Budućnost Made in Europe

Suočena sa neophodnošću da smiri uzburkana tržišta i postavi temelje za oporavak, Evropska unija je u protekle tri godine pažnju usredsredila uglavnom na finansijsku stabilnost i na smanjivanje fiskalnog deficita i dugova. Sada kad se finansijska napetost smanjila a poverenje se vraća, evropski lideri treba da u 2014. preusmere pažnju na realni sektor i industrijsku bazu. Predstojeći sastanak Evropskog saveta ministara bi mogao da bude dobro mesto za početak.
Da bi odlučili u kom pravcu da idu, evropski lideri treba da pogledaju u prošlost. Investiranje u proizvodnju - što je kroz istoriju bio jedan od glavnih pokretača rasta u Evropi - ključ je za oživljavanje evropske privrede.

U protekloj deceniji industrija je stavljena u drugi plan, a prednost data finansijskom i uslužnom sektoru. Proizvodnja je smatrana nečem što pripada prošlosti, a Evropa više nije smatrana pogodnom lokacijom za konkurentnu industriju. Mnoge evropske zemlje su od tada prošle kroz deindustrijalizaciju. Na primer, industrijska proizvodnja u Italiji je od 2007. godine opala za oko 20 odsto.

Uprkos tome, industrijski sektor i dalje igra ključnu ulogu u privredi EU, jer zapošljava više od 34 miliona ljudi i ostvaruje 80 odsto njenog izvoza, a obezbeđuje i veliki deo privatnih investicija u istraživanja i razvoj. Industrijska proizvodnja tako utiče na sve ostale sektore evropske privrede, uključujući i sektor usluga.

Zapravo, uprkos promeni fokusa kreatora politike i povećanju konkurencije zbog jačanja ekonomija u usponu, evropske zemlje su još među najboljima u svetu kad je o proizvodnji reč, jer su mnoge firme uspele da se prilagode i uvedu inovacije. Takve firme su omogućile Italiji da se napravi otklon od tradicionalnih industrija - hrane, nameštaja i mode - ka sektorima kao što su biofarmaceutika, mehanotronika i aeronautika.

Slično pomeranje ka proizvodnim aktivnostima veće vrednosti dešava se širom EU. Ovakav razvoj nagoveštava da će budući uspeh Evrope zavisiti od njene sposobnosti da kombinuje tradicionalne privredne prednosti sa snažnim inovacijama. Zemlje EU treba da stvaraju uslove kakvi su potrebni jakom industrijskom sektoru. Na primer, Italija je nedavno pokrenula program Destinazione Italia koji pomaže italijanskim firmama da uspešno posluju tako što uvodi predvidljiviji poreski sistem, smanjuje birokratiju i obezbeđuje efikasnije izvršenje ugovora jačanjem pravosudnog sistema. Takvo okruženje firmama omogućava da rastu, istovremeno privlačeći strane i domaće privatne investicije.

Ali napori uloženi na nacionalnom nivou nisu dovoljni. Evropske firme su povezane u regionalne i globalne lance proizvodnje nove vrednosti. Neka komponenta koju proizvodi firma u Breši može da se ugradi u opremu koja se pravi u Štutgartu, koja će biti deo nekog krajnjeg proizvoda u Malagi. U tom smislu, nijedna pojedinačna zemlja ne može da ostvari svoj puni potencijal ukoliko sve zajedno nisu uspešne.

Najefikasniji pristup obnovi evropske konkurentnosti je kombinovanje pojedinačnih kvaliteta svake zemlje da bi se formirali što produktivniji evropski lanci snabdevača - ili da bi se zauzele vrhunske pozicije u globalnim lancima snabdevanja. To zahteva produbljivanje veze između nacionalnih privreda i očuvanje stvarnog, nesputanog jedinstvenog tržišta koje povezuje relativne kvalitete različitih zemalja.

Da bi se to ostvarilo, neophodna je ciljana politika na nivou EU. Očuvanje konkurentnosti na globalnom nivou zahteva investicije u ključne elemente buduće industrijske proizvodnje: energetsku efikasnost i tehnološke inovacije. S ovim na umu, EU treba i da uvodi mere koje podržavaju konkurentnost energetski zahtevne industrije uz naročitu pažnju na smanjivanje jaza u cenama energije evropskih konkurenata poput Sjedinjenih Država, te ekonomija u usponu.

Jedna druga važna inicijativa - Evropsko istraživačko područje - već je pokrenuta i treba da počne da funkcioniše tokom 2014. godine. Zajednička agenda za nacionalne istraživačke programe i lakši protok veština i naučnog znanja - što bi omogućilo da neki vrhunski centar za mehaniku u Italiji privuče istraživače iz Finske ili Portugalije - dovešće do toga da istraživačko područje stvori idealno okruženje za inovacije.

Osim istraživanja i razvoja, na industriju fokusirana privreda koju pokreću inovacije zahteva radnu snagu koja ima specifične veštine na visokom nivou. Da bi se takav zahtev ispunio, potrebno je da EU ima politiku koja unapređuje srednje, više i visoko obrazovanje.
Da bi se stvorila dublja, još više integrisana i u većoj meri multidimenzionalna tržišta, EU treba da prioritet da sporazumima o slobodnoj trgovini, pogotovo Transatlantskom partnerstvu za trgovinu i investicije o kome se trenutno pregovara sa SAD. Takva trgovinska integracija - i možda i transatlantsko zajedničko tržište - mogla bi da bude jedan od efikasnih mehanizama za ekonomski rast Evrope, pogotovo za mala i srednja proizvodna preduzeća, u sledećih nekoliko decenija.

Evropskim proizvodnim firmama potreban je i lakši pristup finansijama. Jedan od najštetnijih rezultata finansijske krize jeste insistiranje na tome da se krediti daju na kašičicu. U nekim zemljama se polovina zahteva za zajmove odbacuje, a troškovi njihovog finansiranja su dostigli nepodnošljivo visoke nivoe.

Nema razloga zašto bi zajmovi u Bolcanu koštali duplo više nego u obližnjem Insbruku. Štaviše, takve razlike podrivaju konkurentnost i dovode do ekonomske stagnacije. Ako lideri EU ne reše taj problem, uključujući i ulaganje napora da se uspostavi bankarska unija, pozitivni efekti reformskih nastojanja će brzo biti anulirani nedostatkom novih investicija.

Reindustrijalizacija - zajedno sa borbom protiv nezaposlenosti mladih - treba da bude glavni prioritet Evrope u 2014, s ciljem da industrijski sektor do 2020. ima udeo od 20 odsto u njenom BDP-u. To će biti moguće samo ako se EU još više integriše. Zapravo, sve tešnje povezana unija predstavlja jedinu nadu za Evropu da može da izgradi modernu, inovativnu i prosperitetnu privredu.
Copyright: Project Syndicate, 2013.