Intimni momenti druga Tita

Kada je pre godinu i po dana Vladimir Tomčić, tada novi direktor Filmskih novosti, zakoračio u depo ove slavne kuće koja je kamerom revnosno beležila istoriju SFRJ, mogao je očekivati da će naći obilje neemitovanog materijala, ali verovatno nije pretpostavljao da postoji čak 6.500 kilometara cenzurisane dokumentarne filmske trake. Iako ne krije na sebi obavezno alternativnu istoriju ovih prostora, svakako čuva njen skrajnuti, nepodobni deo, kako nekada od javnosti, tako, ispostaviće se, sada od zaborava.



Ta će traka biti pretočena u televizijski serijal gde će 26 reditelja iz bivših jugoslovenskih republika kroz 29 epizoda pružiti svoje neinstruisane vizure važnih događaja iz zajedničke istorije. Rezultat će, nada se Tomčić, biti argumentovana i balansirana vizija nekadašnje države. Naročito njenog doživotnog predsednika.



Tito je bio sniman svakodnevno, po nekoliko sati, a samo je manji deo mogao biti iskorišćen za Filmske novosti koje su u formi žurnala bile jednom nedeljno puštane pre bioskopskih predstava. Bila je to svojevrsna televizija pre televizije govorilo se o politici, nauci, sportu, kulturi... Razumljivo, nemontirani materijal zanimljiviji je od prikazivanih zvaničnih, dostojanstvenijih situacija i kadrova gde Tito lepše izgleda, predočava Tomčić za NIN i dodaje da su dosadašnja istraživanja samo potvrdila, kako je rekao, veliku istinu da o Titu i dalje znamo taman onoliko koliko je on to želeo.



Primera radi, dva njegova prokazana saradnika, Aleksandar Ranković i Milovan Đilas, zastupljeniji su u neemitovanom materijalu od svih ostalih ličnosti zajedno, što samo ukazuje na to da im je najveći sin naših naroda i narodnosti poklanjao začuđujuće mnogo pažnje. Serijal bi otuda trebalo da rasvetli njihove turbulentne odnose, kao, uostalom, i niz mitova koji nas i danas opsedaju od državnog odnosa prema umetnosti i maršalovog poverenja u JNA, preko sudbina i danas misterioznog Koče Popovića i prve dame, Jovanke Broz, do, naposletku, Titovog odnosa s pojedinim svetskim vladarima čija je reputacija u međuvremenu ruinirana.



Ako su poslednji etiopski car Selasije, indonežanski predsednik Sukarno ili Gadafi iz današnje perspektive bili ratni zločinci u svojim zemljama, Titu su bili neophodni kao saradnici u Pokretu nesvrstanih. Međutim, bio je intimus i sa Čaušeskuom, Amin Dadom, Kim Il Sungom, Rezom Pahlavijem... Čaušesku je, na primer, često letovao na Brionima, nekoliko puta je napravio pravi pomor u lovištu Karađorđevo. To nije protokolarno viđanje, već intimiziranje. Tito je, za razliku od nekih svojih gostiju, pak, ostao neokaljan. Mudra politika i angažovanje u nesvrstanima gumicom su obrisali neslavne epizode poput Golog otoka, objašnjava Tomčić i napominje da je Jugoslavija neosporno izvorište naše sadašnjice, ma šta ko mislio da je civilizacijski vrhunac Balkana ili, pak, grobnica ovdašnjih naroda.



Verovatno je zato bivša zajednička država kafanska tema koliko i akademska, od Vardara do Triglava, čak 20 godina nakon krvavog rata. Postala je svojevrsno predistorijsko, mitološko vreme, sa svojim božanstvima, manjim i većim, herojima, raskolima i legendama. Vreme, dakle, o kojem se malo šta pouzdano zna i o kojem se neprestano ispredaju predanja. Upravo zato će epizode režirati kako stariji reditelji, poput Gorana Markovića, Đorđa Kadijevića, Danisa Tanovića i Milčeta Milčevskog, tako i mlađe kolege, među kojima je i talentovani Petar Ristovski. Ovakva podela posla, uveren je on, rezultiraće uzbudljivim dokumentarnim filmovima.



Lik Tita je i danas, više od trideset godina nakon njegove smrti, misteriozan. Moja generacija ga doživljava s distance, bez ikakve ostrašćene simpatije ili mržnje. Nismo bili svedoci tog vremena i njegov duh možemo samo da domaštamo. Naša mišljenja formirana su na osnovu arhivskih materijala, literature, filmova, govori Ristovski za NIN i izbor svoje teme, Informbiro i Goli otok, obrazlaže uverenjem da je reč o prekretnici socijalnog razvoja našeg naroda u bliskoj prošlosti. Goli otok smatram jednim velikim zločinom nad čovekom. Potrudiću se da budem što precizniji u iznošenju činjenica i numeričkih podataka o žrtvama, torturi i eksperimentima koji su sprovođeni nad zarobljenicima. Mislim da će to biti dovoljno dramatično po sebi, dodaje on.



NJegova namera je da film ima konvencionalnu strukturu i da bude zasnovan na spoljašnjem sukobu između Tita i Staljina, kao i konfrontaciji principa KPJ s rusofilima i pritajenim protivnicima i žrtvama partije. Delo će, napominje naš sagovornik, pored istorijskog istraživanja obuhvatati i umetničko, te je nemoguće uraditi ga u hermetičnoj sredini, već je neophodno katkad ići stranputicama i biti u zabludama. Mogu da kažem da ću koristiti sve simbole i znakove koji će mi pomoći da budem objektivan, da ostanem u vizuri mlađe generacije i da ne ostavim mnogo prostora za nagađanje, zaključuje Ristovski.



Filmska i televizijska rediteljka Ana Maria Rosi, između ostalog autorka srpskog dela nagrađivanog filma Neke druge priče, odabrala je podjednako zamamnu temu.
Te 1971. bila je neka čudna berba. Do danas je vreme srpskih liberala i hrvatskog MASPOK-a ostalo kao nešto što još uvek žulja i postavlja pitanja. Nekome ko, kao ja, tad još nije bio rođen, najintrigantnije je ono hipotetičko pitanje šta bi bilo da je... Šta bi bilo sa Srbijom danas da 1971. nisu sklonjeni neki misleći ljudi, da su opstale neke progresivne ideje, da li bi ova zemlja doživela sve ono što je preživljavala u narednim decenijama? Zašto je tada, više nego i u jednom periodu SFRJ, bilo toliko cenzure? Kako bi izgledala današnja srpska kultura bez crnog talasa, nabraja Rosijeva za NIN i dodaje da je i dalje fascinantno kako su se ova dešavanja u Srbiji i Hrvatskoj vremenski poklopila, iako su imala malo toga zajedničkog. Veruje da je potonja hrvatska politika dramatično određena tadašnjim odnosom države prema hrvatskim disidentima, od kojih su, srećom, neki još živi i raspoloženi da govore.



Za našu sagovornicu, upravo su nedostatak pripremljenog odgovora i prilika da s ovolikom distancom i bez predrasuda čita i istražuje o ovoj kontroverznoj temi zanimljivi po sebi. Kopanje po arhivskom materijalu Filmskih novosti je nešto što istinski uzbuđuje. Kad god odem u montažu, imam osećaj kao da sam u vremeplovu. Posle gledanja tih starih snimaka izlazim s izrazom lica kao Majkl DŽ. Foks u Povratku u budućnost kad sretne svoje roditelje u prošlosti. To je posebna vrsta putovanja kroz politiku, privredu, modu, film, fudbal..., objašnjava ona slikovito.

Rediteljka nagrađivanog ostvarenja Cinema komunisto, Mila Turajlić, poziv da učestvuje dobila je još dok je u arhivi istraživala za svoj prethodni film. Moguća tema njene epizode, radne akcije, otvara, kako tvrdi za NIN, više pitanja učešće zajednice u procesu modernizacije ratom opustošene zemlje, ulogu omladine u izgradnji socijalističkog političkog poretka, kao i ideju da je pojedinac u stanju da se identifikuje za nešto više od ličnog interesa i da se uključi u ostvarivanje društvenog interesa. Napominje, međutim, da je i ovaj aspekt života u SFRJ danas dosta sporan, jer postoje brojna čitanja radnih akcija, sve do ciničnog doživljavanja volontiranja kao izrabljivanja.



Mora postojati svest da je i ta istorijska arhiva snimana s nekom namenom. Dakle, objektivne slike ne postoje ni u istorijskom arhivskom materijalu, pa ni u današnjem baratanju tim materijalom. Za mene je obrada istorijskih tema putem dokumentarnog filma više pitanje umetničkog istraživanja ličnih istina, ispitivanja funkcije privatnog i društvenog sećanja, a i osvešćivanja u čitanju konstrukcije filmske slike, nego doprinos u etabliranju nekakvih konačnih, istorijskih istina. Smatram da tu vrstu posla treba ostaviti istoričarima, predočava ona i dodaje da je uloga autora prevashodno da filmskim i dramaturškim tretiranjem istorijske teme postavi određena pitanja nad kojima će, zajedno sa svojim gledaocima, moći da se zamisli.
Pitanja o Jugoslaviji, na kraju krajeva, ne manjka, a serijal koji bi trebalo da se na javnom servisu prikazuje od jeseni možda će konačno ponuditi i neke održive odgovore, kakvi god oni bili.