Sreća je skrivena u detalju

U Beogradu završava postavku drame Biljane Srbljanović Princip: Mali mi je ovaj grob, nastale u produkciji Hartefakta i Bitef teatra, a koproducenti su Kamerni teatar 55 iz Sarajeva i teatar Ulisis sa Briona. Posle premijere 12. marta u Bitef teatru, predstava će se igrati u maju u Sarajevu i u julu na Brionima. Treba podsetiti da je ovaj tekst Biljane Srbljanović prošle godine premijerno izveden u Beču. Gost iz Sarajeva, reditelj Dino Mustafić za NIN govori:
Kada sam pročitao tekst Biljane Srbljanović, odmah sam na planu rediteljskog impulsa i prvog utiska osetio otkucaje srca tih sarajevskih klinaca, mladića koji su bili nošeni idejom slobode, socijalne pravde, idejom ujedinjenja Južnih Slovena u državotvornu zajednicu, odnosno republiku Jugoslaviju. Uz sve pretnje i nadanja, oni su maštali da dođu do tog svog cilja. I cela drama je priča o tim mladim zanesenjacima, romantičarima, iz današnje perspektive utopistima, koji su ostali verni svojoj utopiji. U predstavi govorimo jezikom umetnosti, a to je jezik emocija, dilema, sumnji, na ljudski način pričamo o toj mladosti.

Poslednjih decenija menjao se odnos prema Gavrilu Principu i Mladoj Bosni?

Sećam se kako je u istorijskim udžbenicima i čitankama Mlada Bosna tretirana kao revolucionarna organizacija, veoma slavljena za vreme socijalističke Jugoslavije. A devedesetih, u praskozorje rata, svako je počeo to da gleda iz svog nacionalnog diskursa dovodeći Mladu Bosnu, odnosno Gavrila Principa u kontekste koji su potpuno neodrživi. Srpski nacionalisti su na mitinzima SDA od Gavrila Principa pravili mitskog heroja, srpskog nacionalnog junaka, dok su Hrvati i Bošnjaci izražavali otpor prema Mladoj Bosni i Gavrilu Principu ocenjujući da je to bio pucanj u civilizovanu Evropu, u monarhiju koja je civilizovala te prostore.

A vi smatrate?

Istorijski gledano, ni jedno ni drugo nije tačno i nije potpuno. Mlada Bosna je bila socijal-anarhistička organizacija koja nije imala samo politički program, već i svoj kulturni program, emancipatorsku intenciju. Ona nije bila do kraja ideološki artikulisana, ali kao sve organizacije tog tipa u Evropi, Mlada Italija i druge, ona je imala svoje revolucionarne nakane, koje su pojedini centri moći u toj velikoj političkoj igri želeli da iskoriste, zloupotrebe, izmanipulišu. Tako se dogodio istorijski paradoks taj veliki revolucionarni akt atentata se nakon sto godina posmatra iz perspektive terora ili herojstva, a reč je o političkom atentatu.

Postoji li utopija u koju vi verujete?

Pre svega, humanizam je odrastao u utopiji. Utopija je veoma važna zbog osećaja nade koja je bitna struktura ljudskog bića. Kada nekome onemogućite da ima nadu, tog trenutka se čovek oseća izgubljeno, bačen u stvarnost i vreme, i od tog trenutka on samo egzistira. Na makroplanu, možda smo nekada i živeli utopiju, a da toga nismo bili ni svesni. Danas se ta utopija pokazuje kao društvo u kome smo imali besplatno školstvo i zdravstvo, u kojem nisu postojale tako velike socijalne razlike, u kojem nije bilo bezidejnosti i bezalternativnosti. U neoliberalizmu koji tako divlja i razara, koji kida dušu i sve oko nas pretvara u komercijalizaciju i klijentelizam, utopija je deo vremena u kome smo mogli biti više srećni i jednakiji, to je prošlost koje nismo biti ni svesni. Ja imam svoju utopiju u pozorištu i tu mogu, zajedno sa svojim saradnicima, da oblikujem i stvaram svet, da ga izgrađujem do najsitnijih detalja. A ponekad je u detalju, u sitnici, sakrivena ljudska sreća. Ja bih bez te utopije bio izgubljen, potpuno dezorijentisan. Ovako imam snove koje želim da dosanjam.

U Beogradu žive dve vaše predstave Rođeni u YU i Patriotik hipermarket. Kako su Rođeni u YU primani u drugim delovima nekadašnje zemlje?

Posebno me je radovalo što je prilikom gostovanja sa tom predstavom u drugim sredinama i gradovima nekadašnje zajedničke zemlje, ona dočekivana iznimno toplo i srdačno, a ispraćana višeminutnim aplauzima. LJudi su u njoj prepoznavali priču o sopstvenom identitetu. Strašan je taj trenutak kada vam neko izbriše identitet, kada želi da izbriše vašu biografiju, da je retušira i kaže da je sve to što ste živeli bila velika zabluda i greška. Da je to bila tamnica, suspenzija slobode. Danas se jako dobro sećamo nekih stvari, rado im se vraćamo. Ima i onih stvari koje nam stvaraju nelagodu i sa ove distance znamo da su bile istorijska greška. Ali, devedeseta i naš sadašnji život su se potrudili da prema tom vremenu gledamo sa velikom dozom sete i melanholije. Jer, bilo je to vreme kada ste imali optimizam, osećaj progresa, sigurnosti, pa ako hoćete i slobode. Kada danas anketirate mlade ljude koji ne znaju šta je bila ta bivša zemlja, kada vam oni govore o svojim današnjim zemljama, sigurno vam neće pobrojati ova četiri elementa koji čine njihov život. Umesto toga, reći će vam beznadežnost, besposlenost, nesigurnost i san da odu iz te zemlje.

Kako biste nam približili kulturnu scenu Bosne i Hercegovine?

Nažalost, u tome delimo sudbinu drugih zemalja u regionu, u ovom slučaju najviše mislim na Srbiju, Crnu Goru i Makedoniju. Neshvatljivo je i necivilizovano ponašanje političkih oligarhija prema kulturi u Bosni. A kultura je jedini prostor koji je ostao etnički neporobljen i u koji politika nije uspela poslednjih godina da uđe.

Zbog čega?

Zato što su politički moćnici, kad bi se približili toj sferi života, osećali strah od nepoznatog. Za njih je to najčešće bilo dosadno jer je njihov duhovni horizont najčešće bio neki masni kafanski refren pored nekog prašnjavog puta. Nikada ih niste videli na koncertu, na izložbi, u pozorištu. To je antiduhovni odnos prema kulturi, prema kulturnoistorijskom nasleđu. Mi smo dozvolili da nam se zatvore neke od najznačajnijih institucija kulture kao što je Zemaljski muzej u Sarajevu. Ovoj vlasti je to uspelo posle 125 godina njegovog neprekinutog rada i postojanja. Nije bio zatvoren ni za vreme rata, ali sada su uspeli da ga zatvore. Kultura je za njih bila suviše subverzivna jer nije pristajala na etnopolitički model koji je u Bosni i Hercegovini dominantan.

Kada uzmete afišu bilo koje pozorišne predstave u Sarajevu, videćete imena i prezimena vrlo različitog porekla. Videćete ono što se sa odvratnošću i prezirom nazivalo mešanci, koji su postali društvena kopilad koja se više nije mogla ni popraviti, kako su govorili, kao da su oni neke pokvarene mašine, a ne ljudska bića. Kultura se borila protiv toga kroz sjajnu literaturu, kroz odlične filmove, kroz dobre predstave. A bahata vlast je igrala ciničnu igru da vam daje na kašičice, koliko da imate daha da preživljavate, a ne da crknete. Nekim institucijama kulture je smanjen budžet i za 70 odsto. Tako smo dobili kontrast između talenta i kvaliteta koji je verifikovan ne samo u domaćim okvirima već i regionalno i internacionalno, s jedne strane, i mogućnosti i prava na rad, s druge strane.

Kako doživljavate proteste u Sarajevu, odnosno Bosni i Hercegovini?

Ti protesti su proizašli iz socijalnog bunta obespravljenih i gladnih spram bogatih vlastodržaca koji više od dve decenije koriste jedan etnonacionalni model vladavine u Bosni i Hercegovini za besprizorno bogaćenje u ime svojih naroda. Oni su stekli bogatstva koja se mere u milionima, spram ljudi koji su iz dana u dan sve siromašniji. Ove demonstracije su prva klasna pobuna sa nadnacionalnim karakterom, to je pobuna protiv društva koje samo u jednom entitetu, entitetu Federacije, ima 155 ministara! To je društvo koje ima najskuplje vozne parkove na svetu u trenutku kada njegovi građani nemaju ni za tramvajsku kartu, to je društvo koje je od svojih političkih organizacija napravilo fenomenalna preduzeća. Bez tog političkog bekgraunda, vi ste osuđeni na propast.
Reč je o kriku, vapaju, obespravljenih i siromašnih da se napravi država koja će da funkcioniše. I stoga oni nisu Srbi, Hrvati i Bošnjaci, već gladni ljudi. I krajnje je cinično gladnom čoveku reći: dobro, ti jesi gladan, ali čuvaš svoje srpstvo, hrvatstvo ili bošnjaštvo. A to upravo čine nacionalni lideri, svako iz svoje perspektive.