Kultura se ovde sistematski zatire

Nedavno nas je Janko Baljak (49) svojim filmom Anatomija bola emitovanom na RTS povodom petnaeste godišnjice bombardovanja zgrade ove televizije i pogibije 16 zaposlenih, još jednom podsetio na značaj svog angažmana kad je reč o dokumentarnom filmu.
Ovaj reditelj predaje dokumentarni film na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu i šef je Katedre za filmsku i televizijsku režiju. Ipak, i pored desetak dokumentarnih i dva igrana filma, Janko Baljak je najpoznatiji po filmu Vidimo se u čitulji iz 1995. godine, čiji su protagonisti beogradski kriminalci koji su uglavnom stradali u međusobnim obračunima. Kristijan Golubović je jedan od preživelih. Valjda ne postoji dokumentarac čije replike glavnih junaka zna napamet nekoliko generacija. Kao što je to jedan od retkih dokumentarnih filmova iz Srbije koji se prikazuje kao nastavno gradivo na pojedinim fakultetima u Evropi i Americi kao svojevrsna ilustracija o društvu u Srbiji devedesetih.

Kakva je razlika između filma Vidimo se u čitulji koji ste snimali 1994. i mogućeg nastavka koji biste snimali danas, 2014?

Do pre godinu-dve, bio sam uveren da nastavka ne može da bude. Ne samo zato što su ti ljudi završili kako su završili, već zato što se kriminal izmestio sa naslovnih strana i nema ga više onako kako ga je bilo u filmu Vidimo se u čitulji. O toj novoj generaciji koja je nasledila voždovački klan, klan sa Zvezdare ili Novog Beograda koji je neposredno predmet priče u filmu, mi malo znamo. Nema ih kao vidljivih ličnosti, nema novog Kristijana, a o nedavno uhapšenom Darku Šariću ima veoma malo informacija.

Zbog čega je to tako?

Mislim da su se promenila pravila ponašanja tog sveta. Promenili su pravila igre. Od klasičnih siledžija preobratili su se u nevidljive kriminalce koji su pribegli mnogo suptilnijim metodama, što je za nastavak filma bilo nevidljivo. Deo svojih ilegalnih poslova su prebacili u legalne sfere tako što su ušli u vlast. Međutim, ono što nas danas mentalno vraća u devedesete je činjenica da se neki modeli i obrasci ponašanja ponavljaju, u drugom obliku, naravno. Vratila se muzika koja podseća na devedesete, vratili su se ljudi koji je trebalo da budu lustrirani a nisu, vratila se vlast iz devedesetih i nije čudo što Kristijan Golubović kaže da je on u duši i srcu uvek bio član Srpske napredne stranke. Sada su njegovi na vlasti kao što su bili i devedesetih.

Bilo je i onih koji su govorili da ste svojim filmom Vidimo se u čitulji i vi doprineli popularizaciji kriminala?

Tačno je da postoje ljudi koji znaju od početka do kraja sve dijaloge tog filma, što je veoma čudno za jedno dokumentarno ostvarenje. Međutim, za razliku od sadašnjih novinara sa nacionalnih televizija koji lik i delo Kristijana Golubovića tretiraju kao poetu, pesnika, analitičara, slikara, filozofa... moj film je imao veoma jasnu poruku. Od samog naslova do kraja filma koji smo menjali jer su zahtevale jedna, druga, treća sahrana. Onaj ko hoće da čita taj film onako kako smo ga mi napravili, mora da čita poruku kako se kriminal ne isplati, da se ne isplati biti Knele, niti se isplati da umreš mlad i budeš lep leš. S druge strane, mislim da je, nažalost, ideja tog sveta iz devedesetih na izvestan način ostvarena i da su u neku ruku pobedili, bez obzira na to što su dali žrtve. Kristijan je u filmu vapio da kriminalci nisu dovoljno organizovani, da su seljaci, šabani sa lancima, a sada se vidi da su njihovi naslednici sa promenjenim stajlingom upravo dobro organizovani postali i deo vlasti.

Koliko vas je zanimala dokumentarna strana Osme sednice SKS 1987. godine, na kojoj je pobedila politička ideja Slobodana Miloševića, a protiv koje je bio vaš otac Momčilo Baljak, jedan od osnivača pozorišta Dadov, novinar i urednik Radio Beograda, a tada član Predsedništva CK Srbije?

Imam jedan film koji sam radio za B92, Srbija u kontejneru, koji počinje glasanjem na Osmoj sednici, kada na pitanje ko je protiv, moj otac i još sedmorica u sali dižu ruke. Slobodan Milošević lično broji glasove protiv. Na pitanje ko je za, cela sala diže ruke. Tog trenutka, Milošević je odredio političku sudbinu ove osmorice, među kojima su bili Ivan Stambolić, moj otac i ostali. Neki od njih su prebrzo završili svoj život, neću da kažem zbog Osme sednice, ali moj otac jeste otišao prebrzo, neko je završio u kreču na Fruškoj gori... Ta sednica je bila početak našeg horora, a za mene lično to je bio najdramatičniji trenutak moje mladosti. Nisam uspevao svoje bliske prijatelje i rođake da ubedim kako nam se približava veliko zlo oličeno u pojavi Slobodana Miloševića. Danas je lako biti pametan, ali onda je većina krenula za onim što nas je sve skupa mnogo koštalo i čije posledice osećamo i danas.

U dva dela filma Anatomija bola, pokušali ste da kažete i šta je ostalo nedorečeno u slučaju bombardovanja NATO aprila 1999. kada je u zgradi TV Beograd poginulo 16 zaposlenih. Znam da ste hteli da radite i treći deo, ali niste uspeli?

U trećem delu hteli smo da pratimo suđenje Dragoljubu Milanoviću, direktoru RTS u vreme kada su poginuli ovi ljudi, međutim nikada nismo dobili dozvolu da snimamo to suđenje. Već tada mi je bilo jasno da je ta istina na dugačkom štapu. Jer, imate snimke sa suđenja Andriji Artukoviću, ustaškom zločincu, imate zabeležen stenogram sa suđenja četničkom vođi Draži Mihailoviću, a nije moglo da se snima suđenje Dragoljubu Milanoviću. Pitate me zbog čega? Ni danas nemam odgovor na to pitanje.

Postoje mnoga svedočenja da je Milanović kao direktor RTS bio iz vrha vlasti upozoren da će zgrada biti bombardovana i da treba da evakuiše zaposlene. Ipak, on to nije uradio, što govori da je ili sam odlučio, ili dobio naređenje sa najvišeg mesta u Srbiji tog trenutka, da ostavi ljude na radnim mestima?

Takvih dokaza ima u velikom broju. Oni svakodnevno cure i iz protivničke strane, iz NATO-a. Da ne govorimo o slučaju Dušana Vojvodića, tadašnjeg urednika TV Beograd, za koga se nadam da će biti izveden pred sud. O tome svedoči Petar Jakonić koji je tada radio kao montažer. Tu priču mi znamo 15 godina, 15 godina znamo da je Vojvodić uoči bombardovanja izveo svoju ćerku Nataliju Sinanović. A taj čovek povodom toga nikada nije saslušan. Milanović je odležao 10 godina zbog sasvim druge optužbe, zato što nije poštovao naredbu broj 37, po kojoj je trebalo u ratnom stanju da evakuiše ljude i stavi ih na rezervne položaje. On nije saslušan zbog toga što je natrpao u tu zgradu 200 ljudi, da bi ujutru bili razočarani što je poginulo samo njih 16. Naravno, 16 ubijenih jeste bila vest za svetske medije, ali za tadašnju Miloševićevu propagandu 200 stradalih bi bila prava stvar.

Koliko dokumentarni film odražava život u Srbiji danas?

Ako mislite na angažovani dokumentarni film, toga danas u Srbiji gotovo da nema. A znamo da je taj žanr bio veoma negovan u vreme Titove vlasti. Da ne pominjem filmove Krste Škanate, Želimira Žilnika, neke dokumentarce Dušana Makavejeva i drugih reditelja. O današnjim društvenim ili političkim temama nema filmova. Nema zanimanja za ono što predstavlja veliku ekološku pretnju, što je veoma zanimljivo rediteljima u Evropi, u Skandinaviji na primer. Verujem da mladi ljudi ne žele da se bave tim, uslovno da kažem angažovanim temama, jer imaju loš primer političkog angažovanja moje generacije. Da je pobedila ona energija iz studentskih protesta 1996-97. danas ne bi Srbijom vladali Vučić i Dačić. Drugi ljudi bi vodili ovu zemlju. Ova vlast je veoma dobro uspela da ogadi mladim ljudima bavljenje politikom. Tako se mladi reditelji češće okreću nekim intimnim filmovima, koji su, inače, veoma dobri, ali to nisu priče o životu oko nas, nema angažovanog dokumentarnog filma. Politika je, očigledno, kad govorimo o mladim ljudima, prepuštena karijeristima koji postaju članovi stranke da bi rešili neko od egzistencijalnih problema. I zato nam je politika takva kakva jeste.



Ako se imaju u vidu veliki uspesi srpskih reditelja, poput Dušana Makavejeva, Saše Petrovića, Žike Pavlovića, može li se govoriti šta bi pametno ulaganje u film moglo da donese Srbiji?

Svaka pametna kulturna politika, svako sistemsko ulaganje u film, predstavlja investiciju koja bi se višestruko isplatila. Ali, kultura se gotovo sistematski zatire. Sa filmom je ista stvar. U Filmskom centru Srbije uvodi se stimulacija na osnovu gledanosti kao da smo usred Holivuda. Tako ćemo da nagradimo već bogatog Bjelogrlića, tako što ćemo da uzmemo od siromašnih, od onih koji se muče da naprave autorski film. A to što on radi je već, samo po sebi, bilo državni projekat. To je dobar mejnstrim, ali su u taj projekat već uložene državne pare koje su isisavane iz svih javnih preduzeća, tu su kao zaštitnici figurirali po potrebi Tadić, Dačić... Koja je svrha svega toga?

Šta je sa vašim igranim filmom Šećer, komedijom iz dvadesetih godina prošlog veka, koju radite po scenariju Danice Nikolić Nikolić?

To je jedna sjajno napisana komedija čija se radnja događa jedne junske noći uoči donošenja Vidovdanskog ustava 1921. Reč je o ženskoj komediji sa izvrsnim likovima i gotovom glumačkom podelom u kojoj je krem ekipa Ateljea 212. Nažalost, za ovaj scenario nije bilo sluha na poslednjem konkursu u Filmskom centru, dobili smo neka mala sredstva iz Vojvodine, zaokružili smo neke dogovore sa Sarajevom i Zagrebom, samo u matičnoj državi nema podrške. Neću da kukam jer verujem da ćemo uspeti da ga snimimo.