Narandžasta revolucija crvena od krvi

Neko je, izgleda, veoma odlučan u nameri da kriza u Ukrajini, taman kada je počelo da se čini da događaji idu u smeru mirnog raspleta, doživi novi krvavi vrhunac. Ali odgovore na pitanja ko i, još više, zašto to želi je sve samo ne jednostavno dati.
U satima neposredno pred odlazak ovog broja NIN-a u štampu, u utorak uveče, iz Kijeva su stizale dramatične vesti u kojima je jedina varijabila bio (u tim momentima još jednocifren) broj mrtvih na obe strane, nakon što je istekao krajnji rok koji su snage bezbednosti dale demonstrantima da obustave opsadu državnih institucija i sedišta vladajuće Partije regiona predsednika Viktora Janukoviča i povuku se sa ulica, a ovi to odbili da učine.

Sukobi su iznova eksplodirali nekako baš u vreme kad je u parlamentu otvorena rasprava o promenama Ustava kojima bi se, baš kao što su prozapadno orijentisani demonstranti i opozicija tražili, ovlašćenja šefa države ograničila, odnosno vratila na stanje od pre 2010, kada su proširena.
Još krajem januara je, podsetimo, parlament ukinuo rigidni zakon kojim se ograničavalo pravo na demonstracije, čije usvajanje je pokrenulo prethodni talas nereda u zemlji; istog dana je i premijer Mikola Azarov podneo ostavku, čime je štikliran još jedan sa spiska opozicionih zahteva. Ne računajući zahtev da ostavku podnese i sam Janukovič (za koji je otpočetka bilo jasno da će biti ignorisan) stvari su, dakle, generalno išle u smeru koji su opozicione stranke i njihove pristalice i zahtevale - svakako ne brzinom kojom bi oni hteli, ali ipak; tako gledano, moglo bi se pomisliti da je upravo njihovo nestrpljenje u utorak zapalilo varnicu.



S druge strane, pak, postoji percepija da Janukoviču odana parlamentarna većina namerava da maksimalno taktizira i odugovlači s pokretanjem procedure za povratak na ustav iz 2004, što je zapravo suština opozicione parlamentarne inicijative; nije sasvim jasno kako su opozicionari tako brzo došli do zaključka da će se tu suočiti s opstrukcijom, ali se može pretpostaviti da ih na takav zaključak navodi, između ostalog, to što ni posle nekoliko sedmica od pada vlade još nema najave kada bi mogli da uslede parlamentarni izbori. O predsedničkim, koje opozicija takođe hoće, da se i ne govori. Pretpostavimo li, dakle, da je namera vlasti da odugovlači realna, to bi odgovornost za najnoviju eskalaciju nasilja, i to krajnje nategnuto, jednim delom mogla da se prevali i na njenu stranu.

Pre će, ipak, biti da umereni deo opozicije jednostavno nije u stanju da iskontroliše situaciju na ulici i da su stvar u svoje ruke preuzeli radikalno desni, ekstremistički elementi u ukrajinskoj politici, te njihove jedinice na terenu - čija je uloga u tromesečnim protestima u zapadnim medijima tek sporadično i nevoljno pominjana, a u onim ruskim i Janukoviču naklonjenim potencirana do besmisla.



Ruska viđenja situacije u Ukrajini su inače redovno u skladu s onom izrekom o trunu koji se vidi u tuđem oku dok se prećutkuje balvan u sopstvenom, ali se čini da ovog puta ima istine u saopštenju Ministarstva spoljnih poslova u Moskvi po kome je poslednje zaoštravanje rezultat ignorisanja agresivnog postupanja radikalnih snaga u Ukrajini, čime su ove podstaknute na eskalaciju. Rusija, doduše, za ignorisanje te ekstremističke pretnje u Ukrajini krivi Zapad, kao da je on organizovao tamošnje desničarske falange - ali dobro sad: što bi Moskva bila odmerenija od Zapada kad se i ovaj, kao i ona, skoro svakodnevno bruka svojom nedoslednošću i pristrasnošću u gledanju na Ukrajinu.

Savremena istorija Evrope nas ipak uči da su ekstremno desni pokreti obično autohtoni, pa je razumnije pretpostaviti da je tako i u ovom slučaju. A ekstremistički rezon je uvek i svuda isti: što gore, to bolje. Ukrajina tu nije izuzetak.