Nahoče na strogoj dijeti

Htela je još jednom iz početka. Mira Trailović, rediteljka koja je izmislila Atelje 212 i Beogradski internacionalni teatarski festival BITEF, pozdravila je tog 3. marta 1989. godine Rađanje pozorišta, otvaranje nove pozorišne scene u Beogradu. Samo pet meseci kasnije, pozorišni svet od Beograda preko Pariza do NJujorka, oplakivaće njenu smrt. NJenim imenom se zove skver na Bajlonijevoj pijaci, a na skveru, u zgradi zidanoj kao nemačka evangelistička crkva, smešten je Bitef teatar.

U 25 godina trajanja, na čelu ove ustanove najduže je bio dramaturg, dramski pisac Nenad Prokić. Punih osam godina, od 1997. do 2005. godine. Radio je u vremenu, nimalo udobnom u političkom i finansijskom smislu, ali iz ove perspektive kaže da se pozorište danas skoro sasvim raspalo, pa mogu reći da su moja dva mandata obavljena u boljim uslovima od ovih koji danas važe.



Osnovan kao eho Bitef festivala, koji je ekstremno odudarao od svake kulturne tradicije u Srbiji, Bitef teatar nije nikada odustao od svoje misije da bude drugačiji. Ali, Prokić zna kakve to nevolje nosi: U društvu koje poslovično ne podnosi drugog i drugačijeg, to je veoma teško i graniči se sa herojstvom. Zato je Bitef teatar na neki način uvek bio i nahoče gradskih vlasti, uvek poslednji u redu za pomoć i podršku. To valjda i sleduje onima koji se ne udvaraju aktuelnom kulturnom modelu, a Bitef teatar je kvintesenca takvog otpora. Zato je, možda, danas Bitef teatar u prednosti nad drugim većim i razmaženijim igračima. On je uvek bio na strogoj dijeti, pa je u totalnom siromaštvu koje je nastupilo, iskusniji i mogao bi da poduči druge kako se u takvim uslovima radi.

Osnivanje Bitef Dance Company predstavlja jedan od najvećih uspeha poslednjih godina, a ideja o tome je postojala još u vreme mandata Nenada Prokića. Beograd konačno ima igračku trupu koja može da se uporedi sa sličnima u svetu:
Naši ljudi u pozorištu su zaboravili da je direktor pozorišta, između ostalog, i etička kategorija. LJudi koji vode Bitef teatar pre svega bi morali da vode računa o tome, kako bi se očuvalo to naše kulturno blago - toliko drugačije od svega ostalog što imamo, zaključuje Prokić.

Kao uspešna direktorka ove kuće, sve do poslednjeg dana prošle godine kada je na vestima čula da je smenjena, baletski pedagog i kritičar Jelena Kajgo je koristila prednost rada na ovakvom mestu, što je definisala:
Niste opterećeni imperativom uspeha pod svaku cenu, jer pozorište koje počiva na eksperimentu i tragalaštvu za novim oblicima i formama, ima dozvolu za rizik, a samim tim i promašaj, ili grešku. Ja sam se trudila tokom svog mandata da ne idem na sigurno, nego da se da šansa što većem broju mladih, darovitih ljudi da rade. Pod cenu da nije sve genijalno, i da nije sve za široku publiku. Kada se oslobodite tog pritiska, onda stvari krenu da se razvijaju u dobrom pravcu. Svaki umetnički koncept koji je hrabar i radikalan je ovde dobrodošao, bez obzira na to što sa sobom nosi rizik, ili upravo zbog toga, ali naravno samo ako ima jako estetsko ili društveno angažovano uporište.



Govoreći o značaju formiranja Bitef Dance Company, Jelena Kajgo nas informiše da su za samo četiri godine postojanja, predstave kreirali neki od najeminentnijih evropskih koreografa poput Gaja Vajcmana, Roni Haver, Edvarda Kluga, Jasmin Vardimon... kao i najbolji domaći i regionalni koreografi. Samo u protekloj godini kompanija je dobila šest važnih nagrada, a čini mi se da se lako može desiti da sve to sada nestane preko noći, kaže sagovornica NIN-a.