Zli udes

Sedmi rediteljski igrani film Srđana Dragojevića Atomski zdesna počiva na jednoj nemogućoj premisi: da bude potpuno drugačiji od Parade (što je za svaku pohvalu!), ali da bude utemeljen na sličnim narativnim i dramaturškim postulatima. Ovaj contradictio in adjecto rezultira neuspešnim, premda ne i nezanimljivim filmom, koji vedru nonšalanciju Parade smenjuje daleko sumornijim tonovima.

Fokusirajući se na beogradskog tajm-šer prodavca Mladena, kojeg na hrvatskom primorju zatičemo na poslu, među interesentima iz svih bivših jugoslovenskih republika, Atomski zdesna se još u startu ukazuje kao kalkulativni film. On je to iz razloga što svesno igra na kartu njegove regionalne gledanosti, budući da spaja, dovodi u vezu i razvija relacije između junaka iz čitavog prostora bivše Jugoslavije, sa svim imanentnim im diferencirajućim označiteljima, počev od jezika, manira, mentaliteta Nesumnjivo da Dragojevićev film time dobija na živopisnosti ali, dobijajući na živopisnosti na jednoj strani, Atomski zdesna gubi na koherenciji i čvrstoj povezanosti na drugoj. Suviše veliki broj likova pokazao se za Dragojevića kao opterećenje a manje kao vezni faktor, budući da mu neki likovi jednostavno štrče iz fakture, i njihovim uklanjanjem nimalo se ne bi poremetila unutrašnja stabilnost filma. Takav je, na primer, lik Envera (prilično nerazvijen), a pri pažljivijem gledanju još bi se neki od aktera prisutnih u filmu zatekli u potpunoj ili delimičnoj disfunkciji.

Motivacijski plan filma Atomski zdesna takođe predstavlja priličan problem. Iako, na sreću, ne remeti ritam, on mnoge nakane ostavlja nedorečenim i s vremena na vreme u filmu predstavlja svojevrsni narativni deficit. To je možda najuočljivije upravo u tretmanu Mladena (Srđan Todorović), glavnog junaka filma, budući da nema ubedljivog opravdanja (ili ga bar mi ne vidimo!) za njegovu moralnu transformaciju iz problematičnog biznismena, do osvešćenog pojedinca unutar kancerogenog sistema, u čijim malignim društvenim igrama participira kao saučesnik. Moguće je, naravno, rotiranje ove interpretacije tvrdnjom da ideja ovog filma vodi do toga da kriminalizovani predumišljaj završava (katarzičnim) samoosvešćenjem nakon katastrofičke situacije. No, gledajući Atomski zdesna, izostaje utisak preterane ubedljivosti. Premda ga njegov fragmentarizacijski prosede čini s režijske tačke gledišta veoma trendy filmom, Atomski zdesna povremeno preuzima televizijsku fakturu, gotovo poštujući konvencije TV serija.

Kao oblik angažovanog filma, Atomski zdesna je, nema govora, do koske zagrizao u aktuelne izdanke kriminalizovanih formi prevare koje su faktično zadobile građanski status. NJegove neonoarovske aspiracije nisu uočljive samo u dramatičnom finalu filma gde se koketiranje s tragedijom pretvara u zli udes.

Paradoksalno, u situaciji smo da kritikujemo nešto što srpskom filmu uistinu nedostaje i za čim redovno kukamo. No, ono što je Paradu učinilo meta mestom srpskog filma, u filmu Atomski zdesna ostaje na nivou elaboracije. Tamo gde se abrazivni stil Parade pretvara u igru i gde naprosto svi oblici kriticizma proističu iz benignosti, što film rasterećuje svake pretencioznosti, u ovom filmu oni su strukturirani više kao teza. Dok u Paradi vidimo Dragojevića kako se ludo zabavlja i ne haje za to da li mu se veruje, u Atomski zdesna ga vidimo kako se trudi i traži saučesništvo gledaoca.