SAO Krim

Uoči nedeljnog referenduma o otcepljenju Krima, previranja unutar Ukrajine, a i oko nje, postaju sve intenzivnija. Krimskoj skupštini, koju kao i sve ostalo tamo sada kontrolišu proruski elementi, toliko se žurilo da je u utorak već proglasila nezavisnost poluostrva od Ukrajine, ne čekajući ishod nedeljnog glasanja na kome će se odgovarati na dva pitanja: Da li bi Krim trebalo da postane deo Ruske Federacije? i Da li bi Krim trebalo da se vrati na Ustav iz 1992. prema kojem je regiji data veća autonomija?

I pre ovog poteza ministar inostranih poslova prelazne ukrajinske vlade, Andrej Deščicija, upozorio je da se zemlja praktično nalazi u ratnom stanju s Rusijom. Moramo da priznamo da je naš život sada prilično nalik ratu, rekao je. Moramo da se suočimo sa agresijom koju ne razumemo.
S druge strane, Moskva upozorava na bezakonje u istočnom, pretežno proruski orijentisanom delu zemlje, gde pristalice ekstremističkog Desnog sektora, tvrdi se, uz prećutnu saglasnost vlade u Kijevu, upadaju u stanove i pljačkaju, a vlast ne čini ništa da zaštiti građane. Za Moskvu, novoustanovljena ukrajinska vlada je ne samo nelegitimna nego i fašistička jer su u njoj i dokazani ultradesničari iz partije Sloboda. Ruski ministar inostranih poslova Sergej Lavrov je poručio da ne može biti pregovora s novim ukrajinskim vlastima koje su produžena ruka ekstremista.
Predlog Moskve da se poštuje sporazum potpisan 21. februara s Viktorom Janukovičem o sprovođenju ustavnih reformi kojima bi se Ukrajina pretvorila u federaciju - s više samostalnosti za ruske govorne regione i Krim - za nove vlasti je neprihvatljiv, jer bi značio povratak u pređašnje stanje, priznavanje legitimiteta Janukoviču i poništavanje odluka koje je u međuvremenu donela prelazna vlada.

Fokus, ipak, zasad ostaje na Krimu, gde se po Moskvi ne dešava ništa neregularno i nelegitimno, dok Zapad ponavlja da nijedna odluka samoproglašenih vlasti u tom delu Ukrajine nema nikakvu validnost, a ponajmanje referendum o samostalnosti u atmosferi straha i pretnje nasiljem. Pri čemu je i dalje nemoguće reći koliko je među svim tim silnim ljudima u ruskim uniformama bez oznaka zaista ruskih vojnika, a koliko na brzinu naoružanog i u uniforme udenutog lokalnog stanovništva: procene govore o oko 20.000 pripadnika ruske vojske, Kijev tvrdi da ih je i svih 30.000
Autonomna ukrajinska oblast - u okviru koje je i grad Sevastopolj, u kome je smeštena ruska vojska, ima poseban status - u nedelju će, dakle, održati referendum čiji su rezultati, reklo bi se, izvesni; ono što nije izvesno jeste kakve će posledice iz toga proizići. U svakom slučaju, komplikovana istorija Krima ulazi u novu fazu, u kojoj će biti teško izbeći sukobe.

Poluostrvo koje je davne 1783. ruskom carstvu pripojila Katarina Velika, obezbedilo je izlaz Rusije na Crno more. U sastavu Rusije Krim je ostao sve do 1954, kada ga je Nikita Hruščov, tadašnji prvi čovek Komunističke partije SSSR-a, poklonio svojoj rodnoj Ukrajini. Dok je SSSR postojao, to nikoga nije previše uzbuđivalo. Ali, kada se po raspadu SSSR-a Ukrajina 1991. osamostalila, u Moskvi se pitanje Krima ponovo našlo na dnevnom redu. Godinu dana kasnije ruski parlament je poništio Hruščovljevu odluku i Krim je proglasio nezavisnost od Ukrajine. Konflikt u nastanku se zatim ipak primirio i Kijev je zadržao kontrolu nad Krimom, da bi dve godine kasnije spor ponovo buknuo: Krim je tada za predsednika te autonomije izglasao proruski orijentisanog Jurija Meškova, koji je onda pokušao da izdejstvuje priključenje Rusiji, ali je naišao na snažan otpor. Ukrajina je sačuvala celovitost zemlje, funkcija predsednika Krima je ukinuta, a Meškov je otišao u Rusiju.

Još jedan važan događaj zbio se 1997, kada je postignut dogovor o ruskoj floti, koja je po prvobitnom dogovoru trebalo da se povuče s Krima do 2017. Rok je, međutim, kasnije u dogovoru Moskve i Kijeva produžen na 2042. godinu.
Na Krimu, koji ima nešto manje od dva miliona stanovnika, žive Rusi (58,5 odsto), Ukrajinci (24,2) i Tatari (12,1). Tatari su sada naročito u komplikovanoj situaciji, opterećenoj teškim nasleđem prošlosti. Krajem Drugog svetskog rata, 1944. godine, odlukom Staljina kompletna populacija krimskih Tatara (oko 200.000 ljudi) deportovana je u Uzbekistan, Tadžikistan, Turkmenistan i Kirgistan, navodno zbog saradnje sa Hitlerom. Posle pada SSSR-a, kada se Ukrajina osamostalila, najveći deo njih se vratio na Krim, ali se mnogi još sude sa Rusima oko prava na imovinu koju su ostavili za sobom kad je krenuo pomenuti progon. Zbog tih loših iskustava, Tatarima se ne mili mogućnost da ponovo budu pod vlašću Moskve - a upravo to je ono što im sledi ako referendum prođe kao što se očekuje

Proruske vlasti u Simferopolju su već formirale oružane snage Autonomne Republike Krim. Kako je objasnio Sergej Aksjonov, krimski premijer čiji legitimitet ne priznaju u Kijevu, to je učinjeno zbog zaštite građana od naoružanih grupa koje ilegalno ulaze na Krim. Ali, jedine naoružane grupe zasad vidljive na Krimu su one lojalne proruskim vlastima na poluostrvu; pripadnici vojske odani vladi u Kijevu ne mogu nigde da mrdnu iz opkoljenih baza.

Pritom, za privremene ukrajinske vlasti problem nije samo Krim, mada je situacija tamo svakako najteža. Protesti protiv nove vlade počeli su i u Donjecku, Harkovu i Dnjepropetrovsku, gradovima u istočnom delu zemlje gde je većini stanovništva maternji jezik ruski. Ukoliko se nemiri prošire istočnom Ukrajinom, biće to još mnogo opasnije nego na Krimu, zbog izmešanosti stanovništva koje govori ukrajinski i onog koje govori ruski i više je okrenuto Moskvi nego Kijevu. Rizik od sukoba kome se ne bi video kraj zato je velik.

Kijev se upinje da sačuva celovitost zemlje, ali mu je moć krajnje ograničena. To je naša zemlja i mi od nje nećemo odustati ni za centimetar. To treba da znaju Rusija i njen predsednik, poručio je premijer Arsenij Jacenjuk. Nova vlada, međutim, jednostavno nema načina da utiče na događaje na Krimu.

Ni EU i Sjedinjene Države, uostalom, ne znaju kako da pariraju Vladimiru Putinu. Uvođenje sankcija, na čemu posebno insistira Vašington, za evropske zemlje nije odluka koju je lako doneti. Tome naročito nije sklona Nemačka, kojoj 40 odsto gasa dolazi iz ruskih izvora, a ni Velika Britanija u kojoj su među najvećim klijentima za kupovinu nekretnina upravo ruski tajkuni. Ni ostatak EU ne bi bio najsrećniji ako bi morao da traži alternativna rešenja kako bi nadoknadio gubitak od smanjenja obima trgovine s Rusijom: jer, oko 50 odsto ruskog uvoza stiže upravo iz Unije, a približno isto toliko njenog izvoza plasira se na evropsko tržište.

Zato se Moskva zasad ne obazire previše na pretnje sankcijama. Putinu je jasno da Brisel ni sam nije u situaciji da na ovakvom vidu kažnjavanja Rusije istraje na duže staze. Neko je već, ne bez cinizma, primetio da će se pretnje Rusiji svesti na predlog Mihaela Fuksa, šefa poslaničkog kluba Hrišćansko-demokratske unije u nemačkom parlamentu, koji je predložio da se kao deo sankcija Rusiji oduzme status domaćina Svetskog prvenstva u fudbalu 2018.

Ukrajina jeste strateški važna i za Zapad i za Rusiju, ali je samo za Rusiju ona od vitalnog značaja. Kad je pak samo o Krimu reč, on je strateški važan samo Rusiji, i Zapad se samo zbog njega svakako neće pretrgnuti od suprotstavljanja; mada bi stvari u perspektivi možda mogle i da se promene, s obzirom na to da se sve češće govori o tamošnjim potencijalnim nalazištima gasa - prethodna ukrajinska vlada je, recimo, pregovarala sa američkim Ekson mobilom o mogućoj eksploataciji krimskih nalazišta...
Sve u svemu, većina na Krimu rešila je da raskrsti s Kijevom. Šta sledi posle niko se ne usuđuje da prognozira, kao ni da naglas izgovori na šta bi mogla da izađe eskalacija sukoba drugde u Ukrajini.

Krimska skupština se poziva na mišljenje MSP o Kosovu

Krimska skupština se pritom pozvala ne samo na Povelju UN, nego i na mišljenje Međunarodnog suda pravde o Kosovu iz 2010. Deklaracija o nezavisnosti doneta je tako, između ostalog, i primajući k znanju potvrdu MSP u odnosu na Kosovo od 22. jula 2010, da se jednostranim proglašenjem nezavisnosti dela države ne krši nijedna norma međunarodnog prava. Ukrajinski parlament je u utorak na ovo uzvratio suspendovanjem krimskog referenduma i pozivom krimskoj skupštini da odluku o njegovom raspisivanju uskladi s ukrajinskim i krimskim ustavom. U protivnom, poručeno je, ukrajinski parlament će pokrenuti postupak za prevremeni prestanak ovlašćenja krimske skupštine. Ali slaba vajda od toga.




EU bez jedinstvenog stava kako odgovoriti na rusko zauzimanje Krima

Batina s dva kraja

Za razliku od većine članica Evropske unije čiji su principi o poštovanju međunarodnog prava prilično rastegljivi i idu od prilike do prilike, Španiji se ne može prigovoriti da lako i često, u zavisnosti od potreba, ili zahteva iz Brisela i Vašingtona, menja stavove. Principijelnost koju je pokazala, i koje se drži, u slučaju nepriznavanja Kosova, iskazuje i sada u slučaju ukrajinske krize, odnosno mogućeg otcepljenja Krima. Španski premijer Marijano Rahoj izneo je stav svoje vlade ruskom ministru inostranih poslova Sergeju Lavrovu prilikom susreta u Madridu prošle nedelje i on se svodi na poštovanje teritorijalnog integriteta Ukrajine. Uočljivo je, međutim, da se španski političari javno ne bave Ukrajinom, kao da je taj stav koji je izneo Rahoj i koji je manje-više na liniji saveznika iz EU - dovoljan. Zanimljivo je da ni katalonski separatisti, kojima bi hipotetičko odvajanje Krima od Ukrajine trebalo da ide naruku, ne talasaju mnogo tu temu. Fransesk Homs, savetnik katalonske vlade, izjavio je da se situacija na Krimu ne može porediti s Katalonijom, uz dodatak da svako poređenje vodi u konfuziju.

Odsustvo konkretnijih izjava španskih diplomata i političara nikako ne znači da je Španija manje zainteresovana za događaje u Ukrajini. Zbivanja prvo u Kijevu a poslednjih dana na Krimu spoljnopolitička su tema dana. Brojni listovi imaju specijalne izveštače, kriza se prati iz časa u čas, a primetno je prenošenje komentara iz inostranih medija, uz mišljenja raznih domaćih stručnjaka za međunarodno pravo. Tako je prošlog petka Pais objavio, na celoj strani, prevod teksta engleskog pisca Frederika Forsajta koji je u neobično oštrom, čak neprimerenom tonu, opleo po ruskom predsedniku Vladimiru Putinu kome savetuje da poseti lekara na čijim vratima piše psihijatar.

Forsajt tvrdi da Rusija u hiljadu godina nikoga nije oslobodila, samo je osvajala i pesimistički dodaje da Zapad ne može da uradi ništa za Ukrajinu, ili bar ne u vojnom smislu, osim ako ne želi da izazove treći svetski rat. Forsajt predviđa da će Putin isterati svoje u Ukrajini - uz dodatak za sada jer njegova moć proizlazi iz nafte i gasa od koje zavisi pola Evrope.

Španija ne spada u zavisnike od ruskog gasa jer se snabdeva u Alžiru, ali 28 članica EU trećinu energetskih potreba dobija iz Rusije - neke od njih čak i do 80 odsto - i to je verovatno glavni razlog različitih stavova oko eventualnog uvođenja sankcija. Čvrstu ruku, liniju na kojoj je i Vašington, predvodi Velika Britanija a, iz istorijskih razloga, podržavaju je Poljska, Mađarska i tri baltičke države. Nemačka je na čelu bloka umerenijih koji ne bi - ako baš ne moraju - da zaoštravaju do kraja odnose sa Rusijom, ali izvori iz sedišta EU kažu da će se kaiš stezati ako ne bude rezultata, odnosno popuštanja tenzije. Rusija će platiti visoku diplomatsku cenu, tvrdi neimenovani diplomatski izvor iz Brisela koga citira Pais. EU ne isključuje uvođenje sankcija Rusiji, po američkom receptu (vize, zamrzavanje imovine oligarha, ograničavanje uvoza, ukidanje bilateralnih razgovora koji su se održavali dva puta godišnje... sve do isključenja iz G-8), ali, kao što se kaže u jednom španskom komentaru, pitanje je da li Evropa više zavisi od ruskog gasa - ili Rusija od dobrih i urednih platiša kakve su zemlje članice EU.