Svakome je potreban detektiv

Ko je ubio DŽona Kenedija? Šta je prethodilo Velikom prasku? Koji je smisao srpskih parlamentarnih izbora? Ta su pitanja tek uzorak misterija pred kojima se um smrtnika pokazao smešno slabašnim, te ne treba zamerati ljudima koji vape za pomoći junaka iz mašte, bili oni bogovi ili superheroji. Stoga će NIN od 6. marta u šest brojeva čitaocima nuditi digitalizovane Pustolovine Šerloka Holmsa. Najslavniji fiktivni detektiv svih vremena u Pustolovinama rešava privatne probleme češkog kralja, sprečava međunarodni skandal pronalazeći važan pomorski sporazum, sprečava krađu Mona Lize i suočava se s arhineprijateljem, profesorom Morijartijem. Pustolovine su prvobitno emitovane u Engleskoj 1984. i 1985. a glavnog junaka glumi DŽeremi Bret. Mada je bio deo ekipe Moje lepe gospođice, dobitnice osam Oskara i odigrao tuce Šekspirovih rola, Breta kritičari mahom pamte kao Šerloka, a ne kao Šajloka. Bio je, kažu, oličenje tog lika. „Zapanjujuće analitičan, sklon zaprepašćujućem prerušavanju i najcrnjim raspoloženjima, i neumoljivog entuzijazma u rešavanju najkomplikovanijih zločina“, zapisao je o Bretu kao epitaf filmski kritičar NJujork tajmsa. Birana hvala ne čudi uzimajući u obzir dokle je DŽeremi Bret otišao u identifikaciji sa likom. Hteo je da bude najbolji u ulozi koju je nazvao najtežom koju je ikada igrao – težom od Hamleta ili Magbeta. Nije prezao ni od kaskaderskog i „skakao je na ogradu mosta ne brinući o bezbednosti“. Dok su se ostali glumci odmarali, Bret je u samoći čitao tekst. Počeo je da sanja detektiva, a snovi su postajali noćne more. Osetio je potrebu da izmisli unutrašnji život znamenito hladnog lika. Možda i jeste bilo previše opasno, budući da je Bret 1986. počeo da pati od manične depresije, i ostatak života se borio sa njom, sasvim nalikujući junaku koji ga je proslavio i čiji su se „izlivi strastvene energije smenjivali sa letargijom“. A lako je shvatiti zašto je manično-depresivni detektiv ostao slavan. Bravurozni logičar ledene krvi, pravednik, ali i majstor prerušavanja i prevare ako treba, vešt i golih pesnica i sa oružjem u šaci, preteča je superheroja, ali dovoljno od krvi i mesa da se čitalac i gledalac mogu udobno smestiti u njegovu kožu. Od današnjih se superheroja očekuje da žive na zelenoj salati, i da sporednim likovima šamarima izbijaju cigarete iz usta, a Šerlok Holms nije uživao samo u duvanu, već mu ni kokain nije bio stran. Zato se detektiv iz ulice Bejker pojavljuje i u naučnim radovima. Najzad je postao i junak svetski popularnog vica, umalo pobednika u eksperimentu „Laboratorija smeha“, koji je svojevremeno pokrenuo Ričard Vajzmen sa Univerziteta u Hartfordširu kako bi otkrio šalu koja u smehu najuspešnije ujedinjuje različite kulture. Skraćena ide ovako: Holms i Votson kampuju. Dok se spremaju na počinak, Holms kaže Votsonu: „Pogledaj u nebo i reci mi šta vidiš“. „Vidim fantastičnu panoramu bezbrojnih zvezda“, odgovara doktor. „I šta ti to govori?“, pita ponovo detektiv. „Astronomski, sugeriše mi da postoje milijarde galaksija poput naše. Teološki, kaže mi da je svemirsko prostranstvo možda još jedan dokaz veličine boga i naše beznačajnosti. Meteorološki, jasne zvezde mi govore da će sutra biti divan dan. Ali zašto me to pitaš? Šta sve ovo govori tebi?“ „Da nam je neko ukrao šator, idiote“.