Nestašna Tijana

Vi ste kod doktorke Rajić? – rekla je sestra na šalteru. – Sedite malo, sad će ona. Otišla je časkom do odelenja. – Odeljenja – ispravila ju je devojčica. – Tijana! – opomenuo ju je otac, a onda sa osmehom objasnio: – Znate, njena mama je nastavnica, pa je malu navikla da lovi greške. – Ništa, ništa – rekla je sestra, listajući njihove nalaze. – Vidim da su se leukociti smanjili... Biće da prolazi zapalenje. – Zapaljenje – šapnula je devojčica. Otac ju je uzeo za ruku i odveo je do sedišta. Gledajući kalendar s reklamom na zidu preko puta, Tijana je rekla: – Vidi, tata, tamo piše „za sva obolenja disajnog trakta“, a treba „oboljenja“. To je privuklo pažnju sedog čoveka na klupi pored njih. Pomilovao je Tijanu po kosi i upitao: – Ti, mala, ko da si iz mog kraja? I moj đedo je govorio „oboljenje“. Tamo su svi ijekavci... – Pa ne govorim ja ijekavski – odvratila je devojčica. – To je... Tata, kako ono mama kaže? Tata je uzeo mobilni telefon. – Nado? Pomozi nam. Ono kad treba reći odeljenje a ne odelenje, oboljenje a ne obolenje... kako se to zove? A, da! Jotovanje... Razumem. „L“ prelazi u „lj“. Zapaliti, zapaljen, dakle i zapaljenje... Odeljen, odeljenje... Osvetljen, osvetljenje... Na to se oglasila i žena pored sedog čike, za koju će se ispostaviti da je njegova supruga. – Čekajte malo – rekla je. – Zapaljen, odeljen, u redu. Ali ja nisam „oboljena“, ja sam obolela! – Oboljela... – tiho je mrmljao njen muž. – Ja sam obolio... – Dobro, tako je govorio tvoj đedo, pa neka kaže i oboljenje! Ali u ekavskom... Tijanin tata je opet uključio mobilni, a onda je rekao: – Znate šta? Moja žena je upravo završila posao, pa će svratiti ovamo. Bolje da nam na licu mesta sve objasni... Nastavak razgovora čućemo iduće nedelje.