Kako se kali Smederevo

Koliko god bio otrovan, dim koji izlazi iz pogona Železare ovom gradu znači život! Ovako Mileta Gujaničić, predsednik Nezavisnog sindikata metalaca Železare Smederevo započinje razgovor o fabrici u kojoj radi decenijama. Iako nije optimista, svestan činjenice da postojeće održavanje fabrike nije realno, Gujaničić, baš kao i 5.100 radnika Železare, a verovatno i svih stotinak hiljada stanovnika ovog grada, siguran je da Železara ne sme stati. Time bi ovaj grad, koji je do odlaska američkog Ju-Es stila prednjačio po visini zarade u Srbiji, praktično umro. Jer, od zarade metalaca u nekadašnjem Sartidu, ne živi samo njih 5.000 i njihove porodice, nego ceo ovaj, ne tako mali grad. Upravo od tih plata pune se kase trgovaca, zanatlija, ugostitelja, ali i zaposlenih u gradskoj upravi i drugim administrativnim delatnostima.

NIN je Železaru, ali i Smederevo, jedini srpski centar industrije čelika, posetio nekoliko dana nakon vesti koja je stigla iz kabineta predsednika Srbije Tomislava Nikolića da je ruska kompanija Uralvagonzavod ozbiljno zainteresovana da kupi postrojenje iz koga su Amerikanci izašli 2012, vrativši ga Srbiji uz simboličnu cenu od jednog dolara. I nakon izjave v. d. ministra privrede Igora Mirovića da za Železaru, sa kojom ni pomenuti Ju-Es stil nije znao da izađe na kraj, postoji mnogo interesenata, za NIN niko nije bio spreman da kaže ništa više od toga. Ni koliko je tačno kompanija navodno zainteresovano za proizvodnju čelika u Srbiji, ni ko su one, dokle su odmakla njihova interesovanja i u kom roku bi Železara mogla dobiti novog vlasnika.

Taj Uralvagonzavod je prazna priča. Uopšte nemam poverenja u nekoga ko je već jednom hteo da kupi Železaru pa onda odustao. Nemamo informacije da li su oni dolazili u fabriku, gledali naše finansijsko i tehnološko stanje, ali sumnjam da su oni ozbiljni kupci, kaže za NIN Gujaničić.
Još manje veruje u priču ministra Mirovića da se, maltene, kupci otimaju za Železaru, jer, kako kaže, fabrika je u veoma teškom stanju, a radnicima bi već ovog meseca plata mogla da kasni, pošto se priča da će i neki drugi poverioci, baš kao što je to nedavno uradio Srbijagas, uskoro aktivirati menice.

Sa druge strane, Bojan Bojković, izvršni direktor za finansije Železare, potvrđuje Mirovićevu izjavu. Ne želi da otkrije koliko se tačno investitora interesuje, ali otkriva da su austrijski investicioni fond Vestvud i ruski Uralvagonzavod neki od potencijalnih kupaca. Bojković, međutim, ne krije da Železara Smederevo stoji prilično loše i da joj nedostaju velika obratna sredstva.

Trenutno radimo sa 60 odsto kapaciteta jedne visoke peći i proizvodimo oko 50.000 tona čelika mesečno. Potražnja za našim proizvodima je veća od 100.000 tona, ali da bismo upalili i drugu peć Železari je neophodno između 400 i 450 miliona evra obrtnih sredstava. To su velika ulaganja i država sigurno nema taj novac, a uveren sam da nijedna inostrana kompanija iz ove oblasti tolika sredstva ne ulaže iz svog obrtnog kapitala, već pre svega iz zaduživanja, kaže Bojković za NIN.

A kad smo već kod zaduživanja, izvršni direktor ne želi da kaže koliki su dugovi i gubici ove fabrike, ali prema podacima iz Agencije za privredne registre, Železara je 2012. zabeležila gubitak od 3,2 milijarde dinara ili nešto manje od 30 miliona evra, dok je on u 2011. bio pet puta veći.
Kritikujući analitičare koji, kako kaže, bez poznavanja činjenica iznose stavove o fabrici, Bojković odgovorno tvrdi da Železara od države ne dobija nikakve subvencije.



To je neistina. Mi iz budžeta ne dobijamo ništa, a pritom državi redovno plaćamo poreze i doprinose. Kasnimo sa plaćanjem dobavljača, pa i struje, vode i gasa, ali nismo toga oslobođeni. Planiramo za mesec ili dva da počnemo da izmirujemo na vreme svoje obaveze. Dakle, država Železari jedino pomaže garancijama za kredite kod komercijalnih banaka, kaže Bojan Bojković.

Prema podacima iz ovogodišnjeg budžeta, Železari će se garantovati zaduživanje od 30 miliona evra, a u indirektne obaveze spada i desetak garancija Fonda za razvoj od gotovo 90 miliona evra i oko 70 miliona dolara, koje bi mogli platiti poreski obveznici. A neki od tih dugova na naplatu dospevaju ove godine. Ne treba zaboraviti da je i Fiskalni savet u svojoj oceni budžeta upozorio da postoji rizik da rashodi za Železaru budu veći od planiranih.
Ipak, zatvaranje čeličane, barem zasad, niko ne pominje. Kako čujemo, i u Vladi svesni su da bi gašenje Železare značilo istovremeno gašenje ovog grada, ali i socijalne nemire.
Valjda se zato i opozicija, ali i građani s kojima smo razgovarali na smederevskim ulicama, nadaju da će se kupac uskoro pojaviti. Kako nam reče penzioner koga smo zatekli u šetnji, nada je jedino što im preostaje.

Kamo sreće da nismo ni gradili tu fabriku, nego se bavili poljoprivredom, kada nam je već od Boga data zemlja, kuka ovaj Smederevac. On, naravno, ne veruje u prastaru anegdotu o tome kako je jedan od prvaka komunističke Jugoslavije Draža Marković 60-ih godina prošlog veka naredio da se gradi nova železara, jer je meštane razumeo da kažu kako tamo uspeva gvožđe umesto grožđe, ali ovaj penzioner kao da žali što su umesto vinograda dobili čelik i fabriku u čijim rukama je sudbina celog grada. Bez obzira na vino, možda čuvenije i od Železare koja je u Smederevu podignuta još 1913, Smederevci su svesni da se vreme vinogradarstva ne može vratiti. Uostalom, o tome svedoči i pusti Godomin, kome se od naraslog korova jedva može i prići. Muči ih, međutim, sumnja može li se vratiti i vreme čelika.

Indikativno je to da se Uralvagonzavod ponovo pojavljuje kao strateški partner, ali kao građanin ovog grada i kao lider DS-a u ovom gradu voleo bih da dođe bilo ko. Sadašnja vlast je 2003. osuđivala prodaju Železare Ju-Es stilu, a sada bismo svi voleli da se Amerikanci vrate. Svesni smo činjenice da je postojeće stanje neodrživo i da ne može Železara živeti na leđima budžeta i poreskih obveznika, ali njeno gašenje bi bilo još gore, kaže za NIN Dobrica Glišić, v. d. predsednika gradskog odbora DS-a u Smederevu.

I zaista, zaposleni u fabrici čelika, ali reklo bi se i svi Smederevci tuguju zbog dana kada je Ju-Es stil najavio povlačenje. I ne samo zato što je grad tada bio daleko bogatiji, a fabrika uspešnija, nego se i danas, dve godine nakon odlaska, u krugu Železare mogu primetiti tragovi industrijsko-korporativne kulture koju je bivši poslodavac ostavio. Pravila i procedure koje su učili i poštovali od 2003. naovamo važe i danas. Zato u sindikatu i ističu da su tehničke i proizvodne karakteristike fabrike bolje nego ikada, a sve to, najpre, zahvaljujući Ju-Es stilu koji je samo u ekološko unapređenje investirao na desetine miliona evra.

Nismo deca, znamo da ovako ne može još dugo. Plašim se da je budućnost Železare zapečaćena, iako tako ne mora da bude. Evropska unija u svojim dokumentima planira povećanje udela industrije čelika u BDP-u za nekih šest odsto do 2020. Oni svoje čeličane subvencionišu, a kod nas se samo pominje gašenje. Shvatam ja da je ova proizvodnja skupa, ali nadležni će morati da pronađu rešenje, kaže lider Nezavisnog sindikata metalaca.
Za njega je rešenje u promeni proizvodnje i investicijama u više faze prerade. Verujemo da nam nema budućnosti bez otvaranja novih pogona koji bi proizvodili lim za auto-industriju, čelik za građevinsku industriju i cevi za Južni tok. Država jednostavno mora da pomogne svoju industriju na taj način, ako ne želi socijalni bunt, poručuje Mileta Gujaničić.

I on, ali i drugi zaposleni sa kojima smo razgovarali, kivni su na državu jer je sve ove godine dizala ruke od Železare. Može li se u bilo kojoj državi desiti da se grade mostovi, a da za njih ne uzmete ni metar domaćeg čelika, već sve uvozite, pita jedan od rukovodilaca Železare.
Za razliku od Gujaničića, Bojković kaže da Železara neće menjati proizvodnju i da bi za njeno uspešno funkcionisanje trebalo završiti železničku infrastrukturu i uložiti u liniju za galvanizaciju, odnosno zaštitu od korozije lima potrebnog auto-industriji. Ipak, na naše pitanje ima li država plan B, odnosno šta će biti ukoliko se od tolikih interesenata ne pojavi nijedan ozbiljan kupac, Bojković odgovara: U toku je izrada plana koji bi podrazumevao funkcionisanje Železare u vlasništvu države, ali bez gubitaka. Moguće i uz profit, jer se tržište čelika oporavlja. Ipak, verujem da je Železara interesantna kupcima, njen problem je samo tekuće finansiranje. Zato i moramo što pre pronaći rešenje.

Nema, naravno, odgovora na pitanja za koliko bi se Železara prodala i da li bi budući vlasnik kupio 100 odsto fabrike ili je u pitanju partnerstvo sa državom. Bojković jedino kaže da se traži ozbiljan kupac, dovoljno jak da garantuje ostanak u fabrici i jednako jak da u nju unese ozbiljan obrtni kapital. O ceni će odlučivati vlasnik - država, ali on nema ništa protiv da je takvom kupcu damo i po simboličnoj ceni.
Zna se i da bi država, najverovatnije, morala na sebe da preuzme dugove Železare prema bankama, dok bi zaposleni i dugovanja dobavljačima bili obaveza budućeg kupca. Ako takav uopšte postoji, jer su od februara 2012, kada je država za dolar otkupila Železaru od Amerikanaca, propala dva tendera zato što niko, uključujući i ponovo aktuelni Uralvagonzavod, nije dostavio bilo kakvu ponudu.
A da zlo bude gore, i ovakva kakva jeste, sa proizvodnjom desetostruko manjom od mogućnosti, Železara je i dalje jedan od vodećih srpskih izvoznika! To, naravno, manje govori o samoj Železari, a mnogo više o snazi domaćeg izvoza.