Šarengradska voda

Prošlo je više od decenije otkako se Srbija i Hrvatska pokušavaju dogovoriti gde im je dunavska granica, što im od ruke ide kao i sve drugo. Dve godine ova tema nije ni na dnevnom redu susreta predstavnika dveju zemalja, valjda zato što im nedostaje vremena nakon svađe o tome ko je kome skrivio genocid. A kad-tad će morati iz džepova da povade karte i flomastere jer će ih briselski činovnici podsetiti na to da se sintagma jasno ograničena teritorija nalazi u svakoj školskoj definiciji države. Dve strane različito identifikuju bivšu međurepubličku granicu u SFRJ, koja treba da bude osnov državne granice po Protokolu o načelima za identifikaciju granične linije, koji su dve države potpisale 23. aprila 2002. godine, kažu u srpskom Ministarstvu spoljnih poslova.
U stvari, Srbi i Hrvati trenutno ne mogu da se dogovore ni kako će se dogovarati.

Nažalost, u prošloj godini nije bilo sastanaka međudržavne diplomatske komisije. Poslednja, deveta sednica, održana je 16. septembra 2011. u Beogradu, a posle nje su u obe države održani parlamentarni izbori. Hrvatska strana do danas nije obavestila da je imenovana nova hrvatska delegacija u komisiji, niti je, kao domaćin naredne runde pregovora, predložila njeno održavanje.
Srbi su odlučniji. Posle pretprošlih izbora trebalo im je svega jedanaest meseci da spreme novu delegaciju.
Posle parlamentarnih izbora u Srbiji, održanih 6. maja 2012. godine, srpska strana je diplomatskim putem 1. aprila 2013. godine obavestila hrvatsku stranu da je spremna za nastavak pregovora, ali odgovora s druge strane nije bilo. U međuvremenu, u Republici Srbiji su ponovo održani izbori, pa će nova vlada imati obavezu da imenuje novu delegaciju.

Početkom dvanaeste godine pogleda preko Dunava, kažu još u srpskom Ministarstvu spoljnih poslova, ministri Mrkić i Pusićeva saglasili su se da aktiviraju sve međudržavne komisije za probleme proistekle iz razbijene srpsko-hrvatske tikve, pa je srpska strana predložila da se u februaru ili martu održi sastanak grupe eksperata na kome bi se sagledalo stanje i razmotrile mogućnosti za nastavak pregovora. Hrvati su rekli da su njihovi eksperti zauzeti. Mrka kapa i ništa od puse pomirenja.
A na samoj spornoj granici nema niti komisija, niti delegacija, niti eksperata, niti Srba i Hrvata. Samo dunavska milina, bez obzira na to što naš domaćin, Mladen Srdić, predsednik mesne zajednice Mladenova, srpskog mesta najbližeg spornoj granici, izgovara ime koje teži hiljade poginulih.

Znate li koliko je Vukovar daleko odavde? Nema deset kilometara.
Simbol jugoslovenskih ratova je blizu, ali na reci se, rekosmo, ne da povući granična linija. Umesto nje, Dunavom vijuga belouška. Za one koji to ne znaju, Hrvatska sa reke izgleda u list isto kao Srbija. Živi zeleni zid skriva Šarengrad i Mohovo, hrvatska sela zanimljive istorije, po kojima su ade i nazvane. Ade, jer je reč zapravo o dve, Šarengradskoj i Mohovskoj, mada su odavno dobile zajedničko ime. Na sredini plovnog toka Dunava, gde je po srpskoj zamisli razgraničenje, Hrvatska je toliko blizu da nas mobilni operateri obaveštavaju da smo u romingu. Kao što se ukrštaju mobilne, ukrštaju se i ribarske mreže. Prvi čamac koji vidimo na (de fakto) srpskoj strani obale ima hrvatsku zastavicu i vukovarsku registraciju. Bračni i pecaroški par u njemu nije pričljiv, ali čini se ne stoga što se boji nekakvih međudržavnih komplikacija, već zato što jednostavno uživa.
I mi možemo čamcem do njihove obale, kao što oni mogu do naše. Ako ne izlazimo na kopno, ne povređujemo granicu, objašnjava naš domaćin.

U blizini Šarengradske ade zanimljivo, takođe pre dvanaest godina čula se za sada poslednja srpsko-hrvatska pucnjava. U nikad nerazjašnjenom incidentu, Vojska Jugoslavije, tada još stacionirana na adi, ispalila je rafal upozorenja zbog navodno nenajavljene posete hrvatsko-srpske družine, u kojoj su bili i tadašnji župan vukovarsko-sremski i predsednik bačkopalanačke skupštine, a potom celo društvo privela. Danas na Šarengradskoj adi vojske nema, a okolo patrolira pogranična policija, koja doskora nije imala ni čamac. Sve u svemu, malo je verovatno da iko od lokalaca, bio civil ili ne, danas granicu ozbiljno shvata.

Od 2002. nije bilo nikakvih sukoba. Pa mi se čak i poznajemo, nekada smo kampovali zajedno; dođu gosti iz Vukovara i Vinkovaca, pa ovi naši iz sela, pa bude i po trideset šatora, seća se jedan meštanin.
U čemu je onda problem, ako izuzmemo državnu ljubav prema granicama? Delom, kažu Mladenovljani, u ekonomskom značaju ade.

Ovde je lovište kojim je od 1948. gazdovala Vojna ustanova ,Karađorđevo sada Vojna ustanova ,Morović dok je Hrvatska gazdovala šumama. Pogledajte tragove u pesku prošao je jelen od dobrih 150, 200 kila. I Tito je lovio ovde. Jedan deo je već rezervat prirode, a trebalo bi ga i proširiti jer je ovde najbolje mrestilište šarana na Dunavu posle Apatina, a ima i orlova belorepana, najvećih među orlovima, roda, jazavaca, divljih mačaka, i sve su to zaštićene vrste, priča Srdić.

No, to nije sve. Kuća Mladenovljanina Ivana Pančića najbliža je graničnoj liniji koju Hrvatska smatra pravednom. Ta mu granična linija ne bi baš prolazila kroz dvorište, ali bi mu u dvorištu, recimo, bila stražarska kućica. A bez stražarske kućice ne bi prošao, jer hrvatsko izdanje granice prelazi Dunav i zaustavlja se na ivici ostrva Hagla, podno Mladenova, a ostrvo i Mladenovo deli rukavac koji se može prepešačiti. Katastar koji Hrvatskoj daje za pravo, preseca sadašnju de fakto granicu na devetnaest mesta.

Ali je tu, u ribarskom naselju, i dalje milina, kaže Ivan, bez obzira na tehničke probleme u druženju sa ljudima preko reke. Ovde sam se rodio, pokojni stari je bio ribar, bio sam i ja. Ovde sam navikao na prirodu, na vazduh. A preko, u Šarengradu, imam sestru. Pre sam mogao da sednem u čamac i odem do Šarengrada na sat vremena. Sednem u čamac i niko me ne dira. Sada moram da idem preko Bačke Palanke, okolo 80 kilometara i preko granice, a ovako nema deset kilometara. Ali opet idem redovno, bio sam baš pre desetak dana odemo mi tamo, dođu oni kod nas. Znam skoro ceo Šarengrad, i Mohovo, i Opatovac, odrasli smo zajedno. Nekada je Dunav ovde bio širok sto, 150 metara, petnaest metara dubok, šlepovi su prolazili. Ma, sve je mirno, tiho, ravno do Al eto, kad se tako desilo

A dešava se svašta i sa samom adom. Što bi rekao meštanin Miodrag Vajagić, kada se Hrvatska nije htela odreći Prevlake, koja je sam kamen i krš, neće se odreći ni Sremske šume na adi i Hagli, šume koju Mladenovljani i dalje zovu sremskom, jer je njome u SFRJ upravljao Vukovar. Ali dok se mi dogovorimo, dogovor bi mogao da postane nepotreban.



Dunav polako zatrpava tragove. Mi ne možemo, a pretpostavljam da ni država ne može da obezbedi jedan plovni bager, da dođe pa da se zabavi nekoliko godina poslom. A za koju godinu će sve propasti. Lovrenac, mrestilište, bilo je toliko poznato da su ljudi iz Beograda dolazili na pecanje u Mladenovo, i nije se moglo pecati dvama štapovima, već samo jednim, toliko je ribe bilo. Sad ima toliko mulja da riba gine jer nema kiseonika. I trava preuzima
Ako je Vajagić u pravu, ovim tempom će Međudržavna diplomatska komisija za utvrđivanje granične linije i pripremu Ugovora o državnoj granici između Republike Srbije i Republike Hrvatske da, to joj je zvanično ime taman stići da napiše jedan lep nekrolog Šarengradskoj adi.

Stav srpskog MSP

Bivša međurepublička granica utvrđena je Zakonom u ustanovljavanju i ustrojstvu AP Vojvodine od 1. septembra 1945, kojim je definisana granica između Srbije i Hrvatske na čitavoj njenoj dužini, kako na Dunavu, tako i na kopnenom delu, i nije se menjala do izlaska Hrvatske iz SFRJ. Državnu granicu treba utvrditi sredinom plovnog puta na Dunavu, što je u skladu i sa principima međunarodnog prava, koji regulišu razgraničenje na plovnim rekama. Po tom osnovu, Šarengradska ada pripada Republici Srbiji, jer se nalazi uz njenu obalu.

Stav hrvatskog MSP

Hrvatska nije mijenjala stav, te smatra da granice odgovaraju katastarskim jedinicama pojedinih republika SFRJ, a danas samostalnih i suverenih država. Pravne argumente i detalje raspravit ćemo sa nadležnim srpskim institucijama, u okviru mjerodavnih mješovitih komisija, a uvjereni smo da ćemo do obostrano prihvatljivog rješenja doći u razumnom vremenu.

Svetski putnici

Budući da je sporna gotovo polovina od 138 kilometara dunavske granice, vlasništvo nad Šarengradskom adom je tek detalj. O problemima meštana Neština i Vizića već se pisalo, ali nije naodmet podsetiti se.
Kada je 1974. pravljen most insistiralo se da jedan kraj mosta bude na hrvatskoj a drugi na srpskoj strani. Sada i odrasli i deca iz Neština i Vizića, koji su upućeni na Bačku Palanku zdravstvom, školstvom, trgovinom i tako dalje, na putu za Bačku Palanku četiri puta prelaze granicu u jednom smeru. Ne možeš da planiraš da ćeš je preći, pa nije čudo što se mladi iseljavaju. Treba nam drugi most, objašnjava Neštinac Milorad Jović.