjela uspostaviti institucije po mjeri ekonomskih, socijalnih i političkih protivrječnosti u BiH.

Tomaš kaže da je BiH po svim relevantnim pokazateljima na samom dnu u Evropi. Siromaštvo se može ilustrovati i činjenicom da je kupovna moć stanovništva tek trideset odsto proseka Evropske unije, na stotinu zaposlenih radnika dolazi čak 90 penzionera i 77 nezaposlenih lica. Liberalizacija trgovine, bez primjene odgovarajuće regulative i podsticaja domaćoj proizvodnji koje liberalizacija podrazumijeva, dodatno je uništila domaću proizvodnju i obezvrijedila raspoložive resurse, kaže Tomaš. On još smatra da je zbog neefikasnosti pravne države u široj javnosti prisutna predstava o BiH kao zemlji korupcije, kriminala, sive ekonomije, nezaštićenih ekonomskih sloboda, kršenja ljudskih prava, ograničavanja slobode medija... Ne vidi nijednu autentičnu reformu, jer su sve dosadašnje pokrenule, vodile i finansirale različite međunarodne organizacije, obično kao uslov za CEFTA, EU, NATO i slično. Takav pristup je, veli, proizveo situaciju u kojoj domaće vlasti ne osećaju odgovornost za te procese. Na kraju BiH je imala jedan od najskupljih tranzicionih procesa, a rezultati, po merenju relevantnih međunarodnih organizacija, takvi su da se proces tranzicije može slobodno proglasiti neuspešnim.

Dakle, neke stvari će ovde morati da se rade iz početka, ali pre toga valja izaći iz situacije u kojoj se BiH trenutno nalazi. U delu Federacije gde su protesti uzeli maha već su četiri od deset kantonalnih vlada podnele ostavke, čeka se da to uradi i vlada Federacije. Ipak, zasad se niko od političkih kapitalaca nije povukao, odlaze uglavnom lokalni politički prvaci. Spominju se vanredni izbori, ali je nevolja to što u izbornom zakonu uopšte nije predviđena mogućnost vanrednih izbora, pa je i po tome BiH jedinstvena zemlja u Evropi. I taj važeći zakon, kao i mnoge druge, pisali su, od prvog do poslednjeg slova, oni koji su u okviru međunarodne uprave ovde predstavljani kao eksperti za pravni i politički sistem. Parlamente, kantonalne i federalni, kao i onaj na nivou BiH, teško je sakupiti, jer su se mnogi političari povukli u ilegalu i nekakav brz izlaz se baš i ne nazire. Nešto brža procedura bi možda bila da novi izborni zakon nametne međunarodni namesnik Incko.

Kazaz to ne smatra nekom velikom preprekom, procenjuje da će se protesti polako preliti i u Republiku Srpsku i hrvatske delove Federacije i da su se prvi put vlastodršci uplašili svojih građana. Ti lideri, kaže, više nisu gramzivi bogovi koji mogu do beskraja krasti, već uplašene političke kreature. On misli da će ti novouspostavljeni plenumi građana i narodni komiteti dovesti do formiranja ekspertskih vlada kao prelaznog rešenja na svim nivoima. Kukić, međutim, veruje da socijalna revolucija neće usrećiti one koji su je pokrenuli i prognozira da će najverovatniji ishod na izborima - bili oni vanredni ili redovni, koji su za osam meseci - još jedan mandat obezbediti postojećim ili sličnim političkim elitama.

Bez mirisa ranog proleća

S jedne strane dvadesetak smrknutih desničara s razvijenom srpskom trobojkom, s druge strane u jednom trenutku više od stotinu demonstranata okupljenih oko levičarskih aktivista s razvijenim crvenim i crveno-crnim zastavama, a u sredini policajci i novinari. Tako je, otprilike, izgledala beogradska podrška demonstracijama u Bosni i Hercegovini ispred nekadašnjeg restorana Ruski car, koje je još jednom potvrdilo zlatno pravilo Fejsbuka ako na ovoj društvenoj mreži hiljadu ljudi potvrdi svoje prisustvo, kakav je ovde bio slučaj, okupiće se tek desetina.
Potvrdilo se i nepisano pravilo da će svaki vid javne pobune ili podrške u malom prikazati duboku podeljenost balkanskih društava. Tako je, primerice, jedan stariji gospodin pred latiničnim natpisom Jedna ljubav za radničku BiH uzvikivao da ne poznaje strane jezike, drugi, nešto mlađi, iz sveg je glasa pozdravljao Ratka Mladića u Hagu, i to na uho studentkinji s palestinkom oko vrata, dok su, mlađani pripadnici organizacije Srpska akcija prizivali Kraljevinu Srbiju. Čak su, nezvanično se saznalo, pretili da će i jajima zasuti provokatore koji podržavaju ukidanje Republike Srpske, ali jaja nisu imali.

S druge strane policijskog kordona su bili rečitiji s namerama okupljanja. Ovde smo da pre svega pohvalimo proteste u Bosni kao prvi pravi otpor decenijskom poniženju kojem smo svi izloženi, i upućena je svim narodima u toj državi, rekao je jedan momak pored transparenta Hrabra Bosno, uz tebe smo, negirajući da se time podržava i eventualno ukidanje srpskog entiteta. Takva revizija Dejtona je, tvrdili su okupljeni, tek medijski spin u cilju podizanja nacionalističkih paranoja, ali i spin koji je, po svoj prilici, urodio plodom. Jer, prema rečima jedne devojke, ovdašnja isprva jednoglasna podrška se vrlo brzo prepolovila. Bar nas je više od desničara. U suprotnom bi stvarno bio blam, dodaje jedan momak dok deli letke.

A na lecima pobrojani problemi, svi u velikim rečima kriminalne privatizacije, nacionalizmi, naposletku i divljački sprovođeni kapitalizam. Kraće reči lopovluk, mržnja, beda opisuju iste nesporne pojave koje ne znaju za granice. Ne zvuči otuda nelogično što su okupljeni prizivali da se bosansko proleće, možda preuranjeno tako nazvano, prelije u ostale bivše jugoslovenske države, pa i šire. Svuda su, vele oni, iste muke, isti su i krivci, još samo i narodi da shvate da se baš i ne razlikuju mnogo, pa da se ostvari želja s jednog transparenta: Podrška narodu BiH! Danas Tuzla, sutra Beograd.

Kritična masa, međutim, uvek nekako izostane, te je urlik jednog demonstranta Hoću svoju platu, zaradio sam je, mamu li vam... ostao usamljen. Čak ni slučajni prolaznici koji bi se usudili da prođu kroz neveliku masu, zbunjeni donekle prisustvom policije i sporadičnim horskim pevanjem odnekle, valjda, i umorni od raznih okupljanja nisu reagovali, već bi slegnuli ramenima, eventualno se nasmejali i produžili dalje.

Kao što, uostalom, moraju i balkanska društva. Svako na svoj način neka višednevnim protestovanjem, pritiskanjem vlasti i osvajanjem slobode, a neka, po svoj prilici, izborima i nadom da će se tako nešto suštinski izmeniti. Bliži se mart...S. Slavković nin