Stvari koje dobro rade

Predstave poput Slavne Florens idealne su za promišljanje u Srbiji uvek aktuelnog pitanja kako bi dobro komercijalno pozorište trebalo da izgleda. Ova uspešna (brodvejska) formula još jednom pokazuje i dokazuje kako je ta forma u osnovi jednostavna i efikasna.
Solidan, vešto napisan tekst zasnovan na biografiji živopisne Florens DŽenings, znalački kombinuje pasaže gotovo slepstik komedije sa dramskim momentima gde se ta suluda zanesenost jedne žene umetnošću za koju nema nikakav talenat posmatra i analizira sa puno nežnosti i razumevanja. Tim postupkom, ono što isprva nalikuje vicu, postaje dirljiva priča o posvećenosti, koja, upravo zbog svoje nepretencioznosti i jednostavne iskrenosti, uspeva da nas i nasmeje i uzbudi i potrese. Florens DŽenings je dakle istorijska ličnost, žena koja je uprkos svom frapantnom nedostatku talenta izgradila karijeru operske pevačice, zapravo postala nezaobilazni joke of the town kako to Amerikanci vole da kažu. NJena groteskna vera u sopstveni talenat patetičan je izraz ogromne ljubavi prema muzici, te upravo ta činjenica razoružava njenu okolinu, navodeći ih da čista srca učestvuju u igri njenih zabluda. Pored sve svoje poslovične predvidljivosti, opštih mesta i naivnosti, predstavi je ipak teško odoleti upravo zbog već pomenute nepretencioznosti, ali i zbog njene univerzalnosti koja se sa lakoćom uspostavlja.

Đurđa Tešić kao da se u svom rediteljskom pristupu držala američke poslovice koja više-manje kaže ne pokušavaj da popraviš stvari koje dobro rade. Polazeći od činjenice da ovakve predstave pre svega profunkcionišu zbog glumaca i njihovog intimnog odnosa prema liku koji tumače, sva pažnja je s pravom upravo usmerena ka tom aspektu predstave. I mada su se Ivan Mihailović i Tamara Dragičević pokazali kao solidni sparing partneri, s razvijenim smislom za komično i dosta dobrim tajmingom, centar predstave svakako je Gorica Popović i njena Florens. Retko se na sceni vidi da se tako prirodno i tako uspešno stope glumačka ličnost i lik koji glumac tumači. Potpuno svesna efekta koji ima na publiku, balansirajući sa veštinom između patetike i groteske, strasno i emotivno braneći svoju Florens, Gorica Popović uspeva istovremeno da bude smešna i dirljiva, iliti dirljiva upravo zato što je smešna. Taj izvanredan emocionalni upliv glavne glumice, kombinovan s njenim komičarskim talentom i sigurnošću u sopstvene mogućnosti pomeraju predstavu u domen osvešćenog kempa. Jer usred sve te buke i smeha, postoji taj trenutak istine kada vas ova predstava, na svoj skroman i diskretan način, lišen bilo kakvog intelektualizma, suoči sa sopstvenim životnim izborima. Kratak tekst koji je glumica napisala za program predstave završava se njenom željom da nam bude prijatno. Pa želja joj je ispunjena, u potpunosti.