Zamršeni životi

I pored nedostatka para, sredstava i mogućnosti da se napravi veliki festival kao nekad ili kao festival koji bi bio konkurentan u regionu što podrazumeva veliku logistiku i dovođenje brojnih zvučnih imena sveta filma, Fest i ove godine uspeva da iskanališe svoje puteve ka publici orijentisanoj pre svega dobrom filmu i kvalitetnoj produkciji. Čini se, otkako je selektorski dvojac Borislav Anđelić - Ivan Karl na čelu programa od pre četiri godine, da su celine kompletnije i intrigantnije po sastavu. Ove godine i nekoliko ekskluziviteta čini Fest specifičnim i programski zaokruženim.

Festival 28. februara otvara domaće ostvarenje Top je bio vreo, dugoočekivani film Bobana Skerlića rađen prema istoimenom romanu Vladimira Kecmanovića. Tema filma je odrastanje, sazrevanje dečaka u opkoljenom, bombardovanom Sarajevu početkom devedesetih godina. Granata s brda ubija roditelje desetogodišnjaka tokom opsade Sarajeva 1994. Dečak prestaje da govori. Prihvata ga komšinica i neguje kao svog sina. Kada dečaka lokalni nasilnici izbace iz opustošenog stana, on počinje da lunja ulicama sa školskim drugom, gde prerano i prebrzo prolazi kroz proces odrastanja. Upoznaje se sa značenjem reči sila, seks, smrt. Uči kako se napreduje. Uči o sistemu vrednosti. Uči o tome šta je važno u životu. Komšinica bezuspešno pokušava da ga zaštiti. Dečak srlja u propast. Smrt i patnja postaju deo njegove svakodnevice.

Film se bavi stavljanjem ljudskosti na probu i redefinisanjem socijalnih uloga i moralnih kriterijuma u opsednutom gradu. Film se ne stavlja ni na jednu od zaraćenih strana, kao što ne pokušava ni da uspostavi ekvidistancu između njih i njihovog postupanja. Linija razgraničenja koju film uspostavlja su ljudskost i neljudskost. Tako se delimo. Stav filma je da, uprkos ožiljcima i živom bolu, uprkos gubicima i sećanjima, uprkos porivima da se utone u neljudskost ili da se strane zauzmu mimo te linije razgraničenja - dakle, uprkos svemu tome, ljudskost trijumfuje, izjavio je povodom filma Slobodan Skerlić.

Zatvaranje Festa 9. marta pripalo je filmu Plavo je najtoplija boja, francuskom ostvarenju koje od prošlogodišnjeg Kana gde je trijumfovalo sa Zlatnom palmom za najbolji film, nije prestalo da provocira i uvodi u nove dijaloge. Lezbejska priča o odrastanju prati mladu Adelu, koja ne dovodi u pitanje svoju seksualnost sve dok se u njen život iznenada ne useljava Ema, mlada žena plave kose koja će joj omogućiti da otkrije strast, da sazri i ostvari se kao žena... Reditelj arapskog porekla Abdelatif Kešiš prvo je pomislio na omladinu u svojoj zemlji Tunisu kada je završio snimanje filma. Nijedna revolucija nije završena ukoliko istovremeno nije izvedena i seksualna revolucija, kaže Kešiš, najavljujući svoje provokativno ostvarenje.

Ništa manje provokativni neće biti i filmovi koji će tokom deset dana festivala biti prikazani u Sava centru, kao i u Domu omladine, Domu sindikata, Fontani i Kulturnom centru Beograda. Posebna pažnja biće na dokumentarnom filmu Duran Duran iza kojeg stoji ni manje ni više nego kultni reditelj Dejvid Linč, koji svojim prepoznatljivim vizuelnim stilom stvara nezaboravno muzičko iskustvo.
Ideja da Dejvid Linč režira muzički film o bendu Duran Duran uzbudljivija je od konačnog rezultata koji smo videli pre dve godine posredstvom YouTubea, a sada i u filmskoj distribuciji. Iako se pojavljuje na početku da bi najavio svoj eksperiment, Linčov glavni trik sastoji se u ispisivanju stihova u boji preko standardnih crno-belih pasaža benda na sceni.

Ima nečeg u koncertnim filmovima. Svako pokušava da prekorači granice i napravi odličan šou, i to se odvija uživo. Postoji i reč za to: evolucija. I zaista je divna ova evolucija, izjavio je Dejvid Linč povodom svog novog filma.
I naravno Nimfomanka Larsa fon Trira, strasna, poetska priča o životnom putu jedne žene od njenog rođenja do pedesete godine - glavne junakinje DŽo koja sama sebi postavlja dijagnozu nimfomanke. Jedne hladne zimske noći šarmantni neženja Seligman nailazi na pretučenu DŽo. Dovodi je u svoju kuću kako bi joj pomogao. Tokom sledećih osam poglavlja filma naratorka DŽo rekonstruiše svoj zamršeni, višestruki život koji vrvi od asocijacija i isprepletanih događaja. Komentarišući film, novinar Danijel Grin je napisao: Larsovo zadovoljstvo zasniva se na činjenici da za njega ne predstavlja problem da se ogoli na filmu, jer je oslobođen inhibicija i autocenzure. Posebno rečita scena u tom smislu prikazuje mladu DŽo i njene prijateljice koje formiraju pokret i pišu tzv. antiljubavni manifest. Oni koji pamte Dogmu 95, uočiće prave životne paralele.
To je svega nekoliko filmova koje ne treba propustiti. O onim manjim kinematografijama, kojima se ponekad više radujemo jer je to jedinstvena prilika da vidimo njihove učinke, pisaćemo više u narednom broju, baš uoči početka 42. festa. nin