Jeziva pretnja od bankrota

Naša ekonomska situacija, doslovno dramatična, nije nastala u poslednjim godinama, već je posledica petnaestogodišnjeg neuspešnog razvoja. Ako je za nastanak ovako velikog zla bila potrebna decenija i po, i za izlazak iz ove situacije biće potrebna bar trećina tog perioda urušavanja, uz bolne i politički nepopularne mere. Ovako ekonomista LJubomir Madžar za NIN ocenjuje razloge koji su Srbiju doveli do toga da ima jedan od najvećih budžetskih deficita u Evropi i ogroman javni dug.
Izgubili smo čitavu deceniju tokom 90-ih godina, pa je naš pad bio mnogo dublji nego u drugim tranzicionim zemaljama. Druga karakteristika našeg razvoja je da smo imali precenjenu valutu jer je stizao devizni priliv sa strane kroz donacije, strane investicije, kredite, doznake, privatizaciju, tako da smo jedna od retkih zemalja koja nema domaću štednju, a nijedna zemlja nije se razvila na bazi tuđih sredstava, već je apsolutni preduslov sopstvena akumulacija. Još u vreme socijalizma živeli smo iznad svojih mogućnosti, u znaku potrošnje, a sa tom navikom i mentalitetom, predodređeni smo da ne štedimo već da budemo društvo koje će trajno zavisiti od spoljnih resursa, objašnjava Madžar.

Taj trend smo nastavili, pa i danas trošimo više nego što zaradimo.

I dalje trošimo previše zbog čega se ubrzano zadužujemo. U poslednjih godinu i po dana zadužili smo se više od 5,5 milijardi evra, a taj porast je mogao da bude izbegnut samo da je neko uzeo da seče plate i penzije, što politički nije lako. Posebno ne sa našim političkim establišmentom gde PUPS štiti isključivo interese penzionera sa velikim pravima nasleđenim iz ranijeg perioda. Sve mi se čini da bi trebalo ustavno zabraniti stranke koje štite tako upadljivo izražene partikularne interese, a na račun ostatka društva. Zaprepašćujuće je i da se u ovom makroekonomskom belaju javljaju magovi, koji naprečac nude dopadljiva i laka rešenja. Među njima su i takvi koji su, poput Borisa Tadića, u prethodnom periodu imali najviše vlasti, a sada nude viziju budućnosti. Prethodnih deset godina, imao je prilike da pokaže šta zna, a sad će, u težim okolnostima, tobože postići to što mu u prethodnim, daleko povoljnijim uslovima, nije pošlo za rukom.

A šta je pokazala aktuelna vlada u proteklih godinu i po dana?

Ono što je urađeno je mahom van privrede, poput Briselskog sporazuma, ali što kaže Palma, to se ne maže na hleb, od toga se ne živi. U privredi i javnim finansijama nije mnogo urađeno. Nadao sam se da će se energičnije krenuti u reforme. U javnim finansijama mnoge stvari su se zakomplikovale više nego što je podnošljivo. Imamo privredu sa ogromnom nelikvidnošću, a Vlada ne samo da nije obezbedila finansijski red nego je sama najveći dužnik. Ona je glavni protagonista neplaćanja računa. To je samo jedna kap u moru opšteg neplaćanja i nereda. Sada ni oni koji imaju para ne plaćaju, jer se ispostavilo da mogu da ne plate a da ne budu kažnjeni. Sada je platiti ili ne platiti postalo stvar poslovne politike umesto da bude stvar zakona.

Ono što posebno zameram ovoj vlasti jesu hapšenja i progoni poslovnih ljudi. Nemam ništa protiv toga da odgovara svako ko je kriv. Ali u našem sistemu nije lako razlučiti krive od nedužnih. Jer, naš pravni sistem je neuređen i protivrečan, pa ako se držiš jednog zakona, ogrešićeš se o drugi. Druga stvar jeste da je sprovođenje zakona krajnje nezadovoljavajuće. A kad se zakoni ne sprovode dosledno, uvek se nađe jedan broj poslovnih ljudi koji se očešu o zakon i stiču poslovnu prednost. Konkurencija onda tera i druge poslovne ljude u prekršaje. Ti prekršaji su isto toliko ili više stvar pravnog sistema i privrednih institucija koliko onih privrednika koji su se o njih ogrešili. A ako već hapse privrednike, neka to rade u tišini, a ne da od toga prave velike medijske događaje, političke spektakle i izborne parole. Ako je sa dolaskom ove vlasti veoma intenziviran progon poslovnih ljudi, onda to znači da ne valjaju tri stvari - stara vlast, jer je dozvolila da se toliko tih prestupnika zapati, nova vlast jer je zajašila institucije, koje ne mogu biti nezavisne ako tako naglo menjaju svoj režim rada i treće, ne valjaju ni same institucije kad dozvoljavaju diktat politike. A sve to vodi ka stvaranju straha među preduzetnicima bez kojih nema napretka. Jer, neće vlast zaposliti onih 800.000 nezaposlenih niti proizvoditi, već poslovni ljudi.

To bi bilo bi prihvatljivo u uređenim zemljama, koje nisu imale 24 sporne privatizacije čiji su akteri bili i Mišković i Beko. Rešenje tih slučajeva traži i EU.

Te privatizacije treba ispitati sa nalogom EU ili bez njega. Ali, proces protiv Miškovića nema veze sa spornim privatizacijama, nije sa tog spiska. Borbu protiv tajkuna danas vidim kao plodnu osnovu za sticanje političkog kapitala kao što je u nedavnoj prošlosti tzv. patriotizam bio bogati rudnik političkih poena. Znamo kako se to završilo. To su tačke na kojima je ono što je politički isplativo dijametralno suprotstavljeno onome što je ekonomski racionalno. Pošto naša ekonomska situacija postaje sve dramatičnija, političari će morati da se konstruktivnije postave prema privredi jer ako to ne učine neće se, uz ovu jezivu pretnju od bankrota, dobro provesti ni privreda, a bogme ni oni sami.

Šta očekujete od nove vlade?

Postoje izgledi da izbori daju vladu u kojoj će SNS biti najmoćnija stranka, otporna na ucene malih partnera. To bi moglo da bude dobro jer bi se tada mogla stvoriti osnova za zdravu ekonomsku politiku. Koalicione vlade, sa puno malih stranaka, kod nas su se pokazale pogubnim. Imali smo malu stranku, G 17, koja je tri puta rušila vlade u periodu od deset godina, zatim PUPS, koji je uslovljavao vladu neodrživim povećanjem penzija 2008. Pokazalo se da to ne valja.

Radulović kaže da kočničari reformi nisu male stranke već najveća, SNS. Šta je garancija da će sa takvom vladom biti reformi?

Garancija nema. To sam nagovestio kao jednu, najbolju mogućnost, ali ne i jedinu. Nipošto. Ali, ekonomska situacija je toliko kritična da vlada neće sebi moći da dozvoli oportunizam kakav je dao duboki pečat dosadašnjoj ekonomskoj politici.

Šta će biti teška realnost, koja čeka vladu i šta će od nje zahtevati MMF?

Vladu će sačekati ogroman budžetski deficit i potreba da se odmah ide u rebalans budžeta, koji ne može doneti poboljšanje života građana, nego samo pogoršanje. Ne isključujem nominalno rezanje plata i penzija, jer ako nema novca, ne možemo se do u beskraj zaduživati. Javni dug i deficit će biti noćna mora za novu vladu. I taj posao moraće da se radi ne jednu godinu, već nekoliko godina. Ali sada treba početi na pravi način i uputiti međunarodnoj zajednici signal da smo se promenili, dozvali pameti i krenuli da se ponašamo odgovorno.

Kako će vlada tražiti od zaposlenih i penzionera da štede, a ogroman novac daje za Srbijagas, Železaru, RTB Bor, propale banke ?

Pre svega će to morati da se sanira. To je najmračniji deo naše ekonomske i socijalne politike. Srbijagas je dobio od vlade cenu gasa, po kojoj ne može da pokrije troškove. Nema tog boga koji može biti rentabilan pod tim uslovima. I cena struje je među najnižima u Evropi. Onda država daje tim preduzećima razne garancije, koje mora da podmiri iz budžeta kad se ispostavi ono što se i unapred znalo da ti gubitaši neće moći da ih otplaćuju. To mora da se zaustavi, da se prestane sa takvim državnim diktatom cena i da se podstakne domaćinsko poslovanje javnih preduzeća.

Hoće li iko biti spreman da u isto vreme reže plate i penzije i diže cenu gasa i struje?

Znam da zvuči strašno za građane, a vrlo teško za političare. Ali ako nova vlada to ne uradi, biće još strašnije. Svako odlaganje čini situaciju još gorom. A najteže će biti ako izostanu valjano usklađene mere, pa se problem reši sam od sebe i spontano, krahom sistema kroz bankrot države. Situacija će biti toliko dramatična da će se ti potezi nametati kao jedini eventualni izlaz.

Dinkić nudi drugi izlaz u vidu veće potrošnje.

To je van pameti, zagovarati politiku protiv stezanja kaiša. Kako on misli to da finansira? Da li on misli da je naš javni dug nedovoljan, da presporo raste, pa ga treba dobrano povećati i ubrzati mu rast? Ako postoji zemlja koja previše troši, to je Srbija. Svih prethodnih godina smo trošili preko svake mere, pa nam to nije dalo nikakve rezultate u privrednom rastu. Naprotiv. Sad Dinkić traži da pojačamo ono što nas je ukopalo u ovu beznadežnu situaciju. Ali to lepo zvuči biračima i to je primer sudara politike demagogije i zdrave pameti. U Dinkića sam veoma razočaran.

Kako da podignemo privredu, koja će ove godine u najboljem slučaju rasti jedan odsto?

Ne vidim načina da se naša privreda preko noći pretvori u brzorastuću privredu. Ali ima nekih stvari koje mogu brzo da se urade, a da i ne koštaju. Da se recimo donese Zakon o radu, kojim će se olakšati prilagođavanje broja zaposlenih tržišnim promenama, a posebno ukinuti ona apsurdna odredba o tome da poslednji poslodavac plaća otpremninu za ceo radni vek. Time se otežava zapošljavanje, pa takav zakon direktno radi protiv onih kojima je najteže - nezaposlenih. Takav zakon je frontalni udar i na interese zaposlenih jer obara konkurentnost, povećava smrtnost privrednih subjekata i smanjuje broj postojećih radnih mesta. Duboko neracionalan i dubinski nehuman zakon! Drugo, država mora da prekine obračun sa privrednicima i da shvati da nema ko drugi da pokrene zemlju osim njih. I treće, država treba da se okane subvencija, kao i pojedinačnih aranžmana sa investitorima, poput Fijata. To se ne radi tako. Pojedinačni dilovi su jako štetni jer su onda uslovi za poslovanje različiti. A to je ekonomski neefikasno i uvek štetno.

Ali opet se najavljuju takvi pojedinačni dogovori, a čini se da ostaju i subvencije.

To nije dobro. Raduloviću su zamerali što nije dovodio investitore, a ne shvata se da to nije posao ministra privrede - da igra pipirevku sa arapskim ili drugim investitorima - već da uredi zakon i stvori podsticajne uslove za poslovanje. A politika subvencija je potpuno pogrešna. To što se subvencioniše ili je ekonomski racionalno ili nije. Ako je racionalno, subvencija mu ne treba. Neko će naći načina na tome da zaradi. A ako nije, onda ga ne treba forsirati. Kroz te subvencije je pokrenut jedan broj projekata koji nemaju dugoročnu perspektivu. Osim toga, propisi su takvi da nakon tri godine, onaj ko je dobro naplatio zapošljavanje, i po 10.000 evra po radnom mestu, može da otpusti sve koji su tako zaposleni. To nema opravdanje. To su pojedinačni aranžmani, a ne sistemska rešenja. I dalje, sa tim parama se na nekom drugom mestu moglo mnogo više postići. Smešno je da vam ovde puca budžet od deficita, a vi tamo bacate pare. Ako se sa tim nastavi, to će biti samo produžetak oportunizma, koji nas je doveo na samu ivicu ove makroekonomske provalije.

Kako gledate na najavljeni arapski kredit za budžet od tri milijarde evra, od kojih je zasada potpisano milijardu dolara?

Tu stvar nisam razumeo, to je za mene velika misterija. Takav kredit je totalno van poznatih obrazaca sklapanja poslova u svetu. Tako nešto ne biva, da ti neko na letećem ćilimu dođe i donese neku veliku blagodet, a da ti nije uopšte jasno šta je njegov motiv. Prvo, da li će on to učiniti, drugo i ako učini, zašto to čini? Da li su motivi koji ga u ovom poslu pokreću za nas zaista dobri? Tu sam skeptik. Ako se to i ostvari, sa tim ne treba računati trajno, to bi bio jedan neverovatan događaj, koji se retko dešava. Dakle, Vladu i dalje čekaju veliki deficit, javni dug, stagnantna privreda i velike kamate. Uslov za dalje zaduživanje biće kredibilna strategija, koja znači radikalni zaokret u odnosu na dosadašnje ponašanje. Naša nada je da MMF ubedimo da smo se promenili. Izbori su mogućnost da se ta poruka pošalje i da se krene na potpuno drugu stranu.

Ako ne napravimo radikalni zaokret nego dobijemo opet vladu kompromisa, šta nas čeka?

Ako nova vlada ne krene da radikalno seče subvencije, ako ne budu imali hrabrosti da srežu plate i penzije, onda ćemo morati da pretrpimo krizu javnog duga, dakle bankrot. To znači nemogućnost isplate penzija, plata u javnom sektoru, nemogućnost otplate dugova, smanjenje uvoza, krah proizvodnje i opštu nestašicu robe. Sledi i skoro nepojmljiv rast nezaposlenosti. To su, međutim, samo neke posledice, ali dovoljne strašne da se kosa digne na glavi. Dakle, kad se izbori završe, imamo dve opcije. Prvu - put ka oporavku kroz politički nepopularne mere i drugu - nastavak oportunizma, pa da nam kroz dve tri godine problem bude još veći. Ako bude oportunizma, to znači da ćemo se opredeliti za goru opciju i sebe osuditi na još teže muke u ne tako dalekoj budućnosti.