Tamjan s mirisom baruta

Ne zna se šta je gore, način na koji je Amfilohije Radović, na promociji knjige „Vratiti se Rusiji” Leonida Rešetnjikova, nedavno u Beogradu, prokleo crnogorskog premijera „što prvi put u istoriji zavodi sankcije Rusiji”, ili cinizam demantija Mitropolije crnogorsko-primorske na čijem je čelu, kojim se pojašnjava da je mitropolit samo podsetio crnogorsku vlast na reči Svetoga Petra Cetinjskog iz njegovog zaveštanja: „Ko ne bio veran jednojezičnoj, jednokrvnoj Rusiji, dabogda živo meso od njega otpadalo, bio proklet tri puta i 3.000 puta od mene.” Naknadni jezički obrti, međutim, nisu umanjili smisao mitropolitovih reči upućenih posredno i preventivno i srpskim vlastima ako im, ne daj bože, nešto slično padne na pamet. U prilog takvom razumevanju poruke Amfilohija Radovića svakako govori njegov prebogati minuli društveno-politički rad u kojem su kletve i anateme samo demonska podrška osobenom političkom angažmanu, netipičnom za sveštena lica. NJegove su političke poruke nekad ogoljeno direktne, kao oštro protivljenje Briselskom sporazumu, a nekad skrivene u metaforama kao u posmrtnom slovu Zoranu Đinđiću, koje je vrvelo od neumesnih političkih aluzija i retorskih figura kakva je bila ona o pilatovskom maču pravde. Nema, dakle, mnogo duhovnika koji su sa takvom lakoćom i isključivošću vodili svetovne ratove ulazeći bez ustezanja u prostor koji pripada državi, politici i ljudskim pravima. Onima koji su mu to godinama zamerali poručivao je prezrivo da „nisu izašli iz nasleđa brozovske ere“, jer njemu „nije strano sve što je ljudsko“. U toj njegovoj ljudskoj delatnosti uvek je bilo mnogo mesta za ratove. Nije, međutim, lako nabrojati s kim je sve to mitropolit Amfilohije ratovao još od vremena kad je uz gusle podizao borbeni moral crnogorskih rezervista na dubrovačkom ratištu. Ili kad je, na Petrovdan 1991. godine, u Cetinjskom manastiru ugostio Srpsku dobrovoljačku gardu i Arkana kome je, godinu dana kasnije, ukazao čast da čuva badnjak na Cetinju. Ili, kad se zaputio u Knin da podrži srpske ratnike i „pričesti braću“ koja su bila optužena za ratne zločine. Doduše, kad se taj isti slavljeni Slobodan Milošević razišao sa Radovanom Karadžićem i uveo granicu na Drini, Amfilohije je triput prokleo „ruku koja podiže zid između sebe i brata u nevolji“. Ali ga je ipak posetio u Centralnom zatvoru pred njegovo izručenje u Hag i poklonio mu Jevanđelje sa ličnom posvetom. Kao što je posetio i Karadžića, a njegovu majku proglasio majkom Jugovića i upisao je među besmrtnice! Nikada se Amfilohije nije pomirio sa proglašenjem nezavisnosti Crne Gore jer je crnogorsku naciju smatrao „kopiletom Milovana Đilasa“. Nije se ustezao da na proslavi pravoslavne Nove godine u Podgorici uzvikne: „Neka svaki Crnogorac prokletoga cara Dukljanina prikuje cicem za Vezirov most“. Bio je među najaktivnijim kada je, po cenu sukoba, vojnim helikopterom doneta metalna crkva na Rumiju, gde se tradicionalno okupljaju pripadnici svih veroispovesti. Nije prošla nijedna najava Parade ponosa a da on nije poručivao da će „Bog znati da udari svojim bičem“ jer „drvo koje ne rađa siječe se i u oganj baca“. Kada bi njegovi istomišljenici na ulicama Beograda pravili haos pokušavajući da spreče održavanje parade, mitropolit Amfilohije je objašnjavao: „Nasilje tih obezboženih i nastranih ljudi izazvalo je drugo nasilje. Pa se sad pitaju ko je kriv i tu đecu nazivaju huliganima.“ Oštrica njegovog mača naglo se, međutim, tupi, kad je trebalo da osudi, na primer, pedofile u okrilju crkve, sveštenike koji su „lečili“ batinama, raskalašne vladike koji su sakralne objekte koristili za orgijanje, a bogatili se novcem skrušene sirotinje koja veruje u dobrog božjeg pastira. Da li tamjan sme da miriše na barut i greh, pitanje je na koje bi mitropolit Srpske pravoslavne crkve Amfilohije Radović morao da odgovori. Ili bi taj odgovor morao glasnije da se čuje i od države i od crkve i od srpske javnosti.