Reforme ili propast

Premalo je vlada koje su u stanju da prenaduvani sistem države blagostanja dovedu u red pre nego što usledi katastrofa. Posledica toga je da jedan deo građana na kraju doživi ekonomski ekvivalent srčanog udara: dramatičan pad životnog standarda, pošto plaćaju ceh propasti neodrživih programa. Grčka i grad Detroit samo su najsvežiji sumorni primeri.

Mnogo je više onih koje muči minimalni rast i jedva rastući prihodi usled toksične kombinacije prevelike državne potrošnje, opterećujuće regulative i korozivnog poreskog sistema. U ovu kategoriju ekonomske stagnacije spada najveći deo Evrope.
Tu i tamo, međutim, vladama polazi za rukom da na uspešan način odustanu od nefunkcionalnog sistema države blagostanja. Kanada je tokom devedesetih potrošnju smanjila za preko osam odsto BDP-a, dok su Sjedinjene Države, počev od sredine osamdesetih, smanjile potrošnju (ne računajući troškove za odbranu) za pet odsto BDP-a - što je trend koji nastavljaju vlade i levo i desno od centra.

Stoga je vredno pažnje kad neka evropska zemlja napravi zaokret kako bi smanjila zavisnost od socijalnih davanja i obnovila sistem radnih stimulacija - posebno kada je zemlja u pitanju Holandija, koja je tokom šezdesetih i sedamdesetih izgradila jedan od najsveobuhvatnijih sistema države blagostanja na svetu.

U svom prvom godišnjem obraćanju parlamentu od stupanja na dužnost, holandski kralj Vilem Aleksander je rekao: Naše tržište rada i sistem javnih službi više nisu u stanju da ispune zahteve 21. veka Klasična država blagostanja polako ali sigurno prerasta u društvo participacije.
Ovo predstavlja istinski značajnu promenu. Od šezdesetih i sedamdesetih nadalje, oni koji su pisali o Holandiji često su lamentirali nad holandskom bolešću. Bilo je toliko velikodušnih subvencija, donacija, transfernih plaćanja - usmerenih na sve, u rasponu od onih kojima je pomoć bila nasušno potrebna do umetnika koji nisu bili u stanju da prodaju svoje radove - da su zarade posle odbijanja svih poreza bile jedva nešto veće od socijalnih beneficija. Zato su se ljudi retko vraćali na posao nakon što bi dali ili dobili otkaz, ili su novi posao pronalazili u sivoj ekonomiji, gde se sve plaćalo u kešu i bez plaćanja poreza.

Nezavisno od toga da li je neko holandski sistem države blagostanja smatrao humanim i velikodušnim, ili prenaduvanim i nepromišljenim, njegova galantnost je njenu ekonomiju skupo koštala. Ali nasuprot, recimo, Francuzima, Holanđani su na preterivanja u prošlosti odgovorili nizom političkih mera usmerenih na to da se promoviše zapošljavanje na legalnom tržištu rada. Štaviše, treba im odati priznanje na inovativnim reformama koje bi i druge vlade širom sveta mogle da primene u cilju očuvanja efikasnog i održivog sistema socijalne zaštite.

Invalidsko osiguranje je, na primer, postalo ogroman, brzo rastući problem u mnogim zemljama, uprkos dramatičnom padu broja radnika na fizički zahtevnim i opasnim poslovima poput građevinarstva i fabričke proizvodnje. Da bi zaustavili dramatičan rast isplata invalidnina, holandske vlasti sada od firmi s visokom stopom odštetnih zahteva za isplatu invalidnina zahtevaju da uplaćuju veće iznose za invalidsko osiguranje, čime tim kompanijama daju snažan podsticaj da osiguraju veću bezbednost na radnom mestu.

Ali smanjivanje odštetnih zahteva (te tako i isplata) invalidnina je samo polovina jednačine. Drugu polovinu čini vraćanje na posao onih koji su to u stanju u isplativ radni odnos. (U Americi se manje od jedan odsto onih s invaliditetom vraća na posao.) Rano delovanje i informativne kampanje o opcijama za povratak na posao nude obećavajuće mogućnosti. Mnoga ekonomska istraživanja pokazuju da radne veštine sve više opadaju što je neko duže bez posla; stoga su prekvalifikacija, informacije i programi za ponovno zapošljavanje veoma značajni.

Isto tako, Holanđani su sproveli sistem reforme socijalnih davanja za nezaposlene, kao što su to SAD učinile 1996, kada su se demokratski predsednik Bil Klinton i Kongres pod kontrolom republikanaca složili oko vremenskih ograničenja njihovog trajanja, te kriterijuma za obuku i zapošljavanje. Rezultat toga je da holandski sistem socijalnih davanja za nezaposlene sada od korisnika zahteva da dokažu da aktivno traže posao pre nego što steknu pravo na njihovo korišćenje; da tokom perioda primanja socijalne pomoći volontiraju u javnim službama; te da prihvate zaposlenje čak i ako to znači dugo putovanje do posla.

Američka reforma sistema socijalnih davanja iz 1996. podstaknuta je inicijativama pokrenutim u saveznoj državi Viskonsin. I kao što se za reforme sprovedene u Viskonsinu pokazalo da su model koji je moguće uspešno primeniti na nacionalnom nivou, tako bi i reforme u jednoj članici Evropske unije mogle da podstaknu inovacije drugde u EU i širom sveta. A uspešne političke reforme koje bi se širile poput zaraza upravo su ono što je Evropi i svetu najpotrebnije.

Da bi se pokazalo zašto je to tako, razmotrimo visinu poreske stope dovoljnu da se od nje plate sve socijalne beneficije, koja je ravna prosečnom nivou beneficija u odnosu na prihode poreskog obveznika pomnoženom s udelom izdržavanog stanovništva (brojem onih koji primaju beneficije). Što je viši prosečni nivo socijalnih beneficija, i/ili udeo izdržavanog stanovništva, potrebna je viša poreska stopa da bi se te beneficije isplatile.

Ono što je apsolutno sigurno jeste da će broj onih koji primaju pomoć rasti bukvalno svuda, zahvaljujući nepovratnim demografskim trendovima. Kombinacija produženog očekivanog trajanja života, niže stope rađanja, te, u nekim zemljama (uključujući SAD) odlazak u penziju bejbi-bum generacije, rođene posle Drugog svetskog rata, sugeriše brz rast broja izdržavanog stanovništva po osnovu starosti.

U SAD će, na primer, odnos od jednog penzionera na tri zaposlena u naredne tri decenije doći do odnosa jedan penzioner na dva zaposlena. U Italiji i Nemačkoj će taj odnos biti jedan prema jedan. A za jednu generaciju udeo stanovništva starijeg od 65 godina u Kini postaće veći nego u SAD.
Razumne reforme politike koje moraju da budu usvojene, poput holandskih reformi sistema invalidskog osiguranja i socijalnih davanja, doneće dodatnu dividendu u snižavanju udela zavisnog stanovništva. To neće biti dovoljno da se na neograničen rok osiguraju stabilne javne finansije. Ali, pokazujući da postoje lekovi za holandsku bolest, Holandija nam je svima dala lekciju od neprocenjivog značaja.
Copyright: Project Syndicate, 2014.