Srpska vojska je bila među najmodernijim u Evropi

U delu Beča gde se nalazi Vojnoistorijski muzej smeštena je još jedna poznata građevina povezana sa istorijom Srba: dvorac Belvedere kneza Eugena Savojskog, koji je oterao Turke do ispod Save i Dunava, zauzeo i Beograd.Posle toga, u Belvederu je živeo Franc Ferdinand sa porodicom; 25. marta 1941. je u Belvederu Kraljevina Jugoslavija potpisala Trojni pakt sa Hitlerovom Nemačkom, kojoj se Austrija pridružila 1938.

Od Belvedera se peške lako stiže do Arsenala - treba samo proći kroz zelenilo Švajcarskog parka. Nastavljamo razgovor sa Kristijanom Ortnerom, koji dobro poznaje istoriju srpsko-austrijskih odnosa u nekoliko poslednjih vekova.

Šta je Austrougarska zapravo htela da postigne ratom protiv Srbije 1914?

Možda da prisvoji samo Mačvu. Austrougarska nije htela da zauzme srpska područja, znajući da bi joj još veći broj Srba u državi dodatno opteretio unutrašnji balans. Srbiju Austrougarska nije htela da anektira. Suprotni stavovi su netačni, ali provlače se do danas. Austrija nije htela teritoriju Srbije! Međutim, Srbija se posle balkanskih ratova toliko uvećala da je više nije bilo moguće lako poraziti. To je možda bilo moguće 1908. Međutim, nakon što je Srbija za dve trećine povećala svoju državu u 1913, administrativno i infrastrukturno integrisala nove teritorije, shvaćeno je da Srbija ne može biti usputno ratište.

Prethodno, šta je Konrad hteo da postigne preventivnim ratom protiv Srbije?

Smatrao je da bi poražena Srbija bila trajnije izbačena sa scene kao potencijalni protivnik. Austrougarska bi onda mogla da se posveti drugim potencijalnim ratištima. Uostalom, Šlifen je u Nemačkoj 1905. takođe razmišljao o preventivnom ratu protiv Francuske. Takva razmatranja nisu bila potpuno strana načelnicima generalštabova - uključujući Radomira Putnika. Putnik je pre balkanskih ratova razmatrao mogućnost preventivnog rata protiv Osmanskog carstva.

Dobro, Austrougarska nije krenula u preventivni rat protiv Srbije. Srbija je ojačala, uprkos gubicima u balkanskim ratovima, posle njih je postala mnogo opasnija vojna sila. Šta je tad planirao austrijski vrh?

Rekli su: Jao, sad imamo moćnog protivnika na Balkanu! Osim toga, znali su da bi, u ratu protiv Srbije, na srpsku stranu došla Rusija. U ovakvoj konstelaciji, istovremenom ratu na Balkanu i Rusiji, Austrougarska ne bi imala dovoljno trupa da parira ojačaloj i uvećanoj srpskoj vojsci.

Pre nekoliko godina, kad smo prvi put razgovarali o ovoj temi, rekli ste mi da je srpska vojska u godinu 1914. ušla u vrhunskoj formi.

Srbija je 1912. i 1913. vodila dva moderna rata. Izgubljen ratni materijal je nadomešten, većinom modernim francuskim naoružanjem i drugom vojnom opremom. Srpske oružane snage su bile moderno opremljene, pogotovo trupe prvog poziva. Osim toga - i posebno važno - srpski oficiri imaju ratno iskustvo. Oni znaju kako deluje moderno brzometno naoružanje, mitraljezi i drugo novo oruđe i oružje. S druge strane, Austrougarska je, pre 1914, poslednji rat vodila 1878, a i to je bio relativno mali rat. Austrija 1914. nije bila spremna za moderno ratovanje. Istovremeno, Srbi su bili, zbog svoje istorije, prilično borben narod. Ratna kultura je u Srbiji bila jače izražena. Ovo ne govorim kao uvredu. Naprosto, većina Srba je znala da puca, a stanovnici Austrougarske monarhije ne baš. Već to je činilo konstelaciju teškom za Austrougarsku.

Ipak, samo jačanje Srbije nije dovelo do rata.

Kao što sam rekao, car Franc Josif je težio stabilnosti na Balkanu. S druge strane je bio predsednik srpske vlade Pašić, koji je bio veoma uspešan - i samopouzdan posle pobeda i proširenja Srbije 1912-1913. Srbija počinje snažnu agitaciju u delovima Austrougarske u kojima žive Srbi i drugi Južni Sloveni. Regrutuju se ogorčeni mladići, ne uvek uspešni u školi... Mlada Bosna je zato bila odlična za regrutaciju nezadovoljnih.

Ipak, u novoj organizaciji je bio i Ivo Andrić, nesumnjiv intelektualac, nobelovac...

...da, ali za Principa i Čabrinovića se ne može reći da su bili naročito uspešni. Za sve su krivili Austrougarsku. Ovde moram napomenuti i da je u BiH Srbima u celini bio mnogo bolji životni standard nego, na primer, u novopripojenim delovima Srbije posle balkanskih ratova. Ipak, deo ljudi u BiH je bio nezadovoljan austrougarskom vlašću. To je činjenica.
Istovremeno, u Srbiji se uočava diskrepancija između vlade i vojske. Vojska je sve samouverenija. To je očito u državnoj upravi u novim srpskim zemljama. Vojska tamo čini šta hoće - uključujući mnoge scene koje nisu ni lepe, niti neophodne. Pašić ima tamo velike probleme da stvari stavi pod svoju kontrolu. Danas bi rekli da srpska tadašnja vlada nije bila stoprocentni gospodar vojsci. U vojsci postoji udruženje Ujedinjenje ili smrt. Ukratko, vojska ima veoma jaku nacionalnu ideološku bazu. Ovakav razvoj događaja stvara Srbiji probleme - i to prerano! Poznato nam je da Pašić 1914. nije uopšte nameravao da vodi rat. Država je prvo morala da arondira veliko područje dobijeno nedavno završenim balkanskim ratovima. Srbija je imala previše posla u svojoj kući.

U vezi sa kontrolom nad vojskom - regent Aleksandar Karađorđević je u Solunu 1917. streljao Apisa i njegove saradnike.

Da, ali 1913. i 1914. su nacionalističke grupe unutar armije bile izuzetno jake. Strašan problem za Austrougarsku je bio i ruski uticaj na Srbiju. Moj stav je da je Rusija u to vreme delovala izuzetno imperijalistički, uz pritisak vlastitih nacionalnih, panslavističkih grupa. Rusija ide pravcem razbijanja Austrougarske, konfrontirajući se, s jedne strane, oko pitanja Poljske, s druge strane na Balkanu. To je bio veoma velik problem za Austrougarsku.

Kakav je bio prestolonaslednik Franc Ferdinand? U Bosnu je, juna 1914, došao upravo zbog vojnih manevara, te poginuo u Sarajevu.

Znamo da je Franc Ferdinand, u Krunskom savetu 1912. i 1913, kada je država bila na ivici rata, uvek bio protiv rata. Bio je protiv intervencije u krizi oko Skadra i Drača. Pritom to nije bilo iz humanizma - smatrao je da Austrougarska ne može dobiti istovremeni rat protiv Rusije i Srbije. NJegov sastanak sa nemačkim carom Vilhelmom, u dvorcu Konopište u Češkoj, neki nacionalni srpski istoričari nazivaju ratnim savetom. Radilo se, međutim, o nečem sasvim drugom. Ferdinand je izložio balkansku problematiku, u kojoj se najveća opasnost videla u stvaranju južnoslovenske monarhije izvan Austrougarske. Franc Ferdinand je jako naginjao južnoslovenskoj kraljevini u okviru habsburškog carstva. Težio je federalizmu - pri čemu je njegova politika, u biti, bila antimađarska.

Sažetak o Francu Ferdinandu glasi...

...Hteo je da ima kontrapunkt Mađarskoj. Hteo je da slomi moć veoma nacionalističke Mađarske, na taj način da ojača narode koji su bili izloženi mađarizaciji odnosno mađarskoj dominaciji. Želja Franca Ferdinanda je bila snažna država, u kojoj niti jedna nacija neće imati prevagu. Bio je, s jedne strane, federalist, ali istovremeno zagovornik jake monarhije.
Nažalost, nije nam poznato kako je svoje namere mislio da izvede, jer je ubijen. U svakom slučaju, bio je uveren u neophodnost reforme države. Hteo je da Sloveni dobiju veću ulogu, i to ne samo Južni Sloveni, nego i Česi i drugi. Ironijom sudbine, upravo je Slovenima naklonjen Franc Ferdinand, ubijen u Sarajevskom atentatu.

Možda je upravo zbog toga i bio najopasniji za težnje Srbije?

Da je uspeo da napravi trijalizam, južnoslovensku kraljevinu, srpska agitacija možda ne bi bila uspešna. Ko zna!?

Znamo da je Austrougarska nekoliko puta teško poražena u velikim bitkama na srpskom ratištu 1914? Kako ih vi vidite?

Rat je objavljen 28. jula. Srbija mobiliše 25. jula, sa prvim pozivom, koji je veoma dobro opremljen. Istovremeno, Austrija ima dilemu dva ratišta. Austrougarski komandant na srpskom ratištu, Oskar Poćorek, mora da se odluči kako da osigura Bosnu, a da istovremeno i sa severa napadne Srbiju. On donosi odluku - strateški ispravnu, ali operativno pogrešnu! On napada pravcem zapad-istok, popreko preko Drine, Kolubare, LJiga... Iako svi komunikacioni pravci u Srbiji vode pravcem sever-jug. To je bio izuzetno težak pravac napada: preko brda, pa preko reke, pa opet preko brda, pa preko reke....

Srpska vojska je očekivala napad sa severa. Srbi su kompletno iznenađeni pravcem napada, ali imaju unutrašnje linije odbrane - i poznaju svoju zemlju, teren na kojem se bore. Austrijanci imaju neke planinske jedinice, koje su zaista veoma moderne, ali nikako nisu mogli da steknu prevagu na frontu. Austrougarska brdska artiljerija je bila u reorganizaciji tih godina - i trebalo je da bude završena 1917! Srpska artiljerija je mogla da puca mnogo brže. Osim toga, logistika preko planina je bila izuzetno komplikovana za austrougarske trupe. Kada su Srbi uvideli kakav je zaista pravac i plan napada, pomerili su svoje armije i uveli ih u borbu u pogodnom trenutku.

Ovde je postojao još jedan problem. Austrijska vojska nije bila naviknuta da, nakon što se probiju protivnički redovi, neprijatelj ponovo uzima oružje u ruke. Komitske jedinice su za njih veliko iznenađenje, napadi ovih civila u pozadini. Usledile su teške represalije. Ovde moram da napomenem da sve srpske trupe nisu bile snabdevene uniformama. Mnogi nisu bili prepoznatljivi kao vojnici, pa nisu bili priznati kao regularne trupe, jer nisu nosili vojne oznake. U svakom slučaju, na obe strane je bilo ružnih scena.

U delu muzeja o Prvom svetskom ratu, koji sada renovirate, imali ste izložene fotografije o zlodelima austrougarske vojske. Na njima se vide obešeni civili - uključujući i žene - u okupiranoj Mačvi.

Na delu je bio preki sud. Bilo je i žena koje su pucale, govorili su. U međuvremenu sam, zahvaljujući i srpskim istoričarima, saznao i da je srpska artiljerija pucala na sanitetska okupljališta, označena crvenim krstom. Smatrala ih je pomoćnim ciljem. Srpska vojska je imala iskustva iz balkanskih ratova, u kojima je to bilo uobičajeno. U zapadnim armijama se to smatralo zabranjenim.
Bilo je mnogo pogubljenja, jer austrijske okupacione vlasti nisu mogle da neutrališu komite. Istovremeno, na drugoj strani, mnogi zarobljeni austrougarski vojnici su bili izloženi užasu.

Princip je na suđenju izjavio da nije hteo da uz prestolonaslednika ubije i njegovu ženu, već generala Poćoreka. Da li je bilo dobro što ga je promašio?

Poćorek je bio neverovatno neosetljiv za gubitke u redovima svojih trupa, kako vojnika, tako i oficira. Pokrenute su tri ofanzive. U trećoj je zauzet Beograd, ali to je bio samo uspeh za prestiž, jer je grad trebalo zauzeti na godišnjicu carevog dolaska na tron. Par dana kasnije su austrougarske trupe napustile Beograd, zato što nisu mogle da ga drže. Srbi potom napadaju austrijske trupe i u Bosni - i imaju problem koji su pre imale austrougarske trupe: popreko preko reka, pa gore-dole, uzbrdo i nizbrdo.... Na takvom terenu uspevaju da ih odbiju austrijske trupe drugog poziva. Ipak, ponavljam, srpska vojska je 1914. bila jedna od najmodernijih u Evropi.

MERZER

Vratimo se na vreme pobeda kneza Eugena Savojskog protiv Turaka: kod Sente, Petrovaradina, Beograda.... Koje eksponate tu smatrate najznačajnijim?

Imamo zaista veliku zbirku plena iz austro-turskih ratova. Paradoksalno, dok su tursko oružje i drugi predmeti tog vremena sačuvani kao trofeji, imamo mnogo manje tadašnje vlastite vojne opreme. Nastavljeno je njeno korišćenje, pa je potrošena. Što se turskih objekata tiče, imamo barjake, komandne šatore..., ali za srpsku publiku je svakako najinteresantniji tadašnji merzer iz Beograda.

Onaj mali, za koji mnogi misle da je model?!

Ne, to je original, prave je veličine. Postoji anegdota za koju ne znamo da li odgovara realnosti: austrijski tobdžija je, pijan, ubacio previše baruta u cev oruđa. Iz prenapunjenog merzera je kugla odletela mnogo dalje nego što je bilo planirano, pa je pogodila jedan od barutnih depoa osmanske vojske. Barutana im je razorena, posle čega nisu imali više municije - i to je pomoglo knezu Eugenu da konačno zauzme Beograd.