Na hlebu i vodi

Nekako od trenutka kada je Dragan Marković Palma zapalio olimpijsku baklju u industrijskoj zoni svog carstva gde stižu nove investicije, krenula je, u punom zamahu, izborna trka. Do tada su se stranke mučile sa sastavljanjem lista i koalicija, gurale se koja će stati pod Vučićevu senku a koja će mu pobeći ispod čizme. Bez bilborda, plakata, TV spotova i upečatljivih slogana, do pre nedelju dana slušali smo samo o bolnim reformama, stezanju kaiša, teškim danima do izlaska iz krize. A kako se izborni dan primiče, ponuda postaje bogatija, obećanja slikovitija, budućnost svetlija. Uz dogovor o nenapadanju, osim ispod pojasa, stranački lideri svakodnevno smišljaju ideje kojima će usrećiti građane i preporučiti se budućim koalicionim parterima. Mlađan Dinkić i pored toga što ga niko nije hteo u koaliciju, ne gubi dah. „Naša karta za uspeh su ideje” uveren je lider URS-a i ima ih bezbroj. Da se prekine stezanje kaiša i ukine birokratija i solidaran porez. Da se investira i zapošljava, da osnovci idu na besplatna letovanja i zimovanja, da se vrati SIEPA, formira Razvojna banka, završi Koridor 10, nastavi Koridor 11. I predsednik DS-a Dragan Đilas je ambiciozniji nego ikad. U okviru programa razvoja zemlje formiraće, kada dođe na vlast, 20 privrednih centara i u njih uložiti 500 miliona evra. Ograničiće bankarske kamate i provizije, garantovaće petogodišnji otkup poljoprivrednicima, uvešće besplatnu primarnu zdravstvenu zaštitu i obavezno srednje obrazovanje. Čedomir Jovanović, kome je podjednako teško da objasni zašto je u koaliciji sa muftijom Zukorlićem i zašto napada samo Dačića a ne i Vučića zbog rezultata Vlade u ostavci, ponavlja iz dana u dan da je spreman da radi, pa ako treba i u budućoj vlasti. Konkurent mu je Boris Tadić sa svojom Novom demokratskom strankom, čiji izborni program nismo videli ali jesmo kvorum, koji je obezbedio naprednjacima da bi se skinuo imunitet Draganu Tomiću, privedenom dva dana pre te vanredno sazvane skupštinske sednice. Za razliku od svih ostalih, DSS na vanredne izbore, parlamentarne i beogradske, izlazi sa debelom knjigom – programom u kojem se pored političke, vojne i ekonomske neutralnosti, pominje Kosovo – tema koju stranke u kampanji upadljivo zaobilaze. Čak se ni Ivica Dačić, heroj briselskih pregovora, koji su ga kandidovali za Nobelovu nagradu, ne hvali tim uspehom. Mnogo više ga, kako mu je mandat na isteku, zanimaju socijalne teme i sada jasno poručuje da će biti „kočničar reformi“ i da neće dozvoliti smanjenje plata i penzija i liberalni kapitalizam. Najlakše je Aleksandru Vučiću. Na prošlim izborima ga je podržao gradonačelnik NJujorka Robert Đulijani, a sada je uz njega šeik Muhamed bin Zaid. I pored toga što je sa nama podelio zebnju da će izgubiti na izborima, uveren je da će za njega glasati milion i po birača. I samo uz takvu podršku, kao da je do sada nije imao, do 30. juna biće donet 21 reformski zakon, za kojima stižu nebrojene investicije. Mada i pre toga, do sredine marta, kako nam je saopštio, „prvi srpski mercedes će se pojaviti na našim ulicama“. A već u maju pa sve do 2019. cela Srbija će se uposliti na izgradnji „Beograda na vodi“. Biće tu mesta i za operu ili muzej u zgradi Železničke stanice, svejedno je njegovom timu za Beograd koji danima ponosno pokazuje 3D maketu na kojoj je Sava plava kao karipsko more, a toranj na obali veći i uspravniji od Đilasovog pilona. Sigurno je da će neka od obećanja fascinirati birače, u mnoga će poverovati, nečemu će se nadati. Aleksandar Vučić, koji je mnogo uspešnije počistio opoziciju nego kriminal i korupciju, može da očekuje da će pred sobom dobiti četiri godine tokom kojih će se, kako to već biva, zaboraviti sve ono što sada obećava. I njemu i većini drugih stranačkih lidera, nebitno je hoće li Beograđane na lokalnim izborima i birače širom Srbije ubediti u ono što govore. U međusobnom odmeravanju snaga glavni ulog nisu glasovi građana već količina moći koju će Aleksandar Vučić biti voljan da podeli.