Posle sto godina

U prošli petak, došle su mi Bilja i Saška u Vidovo, i, gle, odmah se oko njih sjatila moja šarplaninska bratija. Kada sam u Vidovu sam, bez mojih devojaka, danima ne mogu da okupim moja pseta. Čak i kada pešice krenem, dole, za Mokru, moja telesna pseća garda ide dvadesetak metara ispred ili iza mene. Ali, kada su tu Saška i Biljana, e, onda ti se motaju oko butina, ne možeš pošteno ni da koračaš. A kako među njima ne bi bilo tolike prisnosti kada ih Saška u njuške ljubi dok joj oni ližu obraze, pa je čeljustima uhvate nežno za ruku te je vuku, vuku; sakrili bi je negde u Suvu planinu da se nikad ne vrati u prestonicu, u tu ludnicu, koja je umislila da je u njoj cela Srbija, a da je van beogradskog atara samo neka pusta teritorija u kojoj žive neka izumiruća srpska plemena...

Da, Srbija me podseća na onu nesrećnu zemlju posle balkanskih ratova na početku prošlog veka, sve u iščekivanju Sarajevskog atentata, koji nam je priredio moj zemljak pukovnik Apis, avanturista i mason, a po nalogu solunske i engleske lože, pritom, zloupotrebljavajući Gavrila Principa i mladobosansku bratiju kojoj je, gle, pripadao i Ivo Andrić. I dok će mladobosanci trunuti u memljivim austrougarskim apsanama, mladi Andrić će, kao zaštićeni svedok, u komfornoj mariborskoj tamnici, čitati danskog filozofa Sjerena Kjerkegora, oca evropejskog egzistencijalizma. Potom će Andrić, kao mladi mason, steći i diplomatsku karijeru, a zatim, onako, uzgred, i Nobelovu nagradu. Dok mi se ova prisećanja roje po glavi u mom Vidovu, na tranzistoru javljaju da je u Bosni počela narodna buna po gradovima. Za sada nema atentata, ali, polako, biće i toga do Vidovdana. Krčka se, krčka u bosanskom loncu velika svetska nesreća...

K. G. Jung, moj guru iz Švice liže prste od Biljine četničke gibanice, pa počinje da mudruje: Na pravom si tragu, moj dečače! Jer, evo, Ukrajina nikako da poklekne pred uličnim hordama plaćenim sa Zapada. A i Putin je, sigurno, zapretio da će biti svašta ako se nešto desi na Olimpijadi u Sočiju. I šta onda preostaje Obami nego da, po diktatu Vladara iz senke, ponovo, posle sto godina, zapali Bosnu!? E, sad, koga će poslati za Vidovdan u Sarajevo da bude meta atentatora? Da li neku evropsku zverku ili isluženog Obamu, lično!? Videćemo, videćemo.
Kad, tiruli, tiruli, pišti morbidni. Zove moj Naum iz Skoplja. Javlja mi da se i u Crnoj Gori priprema neka ulična revolucija kojom rukovodi CIA ili, možda, Rusija!?

Sedimo u ligeštulima ispred Vidovog hrama, čvrljimo se na Nepobedivom Suncu, a moja Crna mi u krilo skače i proriče: Da li ti je sada jasno da se svetska nesreća u ciklusima ponavlja i da sve to mora da krene sa Balkana? Pa i ovaj bog Vid, nije li on i bog rata!? I nisi li, dižući hram boga Vida, posle osamsto godina, prizvao novi svetski rat u kome će Obamina država biti zbrisana sa lica Zemlje. A ako u tom ratu i planeta Zemlja nestane, nije neka šteta. Branko Miljković je pevao: Svet ovaj Suncu nije jedina briga...