Žestoke priče

Sa činjenicom da nije lako snimiti film, verovatno bi se složili svi autori u različitim krajevima sveta. Međutim, da je teško snimiti film po odabiru tema koje bi autora inspirisale, specifično je u Rusiji recimo, gde mnogo toga uključujući i politiku posebno, određuje šta će se snimati i na koji način. Sa tim problemom suočio se već u svom drugom filmu mladi reditelj Jurij Bikov, koji je predstavio svoj film Major nedavno na filmskom festivalu Kustendorf, a sada isti film imaće beogradsku premijeru na Festu. Ideja da prikaže sistem korumpiranih iz ugla loših policajaca, mogla je da dobije oblik jedino u žestokom akcionom filmu, kakav je na kraju i napravio, da bi njegovo ostvarenje, koje potpisuje i kao reditelj i scenarista i montažer i autor muzike i glavni glumac, dobilo ostvarenje u bioskopima. Priča o perspektivnom policajcu koji usmrćuje dečaka, što pokreće lavinu nasilja i žestine kako bi se prikrio zločin, nudi osobit, ciničan ruski obrt unutar žanrovskog obrasca.

Fest se inače odlučio da predstavi aktuelni presek ruskog filma danas, iz perspektive četiri ostvarenja. Pored Majora, na programu je i poslednji film miljenika Festove publike, Alekseja Balabanova, tragično i prerano preminulog sineaste, koji je gotovo nagovestio svoju smrt u tako neobičnom i lirskom filmu Hoću i ja, u kome četvoro putnika traži svoju sreću putujući ka Tornju u kome ona treba da im se ukaže. Iako znaju da Toranj ne prihvata sve ljude, četvoro grešnika nadaju se da će biti odabrani Jednom prilikom, samog Balabanova pitali su da li on smatra da je zaslužio sreću. On im je odgovorio: Ne, pobio sam previše ljudi u svojim filmovima. Balabanovljev odlazak je zaista veliki gubitak kako za ruski tako i za svetski film.

Pored ta dva nezavisna, na programu su i dva spektakla. Najpre Metro, prvi ruski film katastrofe u poslednjih dvadeset pet godina. Zbog izgradnje stambenih i poslovnih zgrada između dve metro stanice u Moskvi, pojavljuje se pukotina koja će ugroziti živote hiljada korisnika podzemne železnice Ruski kritičari nisu bili mnogo blagonakloni prema filmu, ali su se složili da je najbolji deo prikaz katastrofe.

U programu Festa je i prvi ruski ajmaks 3D film Staljingrad, raskošan i eksplozivan kandidat za Oskara, čiji se zaplet zasniva na dramatičnoj ljubavnoj priči koja se razvija u toku velike Staljingradske bitke, kada se oficir nemačkih trupa zaljubljuje u lepu Ruskinju Reditelj filma Fjodor Bondarčuk kaže da mu je moderna tehnologija omogućila stvaranje neverovatno verne i moćne slike sveta. Želeo sam da odvedem publiku u opkoljeni, spaljeni grad, u novembar 1942. godine i da joj stvorim utisak da učestvuje u dešavanjima. Upravo ovo umetnik želi: da poruši granice između fiktivnog sveta i publike.

Letimičan pogled na drugi fokus ovogodišnjeg Festa otkriva da ćemo od skandinavskih kinematografija videti presek zanimljivih žanrovskih ostvarenja, po kojima su njihovi filmovi prepoznatljivi i za sada nedostižni. Napeti vešto napravljeni krimić Zatvoreni slučajevi o dvoje policajaca koji slučajno otkrivaju da su zastareli slučajevi loše zaključeni i da se ispod njih kriju svakojake izopačenosti skandinavske svakodnevice.

Drugi film Otmica koji je premijerno prikazan u programu Horizonti na Venecijanskom filmskom festivalu, takođe je izuzetna vežba u održavanju napetosti, koja ne pribegava jeftinim trikovima Teretni brod MV Rozen upućuje se ka luci u trenutku kada ga presreću pirati u Indijskom okeanu. Na brodu se nalaze kuvar Mikel i inženjer Jan, koji sa ostatkom posade postaju zarobljenici u ciničnoj igri na život i smrt...

Reditelj Erik Skjoldbjerg, autor popularnog filma Insomnija koji je doživeo i holivudski rimejk, vraća se filmom Pionir, kojim nastavlja tradiciju vrlo specifičnog žanra krimi fantastike, po kome je Skandinavija poslednjih godina prepoznatljiva. Norveški film Poslednja bitka prihvata filmske stereotipe i preoblikuje ih tako da su ponovo privlačni. Tako ovo delo postaje nešto poput skandinavske verzije Indijane DŽonsa, sa vrlo osobenim stilom i britkošću.

I konačno švedsko Skriveno dete, detektivska priča o porodičnim tajnama iz prošlosti i o mogućnosti njihovog skrivanja. Mreže laži, intriga i ubistava, vrlo karakteristične za skandinavske romane pre svega, dolaze do izražaja u svakom od navedenih filmova, kojima Fest srećom daje ove godine posebnu pažnju.



Berlinale

Simfonija susretanja

Nedavno završeni Berlinski filmski festival u okviru posebnog programa predstavio je film Katedrale kulture Karim Ajnuza, Margaret Olin, Mihael Glavogera, Mihael Madsena, Roberta Redforda i Vima Vendersa. Svako od njih posvetio se jednoj od šest veličanstvenih građevina Centru Pompidu, Operi u Oslu, Ruskoj nacionalnoj biblioteci, kalifornijskom Salk institutu, Haldenu - najhumanijem zatvoru na planeti i Berlinskoj filharmoniji. U 3D tehnologiji šest znamenitih reditelja učinili su opipljivim veličanstven vizuelni karakter i prožimanja života i umetnosti koja otelotvoruju ova svetilišta arhitekture.

Šest junakinja filma Katedrale kulture iz razumljivih razloga nisu se prošetale crvenim tepihom na Trgu Marlene Ditrih, kao što bi se Anđelina DŽoli prošetala crvenim tepihom na Trgu Suzan Sontag u Sarajevu. Daleko od crvenog tepiha u ovim zgradama trajao je stvarni život.

Pod umetničkom upravom glavnog dirigenta ser Sajmona Retla Berlinska filharmonija 13, 14. i 15. februara izvela je tri koncerta za pamćenje. Izvedeni su Koncert za klavir i orkestar u B duru Volfganga Amadeusa Mocarta, Egzotične ptice Olivijea Masijeana (solistkinja Micuko Ušida, koja je prva u Berlinskoj filharmoniji interpretirala Egzotične ptice 1985) i Pasticio kulinarskim rečnikom pica u čiji sastav su ušli delovi simfonija i oratorijuma Jozefa Hajdna. Ser Sajmon Retl sa dramaturgom Markusom Fajnom izdvojio je deset momenata iz pet procenta ukupno poznatog muzičkog dela Jozefa Hajdna, uključujući i izbor od nekoliko melodija za satove, koje je pre dve stotine godina Hajdn komponovao tokom dugih noći bez interneta. Pasticio kao vrh ledenog brega očarao je lepotom i precizno ukazao na put kojim su, posle Jozefa Hajdna, stameno koračali i Berlioz i Betoven. Za ljubitelje dobre muzike, ovaj putokaz nije veoma bitan. Za njih je dovoljno izvođenje završnice Hajdnove Simfonije rastanka tokom koga, pošto su odsvirali svoje deonice, podijum napuštaju svi članovi orkestra. Podijum ostaje u mraku, spreman za demonstraciju buketa melodija za kukavice zidnih satova, kao najava skrivenog finala Simfonije br. 90 u Ce-duru.

Trougao koji čine katedrala reči (Nacionalna biblioteka), katedrala zvuka (Berlinska filharmonija) i katedrala slika (Berlinale Film Palast) kao crna tabla na Vitemberg placu u Berlinu, ukazuje na pamćenje i odgovornost novih generacija prema svetloj i ne automatski plemenitoj prošlosti.