Vučićeve noćne more

Lidera naprednjaka i „već viđenog“ budućeg premijera Srbije Aleksandra Vučića muče dve noćne more. Jedna još od sredine prošle godine. Ekonomija. I ta noćna mora posle 17. marta će sigurno postati još veća. Na to Vučić može sigurno da računa, jer je teško očekivati od nove vlade, kako god da bude sastavljena, da građanima Srbije u relativno kratkom roku obezbedi ono što oni u ovom trenutku najviše žele – bolji život. Na to će se načekati. I dok oni to budu čekali, ni premijer neće moći mirno da spava. NJegovu drugu noćnu moru, međutim, koliko god se trudio, ne mogu da razumem. Ona se svodi na bojazan da bi posle izbora 16. marta, Srpska napredna stranka mogla da pređe u opoziciju i da novu vladu, kako Vučić voli da kaže, formiraju tajkuni. U redu, ne sporim polaznu premisu da se Vučić ne sviđa tajkunima. Ali, to što se u ovoj zemlji neko nekome ne sviđa ne znači apsolutno ništa. Uostalom, budimo iskreni, ko ovde voli političare? Ovakve kakvi su. A tek tajkune? Ovakve kakvi su. Pošto smo raskrstili sa pričom o ljubavi i o tome ko se kome (ne) sviđa, hajde da vidimo pod kojim sve uslovima druga Vučićeva noćna mora može postati stvarnost. Teoretski je, naravno, moguće da SNS ode sa vlasti u opoziciju, iako mu niko u istraživanjima ne daje ispod 40 odsto, a i najžešći oponentni bili bi presrećni ako bi za naprednjake glasalo „samo“ 35-36 odsto građana. Zato verovatno Vučić i pokušava da mobiliše sve svoje potencijalne glasače i da spreči moguće „dezertere“ da sa sobom sa „bojnog polja“ 16. marta odvuku i one koji se lome da li tog dana da ostanu kod kuće ili da, ipak, izađu na birališta. I otuda novi cilj, koji je Vučić sebi postavio, a to je podrška „najmanje 50 odsto“ birača. Da bude 100 odsto siguran. Za razliku od Vučića, meni se čini da lider naprednjaka može biti 100 odsto siguran i sa nižom podrškom birača, od oko 40 odsto. Ne mogu, naime, da se otmem utisku da su ovi izbori i organizovani sa samo jednim ciljem, da se izabere „prva pratilja“ i budući koalicioni partner naprednjaka u novoj vladi. Još važnije od toga je da ne mogu da zamislim kabinet u kojem bi, na primer, premijer bio Dragan Đilas, PPV i koordinator svih službi bezbednosti Ivica Dačić, šef diplomatije Boris Tadić, ministar za Kosovo Vojislav Koštunica, ministar za rad i socijalnu politiku Čedomir Jovanović, ministar privrede Dragan Marković Palma, a ministar finansija ili guverner Narodne banke Srbije ponovo Mlađan Dinkić. Možete li vi? Pa to bi bila veća noćna mora za same koalicione partnere nego za njihovu opoziciju, dakle za Vučića. Zašto onda lider SNS ne može mirno da spava? Možda zato što je obećao ubrzavanje reformi odmah posle izbora, a u ovom vakuumu Vlada u ostavci povukla je nekoliko krajnje diskutabilnih, ma iskreno rečeno - glupih poteza! Teško da se neka druga reč može naći za odluku da se Simpu, posle svega, ne samo odblokira račun, iako i dalje ne plaća obaveze državi, već i da mu država pozajmi još 2,6 miliona evra! Istovremeno, poreski drug kompanije iz Vranja još nije konvertovan u vlasništvo države, tako da je Simpo i dalje većinski privatna firma. Ako je to ubrzavanje reformi, onda su vanredni izbori bili potpuno nepotrebni. Pa tako se radilo i do sada. Ako to brine Vučića, onda u redu. Brine i sve poreske obveznike.