Divim se i političarima koje ne podnosim

Kao umetnik koji je pobegao od vreve prestonice i napravio veliki socijalni projekat na Mokroj Gori, koji uspešno opstaje već godinama dajući posve novu formu života u Srbiji danas, Emir Kusturica predizbornu sliku Srbije posmatra iz istorijske perspektive, praveći paralele sa Velikim ratom od pre sto godina koji ga, kako kaže, sve više interesuje. Predizbornu kampanju ne prati, iz prostog razloga jer televiziju ne gleda već dve godine. Srbiju danas vidi kao mesto ispunjeno paradoksom, u kome je još vredno živeti, zbog osećaja slobode koji ga ispunjava. U biblioteci na Mećavniku razgovarali smo sa našim svetski proslavljenim rediteljem o slikama svakodnevice uoči izbora 16. marta. Prvo pitanje nametnulo se kao najlogičnije:

Koji filmski žanr mi živimo danas?

Živimo po zakonima istorije. Rebeka Vest je jednom sugerisala da je istorija pisana lažima i knjigama koje su izražavale imperijalni status i tendencije velikih sila. I mi tako danas živimo. Ukrajina, Sirija, Gruzija, Srbija... sve su deo istog koncepta. Pre sto godina, jedan pucanj je objedinio tri vere i tri naroda. Bio je to pucanj protiv okupatora. Sada, kad bi hteo da vodiš politiku u kojoj bi testirao svoje okruženje, morao bi da postaviš to istorijsko pitanje da li možemo da se složimo sa činjenicom da je Gavrilo Princip pucao na okupatora? Mislim da bi opet knjiga pala na jedno slovo.

Zbog čega?

Postoje stvari koje su nepobitne. Ovde postoje i sklonost i nesklonost prema okupatorima. U istoriji je potvrđeno da postoje oni narodi koji se slažu sa fašizmom i oni koji se ne slažu. A fašizam je imanentan kapitalizmu. Kod nas je na vlasti garnitura koja čini koliko može da povrati ideju moralnosti i poštenja, ali ishod čitave te akcije biće meren tek za desetak godina. Ako se borimo protiv korumpiranih lopova, pitanje je da li to radimo sa stanovišta ozbiljne revolucije. Da li će onda za 10 godina novi lopovi doći?

Kako iz vaše perspektive izgleda politička scena. Da li je to konkretna politika ili politika opsene?

Ovo kod nas je takvo strašno klizište, da se divim čak i onom političaru kojeg ne podnosim! Politika je ovde privlačna onim ljudima koji možda i imaju iluziju ili utopijsku sliku sveta, ali bojim se da je vrlo teško takva vizija izvodljiva. Sve mi se to čini kao jednokratna upotreba nekoga ili nečega. Bio bih najsrećniji kada bi svi ti krupni lopovi bili pohvatani. Ali nije samo u tome problem. Stvar je i u tome da se pokrene čitav niz postupaka koji su zamrli i koji već dvadeset, trideset godina nisu otkočeni. Mislim da je Srbija, simbolički rečeno, jedna divna zemlja u kojoj, među retkima na svetu, postoje segmenti slobode. Ovde se ljudi zimi greju. Kada ih pitaš šta rade, oni kažu - greju se! Znači, jedino još ovde postoji luksuz da živiš kao gospodin čovek, a da ništa ne radiš. I to je ono što se meni sviđa u Srbiji. A sve to ne ide uz ono otuđenje koje je zavladalo svuda u svetu. Mislim da je to opšte pitanje Balkana. Problem Balkana je problem Srbije. Ko god nije slušao Velikog brata, on je završio u kazanu koji su drugi nametnuli. I mi živimo sada u tim novim kazanima u kojima se izvoze revolucije.

Da li kod naših političara postoji kritička distanca prema Americi, Rusiji ili EU?

U istorijskom trenutku 1914. recimo, samo je Nikola Pašić bio za Rusiju! Kao takav bio je u manjini. I od tada, stanje je u suštini nepromenjeno. Naš odnos prema Rusiji liči na tu sliku od pre 100 godina. Sada je ključno pitanje vlasti, kako privesti jedan narod carstvu kome mora da se privoli zbog ekonomske propasti koja mu preti, a da Srbija bude i ostane autentična. Mislim da nećemo moći dugo da glumimo nezavisnost, jer nezavisnost ovisi od toga da li ćemo imati reproduktivna svojstva na materijalnom polju. Da li ćemo se privoleti carstvu koje je ratnom mašinerijom koja suštinski pokreće našu socijalnost? Kada bi sutra recimo sleteo Beli anđeo predsedniku Amerike i rekao mu. Druže, nema više ratova, u roku od mesec dana propala bi čitava država! Utoliko je naša pozicija vrlo komplikovana. A ja bih znao šta bih radio. Ja bih se, po cenu da budem ubijen, priklonio onome ko bi obezbedio Srbiji da ostane relativno nezagađena i da se bazira na onome što može da proizvodi. Ja bih Srbiju zasadio voćnjacima i sve granice njene pretvorio u voćnjake. I izvozio bih to onome ko želi.



Ko bi omogućio Srbiji blagostanje, da se ne priča samo o kriminalu i korupciji?

Pa ja mislim da takve teme uopšte nisu loše. Ali ko god bude pobedio na izborima, moraće da ih prevede na jezik ekonomije. Recimo, glavna dilema pred Prvi svetski rat bila je da li će naši uzeti topove od Austrijanaca ili od Francuza. Kako se situacija razvijala, naši su dobili neke topove od Austrijanaca, ali su onda shvatili da su francuski bolji. Tada je Srbija kupila francuske topove, ali pritisak iz Austrije je bio veliki, jer je morala da uđe u carsku uniju... Dakle, male teritorije uvek moraju da budu satelitski postrojene i da kupuju proizvode koji se reklamiraju na televiziji. Upravo to govori o nivou naše okupacije. Danas ne treba više gledati koliko topova imamo, već koliko ima stranih reklama. Od pada Slobodana Miloševića naovamo, kod nas vlada ta vrsta okupacije.

Kako preživeti to?

Ja mislim da se neće moći preživeti bez priklanjanja ili jednom ili drugom carstvu. Vojno bi valjalo ostati neutralan, ali Evropa podrazumeva NATO, iako uvek tvrdi drukčije. To je jedan od uslova koji vodi ka Evropskoj uniji. Čovek se uvek navikne na ono što mora, a ne na ono što želi. Navikne se čak i na logor.

Da li je zaista u pitanju navika ili narod ovde više voli autoritarne vlasti?

Narod voli tatu. To nam je ostalo od Tita. Sada kada pogledamo njegovu vlast, vidimo koliko je tu bilo elegancije, i koliko je tu mnogo novca bilo. A to je bilo zato što smo bili najbolji đak Hladnog rata. Nažalost, mi smo najnesrećnija i najparadoksalnija zemlja na planeti. Profitirali smo na činjenici da postoje dva bloka. Od nestanka jednog od ta dva, mi praktično tonemo. I zato nemamo autentičnu politiku, i ne možemo ni da je imamo.

Ako narod voli da ima tatu, kako kažete, ko bi od današnjih ključnih političara bio najbolji tata? Krenimo redom - Aleksandar Vučić?

On je to na neki način već postao. Verovatno je imao tim koji je radio istraživanja, po kojima je sigurno zadovoljio većinu. Na magistralni put je izveo ljude koji su u procesu privatizacije napravili bogatstvo. Sad bi još bolje bilo kada bi taj novac, koji se uzima od tih ljudi, mogao u nešto pametno da se usmeri.

Ivica Dačić?

On ima najviše političkog iskustva. Ali sve češće je u Americi. I najbolje izražava tu političku ambivalentnost. Svi misle da je ruski čovek, a on je sve češće kod Bajdena.

Boris Tadić? Dragan Đilas?

Tadić je imao ogromnu šansu da bude tata i dalje, da je na skupštini Ujedinjenih nacija onomad dokrajčio priču o Rezoluciji, kada su i Rusi i Kinezi bili uz nas. Ali on je od te rezolucije odustao. Mislim da je to kardinalna greška u njegovoj političkoj karijeri... A što se Đilasa tiče, pa bojim se da bi neko ko se bavi politikom morao više da se smeje.

Vojislav Koštunica?

On je stabilna nota u političkom sistemu. Definisao bih ga kao nekog ko je dobro pročitao knjigu Činiti ili biti. Ali ništa gore ne može biti za naš narod nego kada neko čini previše. Jer naši ljudi više vole ono biti. Koštunica ume da, kad mu se ukaže velika šansa, poturi nogu i loptu pošalje pod prečku, što mu se nudilo u trenutku kada je mogao sa radikalima da napravi državu, a on to nije uradio. On je građanin koji se dosledno drži svojih postulata. A zašto ih ne realizuje, to samo on zna.

Čedomir Jovanović?

O njemu ne bih pričao.

Kako uopšte vidite naglu promenu političke mape kod nas? Recimo brzu propast Demokratske stranke?

Vlast je vrlo precizno prešla iz ruku socijaldemokratske levice u jednu vrstu nove levice koja je, kao i sve druge, kompatibilna zapadnom svetu. Nažalost, levica danas čini sve ustupke. Uostalom, socijaldemokratija je uvek bila problematična, i u vreme kada je nastajala. Svetozar Marković se nikada nije slagao sa bečkim socijaldemokratima, jer su oni imali iste primedbe koje socijaldemokratija ima danas. Zato bi Srbiji ovakva kakva je najbolje bilo da bude neutralna, da prividno govori da želi u Evropsku uniju a da u nju ne uđe, da profitira na tome što se nalazi između svetova i različitih imperija. Ima jedna karta Evrope iz 17. veka na kojoj su svuda okolo Turci. Jedina tačka na kojoj nisu jeste Crna Gora. Da li nisu hteli da je osvoje ili nisu mogli veliko je pitanje, ali verovatno da im nije bila potrebna. Kad bi se Srbija danas standardizovala sama, kao što bi mogla, uspela bi da se održi kao Crna Gora tada. Kad bih ja bio predsednik, prva tačka bila bi sađenje voćaka. Velika je to ideja zaštita životne sredine. A Srbija još ima šansu da se tako spasi propasti.

Kosovsko pitanje?

Ja sam čovek koji veruje u mitologiju i verujem da je kosovski zavet nešto što je ovaj narod održalo i očuvalo. Kako-tako! Da nije bilo kosovskog zaveta, Miloša Obilića, cara Lazara i njegovih žrtvovanja, i da nije uopšte bilo ideje da je prošlost jedna vrsta zaveta koji obezbeđuje slobodu, ne bi bilo ni te vere ni ovog naroda. Kad se lanac istorije prekine, teško je neke stvari ponovo uspostaviti. Briselski sporazum ne može definisati do kraja ono šta će se desiti na Kosovu. Kad bismo mi optuživali sadašnju vlast, onda bismo bili nepravedni, jer je do tog briselskog sporazuma došlo politikom koja je vođena poslednjih trideset godina. Tadića bi sigurno linčovali da nije pristao na kompromis. NJegovo stiskanje ruke Hašimu Tačiju govori u prilog tome da bi i on učinio isto ovo što su učinili i naprednjaci. Kosovo se ipak dogovara na višem nivou. A mi smo želeli više od onoga što smo mogli dobiti. Granice nove Evrope, posle pada Berlinskog zida, traže novu formu.

Sve pričate iz perspektive istorije, a ovde se neke stvari brzo zaboravljaju. Recimo ko je šta pričao na prethodnim izborima, a kamoli šta se dogodilo pre sto godina. Da li naš narod pati od sindroma kokošjeg pamćenja?

Jeste, ljudi su kratkog pamćenja. Da nema aktivnosti oko Andrićevog instituta, kojeg su pomogle i Vlada Srbije i Vlada Republike Srpske, o Gavrilu Principu bi se jedva čulo u Beogradu. Tužno je što se ne aktivira istorijska svest u meri u kojoj je neophodna da bi se naša bića punila budućnošću. Jer kad zaboraviš istoriju, neće te više ni biti. To Jevreji najbolje znaju. Zato je dobro da se tu barem nešto pokreće. Zašto ja sad govorim o istoriji? Zato što je ovo ipak stogodišnjica od tog pucnja. Mi se približavamo periodu u kome možemo da sumiramo šta se desilo u tih sto godina. Zavet slobode i autonomije su najsvetija stvar koja kod nas postoji. A mi smo se odavno kvalifikovali za evropski narod, dajući Evropi i svetu najveće sinove. Ima li neko u zapadnoj zemlji um kao što je imao Nikola Tesla? Ima li značajnijeg čoveka od njega, od Leonarda da Vinčija naovamo? Nema! A kad bismo zaređali po književnicima i slikarima, dramskim piscima i teniserima, kad bismo zavirili u sve forme po kojima bismo trebali da ispunimo neke formulare po dostignućima, mi bismo se začudili i postavili pitanje u koju mi to Evropu idemo?

Šta je problem sa današnjim svetom?

On živi jedno permanentno ekološko đubrište. Kad se medvedu na Severnom polu stavi čip da bi se merio nivo zasićenja teškim metalima, tada se najčešće pronalaze oni metali koji su ispušteni negde u Napulju. Dakle, sve je isprepleteno i sve je povezano. I ako budemo bili u Evropi, bićemo pod diktatom onoga što moramo da proizvodimo. Da li ćemo biti smetlište Evrope pa ćemo proizvoditi ono najružnije i najzagađenije, to ne znamo. Ali svakako nećemo stvarati krupne poteze bez saglasnosti Brisela.

Da li tu slobodu mogu da obezbede naši političari? Oni vrlo često menjaju svoje stavove, uloge, likove...

Ne menja se recimo Koštunica, ali narod ga neće. Praktično pitanje bi bilo, šta bi on trebalo da učini da bi bio na vlasti. Ja ga razumem, jer isto ne bih mogao da menjam uloge, ali zato ne bih ni mogao da se bavim politikom. Politika je neka čudna veština i zahteva obrtnu moć, prilagođavanje koncepciji i tajmingu. To je isto neki dar. Ne možemo menjanje likova političara nazivati nemoralnošću. Političar mora da se menja. On ne može da bude kao mi obični ljudi. Međutim, pitanja etike i morala su razdvojena. Političar mora da bude i kompatibilan sa Zapadom, da bi se uspešno time bavio. Znam šta bih ja uradio, ali isto tako znam da bih propao na tom putu. Zato je bolje da se politikom i ne bavim.

Šta biste uradili?

Ne bih prepustio nijednu stvar da bude izvan moje kontrole. Kad bih bio predsednik, bio bih šest puta veći tata od svih njih. Uleteo bih im helikopterom i smenio direktore koji bacaju papir, a kamoli ove koji su navikli da im kese vise uz reke i da im najveći otpad bude na ivicama grada. Vidite na šta liči Dunav! To je najveća septička jama na svetu! Eto, to bih uradio.

Od osamdesetih naovamo, snimali ste pod raznim vlastima. Koja je bila najblagonaklonija prema filmu i kulturi uopšte?

Nijedna se nije proslavila. Ali ima jedan fenomen koji je gori od toga za sedam festivala Kustendorf, koliko ih je dosad bilo, ugostili smo šest ministara kulture! To je tragična pojava u javnom životu. Kao da neko želi diskontinuitet, pa ih neprestano menja. Srbija je pala na najniže grane onog trenutka kada je 0,06 posto odvajala za kulturu. Izgleda kao da je na sceni ideja da se ta kultura poništi.

Zašto bi neko uništavao kulturu?

Zato što se stvara novi čovek. Taj novi čovek treba da bude novi Evropljanin, digitalizovani hajtek paganin, koji troši svoje biološko biće gutajući tablete, vijagre, šmrče kokaine, duva travu, svoju seksualnost izražava javno i otvoreno, koji treba da bude dobar konzument i da zaradi onoliko kredita koliko može da potroši! Takav čovek ne sme da pita pitanja, a kultura je ta koja postavlja pitanja. Kultura i umetnost stavljaju čoveka u centar. U tom centru on postaje središte kosmosa, i ima egzistencijalne probleme, političke i istorijske. U tom središtu čovek postaje ličnost. A korporativnom kapitalizmu takav čovek nije potreban. Kultura stoji kao prepreka. Šta će njima čovek koji postavlja istorijska pitanja, pa još i čita knjige?

U korist te teze ide i činjenica da se u svakoj kampanji kultura sve manje pominje. U ovoj gotovo da je nema?

Ja mislim da je to glupo. Kultura je osnovni zamajac i najjače oružje koje ovaj narod ima. On ima u svom biću utkan dvanaesterac, deseterac, ima u sebi jednu žilu koja ga je održavala kroz vekove. I ako nestane te žile, nestaće i tog naroda. Utoliko se nadam da će uskrsnuti neko ko će se setiti da je narodu neophodna duševna hrana. Bez nje ne može. Recimo, Montevideo je bioskopski film veći od života. Ne govorim sada kao kritičar, već kao gledalac koji sedi ispred platna i gleda bajkovite slike koje se vrte ispred, i koje su potvrda da je umetnost veća od života i da je neophodna narodu.

Srbija između sto godina 1914. i 2014. Kako biste ih uporedili i u kojoj biste radije živeli?

Radije bih živeo u 1914. jer bi me moj temperament odveo na front, tamo gde su slavni nestajali. Lep je život i danas u Srbiji, ako imate motiva da živite. Ne mogu da se požalim. Tadić je na kraju svog mandata dao novac za Andrićev institut. Vučić nam svesrdno pomaže i davao nam je donacije u ime svoje partije. Uvek sam nalazio načina da tim ljudima predočim dobre ideje i planove u kojima upravo može da se rekonstruiše prošlost. Lepa je Srbija. I baš kao što su atentatori Hrvati dolazili 1912. kod Tankosića da vide jedinu oslobođenu teritoriju među Južnim Slovenima, tako i ja danas mislim da u ovaj prostor, u njegov vazduh, ima uslova da se ubrizga ideja slobode, da se rekonstruišu događaji i da se u Srbiji čovek i dalje oseća najslobodnijim na Balkanu.

Đavo iz ekrana

Zbog čega ne gledate televiziju?

Ne gledam je već dve godine. Kad dođem u neki hotel i upalim televizor, čini mi se da ugledam đavola koji će da izađe iz ekrana i da me udavi. Vidim televiziju kao neku poročnost. I sve se nadam da će za 10 godina doći do opšteg kolapsa medija. Nadam se da će ljudi shvatiti da je televizija jedna septička jama iz koje se dnevno izbacuje tone informacija koje čoveku ni za šta ne trebaju.