Bio sam spreman da život dam za Miloševića

Čovek za kojim traga srpska policija zbog sumnje da je likvidirao devet srpskih civila u selu Zalužje kod Srebrenice 1992, živi u Sarajevu. Vozi crni džip, kaže, pozajmljen od prijatelja, takođe iz Srbije. Ne pije, ne puši, osim što ponekad zapali tompus. To me je naučio Jovica Stanišić u zatvoru u Hagu. Kada mi je dao prvu cigaru, uvlačio sam, i vidim nešto mi se manta u glavi. Malaksao rekoh: Jovice, ti se mene riješio? Nasere, tompus se ne uvlači, već samo pućka, rekao mi je Stanišić.

Kako neko iz jednostavog života završi u paklu ratnog zločinca?

Šta ću, nisam ja birao. Vi ste to rekli, ratni zločinac. Sebe ne smatram ratnim zločincem.

Srpsko tužilaštvo za ratni zločin podiglo je poternicu zbog zločina na Petrovdan 1992. u selu Zalužje, uz tvrdnje da ste ubili devet srpskih civila?

Nemam ja straha, i ne samo za tu akciju, za bilo koju. Razumijete?! Imam čitav arhiv bratunačke brigade, a to je i u Hagu već raspravljano.

Imaju svedoka iz vašeg najbližeg okruženja?

Napadao sam samo ratne linije. U grad nikada nisam ušao! Razumijete?! Mislite bilo je to ono zub za zub?! Gluposti! Zločin se zločinom ne opravdava! Našli su ljude u Založju, izginule u borbi. Imam dokument vojske RS u kojem je rečeno da su to srpski borci.

Kad ljudi u Srbiji poročitaju da vi kažete zločin zločin ne opravdava, šta će izgovoriti?

Znam da tamo šta god rekao, oni imaju svoje mišljenje. Srbi borci su bili vitezovi, ganjali smo jedan drugoga da porazimo. Nije on mogao mene, nisam ja njega, idemo dalje, šta?!

Odgovornost bošnjačke strane?

Svi su gledali da prebace odgovornost na mene za sve, i ljudi iz Armije BiH, kako bi skinuli odgovornost sa sebe. Sve to se i desilo zato što je neko vodio politiku, jednu iz Beograda, drugu iz Sarajeva. Sve što vam se događa u životu je politizacija. I sada je sve politika. Deset dana prije no što je raspisala Srbija potjernicu za mnom, Hrvatska je raspisala potjernicu za generalom Milovanovićem, bivšim načelnikom Štaba VRS.

Poternica za vama podignuta je kao odmazda za generala Milovanovića?

Dok nije podignuta optužnica za Orića, nije se znalo za Milovanovića.

Dolazili ste u Srbiju posle rata?

Gluposti! Dezinformacija, klasična.

Čime se danas bavite?

Farmer sam. Imam 2.000 ovaca na planini u Federaciji, od toga živim, imam penziju. Normalno se krećem. Živim u Sarajevu. Poslije rata sam živio u Tuzli. U podsvijesti sam priželjkivao da će doći vrijeme da se svako vrati na svoje ognjište, ali kako vrijeme prolazi, shvatate da je to utopija.

Je l iko živi bolje posle svih žrtava?

Sve ovo je optička varka. Najbolji dio mog života je bio u Beogradu dok sam bio u Jedinici za specijalne operacije. Bio sam prije rata pripadnik Specijalne jedinice MUP- a Srbije u Beogradu. Mnogi od mojih klasića bili su instrukturi u BiH i ratovali na srpskoj strani. Preživjeli su rat i sada rade neke poslove.

Vezane za kriminal?

Nemaju veze sa kriminalom! Ako neko ima sumnje, to je stvar istražnih organa. Sa njima sam i dalje u kontaktu, kao i sa mojim klasićima koji su danas na visokim pozicijama u srpskoj policiji. Oni sada vedre i oblače Srbijom.

Recite imena?

Ne bih, sutra bi bili na lomači, rekli bi: Evo, izdajnik. Ali, kad je trebalo da pokažu svoje srpstvo, pokazali su to na vatrenoj liniji, i ne želim da pominjući imena, pravim od njih izdajnike. Kada je rat u pitanju, Haški tribunal se bavi tim pitanjem. Nisam ja izmislio rat, niti sam predodređen da čitav život ratujem protiv Srba. Bio sam na svojoj strani, da sam ostao u Specijalnoj jedinici, ti Srbi rekli bi: Kada si izdao svoje, izdaćeš i nas.

Ko od njih vam je dojavio da se sprema vaše hapšenje i da napustite Srbiju?

Čovjek kojeg Bruno Vekarić pominje kao nekoga ko mi je dojavio da će me uhapsiti i da se sklonim iz Srbije, bavi se lovom, čujemo se povremeno. Ali ja ne dolazim u Srbiju.

Da ste posećivali Srbiju ukazuju obaveštajni podaci kojima raspolaže Tužilaštvo za ratni zločin?

Znao sam sve vrijeme da u Beogradu ne prihvataju oslobađajuću presudu Haga i nisam lud da im se namiještam.

Imate li srpsku penziju?

Nemam ni evro. Nisam ni zahtjev podnio, iako, to je moje zakonsko pravo. Isto kao što iz srpskog tužilaštva kažu da sam im umakao za dlaku. To su jeftine udbaške metode zastrašivanja.

Koga to želite da zaštitite negirajući da ste dolazili u Srbiju?

Sve koje dovode u vezu sa mnom kako bi ih proglasili izdajnicima. Za mene je rat završen onog momenta kada su snage UN ušle u Srebrenicu. Ne moramo da se fajtamo, da prolivamo krv. Šta smo mi imali od svega? Šta ste dobili vi? Epitet genocidni narod? I što?! Zbog ludih političara, a sav narod nije takav. Bili ste daleko nadmoćniji. Imali ste oružje, Rusiju i niste mogli da napravite Veliku Srbiju. Desio se neki Orić, tako da Jovica Stanišić poslije u Hagu kaže: Bre, nisam mogao ja da imam kontrolu nad tobom, nisu Bošnjaci, nismo mogli da rešimo to. Ja, običan smrtnik mu pravio problem. Znači, ne može neko tek tako da ostvari neki plan. Pa bilo ko da pokuša na bilo koju stranu, i sad, neće uspjeti. Bosna je ničija zemlja. Bosna je svih onih koji žive u toj državi.

Imate neke veze s ovim što se sada dešava u Bosni?

Ne. Objavili su moju sliku sa tim čovjekom koji je to pokrenuo. Slučajno me sreo, htio se slikati sa mnom.

Bili ste u zatvoru zbog neovlašćenog držanja oružja. Međutim, obaveštajni izvori BiH tvrde da ste među 15 nosilaca organizovanog kriminala u BiH i regionu i da ti poslovi sežu do Srbije?

Dokažite mi to! Koji je to kriminal i ja ću odgovarati! Oficijelne strukture BiH su me optuživale. Nikada se nisam bavio kriminalom, a nađite mi specijalca koji ne voli oružje.

Voleli ste Srbiju nekada?

Čitav život sam proveo u Srbiji. Geografski smo naslonjeni na Drinu. Samo taj mostić nas je dijelio, al evo, taj prokleti rat nas je podijelio.

Kako ste stigli do kursa za policajce u Zemunu?

Volio sam uniforme. Odem na kurs u Zemun, u neko doba se pojaviše neki momci, pitaju ko bi aplicirao u Jedinicu za specijalna dejstva i ja sam aplicirao. Na provjeri fizičke spreme prvi put sam ugledao Badžu, Radovana Stojčića, fascinirao me gardom, i Nenada Batočanina.

Učestvovali ste u akcijama na Kosovu na strani Srbije?

Ne krijem. Ne stidim se toga. Bio sam profesionalac. Kosovo je bilo sastavni dio Srbije, kojoj sam služio dok su svi narodi živjeli u harmoniji. Nemam nacionalno obilježje ni danas. Razlika između Srba i Bošnjaka postojala je samo na bojnom polju.

U kontaktu ste i dalje sa prijateljima iz specijalne jedinice?

Naravno! Oni su se borili na srpskoj strani. Bilo ih je u crvenim beretkama u Srebrenici, u Skelanima, ali šta, oni su bili po svom zadatku, branili, ja se branio, nisu imali priliku da me izvrnu.

Pre rata niste pitali niti znali ko je koje nacionalnosti?

Nikada. Niti koje si vjere. Ni danas nisam neki vjernik, niti nacionalno orijentisan. Preko puta Gornjih Potočara, mog sela, nalazi se selo Spajići. Za vrijeme Drugog svjetskog rata u Spajićima je bio neki Siniša, četnik, u Orićima moj đed ustaša. Kada naiđu četnici, svi iz mog sela odu u Spajiće u zaštitu, kad naiđu ustaše, svi kod mog đeda.

Žalite danas za Beogradom?

Radio sam u opštini Savski venac kao policijski pripravnik. Poslije smo prebačeni u bazu u Surčin. Taj dio mog života je najbolje što se desilo. Sve drugo je povuci-potegni. U jedinici smo bili, pored Srba, četvorica Bošnjaka iz Sandžaka i ja iz BiH. Bili smo ne tim, već kao porodica. Samo takvi mogli smo da budemo spremni za akcije kao što su one po Kosovu, tipa izvlačenja rudara iz Trepče, za koju Radmilo Bogdanović i Badža nisu smjeli, s obzirom na težinu akcije, znajući da su nam životi ugroženi, da nam izdaju naredbu, tražili su dobrovoljce. Bio sam među njima. Otišli smo, završili posao, vratili se, dobili zahvalnicu, po pištolj sa posvetom Bogdanovića.



Posle toga čuvali ste Miloševića?

Kada se Milošević obraćao na javnim skupovima velikog rizika, uključivala se jedinica. Pravili smo plan i program njegovog obezbjeđenja.

Kao i za Gazimestan?

Čitava specijalna je bila uključena na Gazimestanu. Neki uniformisani, neki na snajperima, neki u civilkama

Vi?

U odijelu.

Blizu Miloševića?

Na samoj bini. Jasno se zna šta je zadatak bodigarda, čisto ko sunce.

Da je metak krenuo ka Miloševiću

Znam šta hoćete da kažete, zato što je kasnije Milošević proglašen ratnim zločincem. Nisam znao da će doći to vrijeme. U tom momentu, ne samo za Miloševića, bio sam spreman da odgovorim sto posto zadatku i život da dam. I ne stidim se toga. Tada još nisam vidio da od te ljubavi balkanske nema ništa. E, sad kažu, kako si ti Naser do juče branio Miloševića, a sad Bio sam profesionalac.

Od tada ste u kontaktu, takođe prema obaveštajnim podacima, sa Markom Miloševićem?

Nisam, al novinari žele da napucavaju priče. Marko je bio dječačić, sedmi razred, kažu nam jednog dana: Djeca mu oduzela pištolj, on je bio malo nestašan.

Marko Milošević je nosio pištolj u osnovnu školu?

Ne znam, al desilo se da smo morali ić tražiti tu dječurliju. To smo odradili i poslije toga momka nisam ni vidio. U Hag kada sam došao, upoznao sam mu ženu i sina. A njega nikad poslije nisam vidio. Da sam bio u Beogradu, da sam u kontaktu sa Miloševićem, to je laž.

Zašto bi neko tako nešto lagao?

Da pokopaju mene ili te druge.

Obaveštajni podaci, na koje se tužilaštvo za ratni zločin poziva, ukazuju da su vam Mladićevi jataci iz Srbije dojavili da se priprema vaše hapšenje i da napustite Srbiju? S njima ste u kontaktu?

Uopće ne znam ko je Mladićev jatak. Imam veliku lepezu prijatelja u Srbiji, prijeratnih, zašto da ih se stidim. Bili su na svojoj strani, kao ja u vrijeme rata. Da l je on skrivao Radovana ili Mladića, njegova stvar i stvar organa gonjenja. Nađite mi jednog Srbina koji ne bi to uradio. Mladić je bio komandant Vojske RS i to je logično. Za mene je to normalno, sad organi gonjenja, službe, što će da rade, to je druga stvar. Mene ne interesuje, da l ste vi bili Mladićev jatak.

Niste hteli da svedočite protiv bilo koga sa srpske strane u Hagu?

Nikada! Oni su bili ratnici s jedne strane, ja s druge.

Dobili ste od Miloševića pištolj?

Nisam od Miloševća, nego od Radmila Bogdanovića.

Imate ga sad?

Imam, al sam ga sklonio. Krivično djelo je držati ga, nije registrovan. Trebalo bi ga legalizovati al, da se ne bih ja kockao da mi ga oduzmu i ostanem bez njega, skolonio sam ga, da me ne privode.

Već ste bili u zatvoru zbog nelegalnog držanja naoružanja?

Imao sam pištolje, stare krateže po zidu, kao muzej sam napravio.

Haubice ste imali?

Ne!

Koliko ste ležali u zatvoru zbog krateža?

Sedam mjeseci. Dobio sam dvije godine, ali poslije i pomilovanje.

Učestvovali ste i u hapšenju Vuka Draškovića?

Kada su bili nemiri Specijalna jedinica je dobila zadatak da obezbijedi zgradu Predsjedništva Srbije. Bili smo u puhovima u pripravnosti i u neka doba nam kažu da je Drašković negdje u Skadarliji. Otišli smo ja, Batočanin, Radovanović i to završili. Prišli smo mu u civilu, nije to bila neka akcija, nešto spektakularno, on je normalan čovjek. Bili su tu Giškini momci.

Znali ste ih?

Jesam. Drašković je bio iznuren, bio je to već drugi ili treći dan kako je držao govore i legao je na klupu kada smo ga pritvorili, pokrio se mantilom bež boje

Ko vam je dao taj zadatak?

Badža. Sve poslove smo dobijali od Badže. A mi se na dugme palimo, na dugme gasimo. Nismo bili tu da razmišljamo.

U to vreme bili ste spremni da date život u svakom momentu za tu državu Jugoslaviju i za Srbiju?

Tako je. Svako od nas. Bio sam profesionalac.

Kasnije ste ratovali jedni protiv drugih?

Bilo je tih momaka u crvenim beretkama koji su cijelo vrijeme rata bili na strani Srba. Oni po svom zadatku, branili svoje, ja branio svoje.

Kako ste napustili Specijalnu jedinicu?

Krenulo je naoružavanje Srba u Hrvatskoj i BiH, Stanišić je bio glavnokomandujući za naoružavanje, a mi smo obezbjeđivali konvoje. Došla je naredba da prebacimo konvoj oružja za Srbe u Kninu, i tada je Badža rekao: Ne sme niko to da zna, iko ako vidi, i kokoška, morate to da sklonite. Otišli smo, završili, poslije su počele nacionalne tenzije. Badža me pozove na razgovor i kaže: Ja da se pitam, da sam na tvom mestu, ne bih bio ovde, pokušaću da te zaštitim koliko god mogu, al znajući te kakav si, nećeš moći otrpiti, imaćeš problem. Razmislim, dignem sidro, u Sarajevo, nađem Tomu Kovača, komandira policije tada. Tu još gora situacija. Bošnjaci na jednoj, Srbi na drugoj strani. Počnu ispitivanja: Kojom linijom, kojim zadatkom ti iz Beograda, kako, zašto? Kovač, vidim, radi za SDS, za srpsku stvar, ovi za bošnjačku. Rekoh, tarapana, i zatražim prekomandu za Srebrenicu. Odobre i tu me zatekne rat. Tamo isto, međunacionalne tenzije, kontrole, netrpeljivost, isto ko sad u BiH. I to kad krene ukrug, jadna je sirotinja.

Šta vam je Milošević govorio o Srebrenici u Sheveningenu?

Ponašao se diplomatski, pristojan. Ja njemu predsjedniče, on meni komandante Nasere. Govorio je da nije znao šta se dešavalo na terenu. Ostali su govorili: Stigla naredba odozgo.

Koju najjeziviju scenu biste da izbrišete iz sećanja?

Ako me pitate da li loše sanjam, nema toga.

Pitaju se ljudi koji čitaju kakav je to čovek koji posle svega ne sanja loše, nema grižu savesti?

Imam grižu savjesti što nisam 1995. prozreo namjere neprijatelja, oteo naoružanje od Unprofora, formirao odbranu, to mi je griža savjesti.