Zašto nismo kao Česi

Krajem marta, Nataša Kandić je u „Politici“ iznela zamerke na jedan napis Zorane Šuvaković, novinarke istog lista. Dan kasnije novinarka joj je odgovorila. Predmet njihove polemike ovde nam nije bitan, ali se u odgovoru našla sledeća rečenica: „Šuvakovićeva, kako me Nataša Kandić u četiri navrata naziva, kao da sam u vlasništvu nekog anahronog egzotičnog plemena, ne nudi nikakvu ‘staru srpsku opciju’...“ itd. Mogu da zamislim da ženi, a posebno intelektualki, smeta kad je imenuju oblikom prisvojnog prideva. Utoliko pre što se taj oblik poslednjih godina najčešće upotrebljava za strankinje, uglavnom ne mnogo omiljene u Srbiji: „Merkelova“, „Klintonova“, „Da Ponteova“, „Tahirijeva“... Ipak, ako je reč o poznatoj, ili više puta pomenutoj ličnosti, normalno bi bilo da je označimo samo prezimenom. Sredinom aprila, naslov na prvoj strani „Naših novina“ glasio je: „Bećkovićeva i Ivanović: TV rejtinzi u Srbiji se lažiraju!“ Tu bi ime „Olja“ zvučalo kao pleonazam, a da kažete samo „Bećković“, ne ide (ima još jedan s tim prezimenom, poznatiji i od Olje). Šta onda da radimo? Vredi zapaziti da se u češkom jeziku ženska prezimena UVEK upotrebljavaju sa sufiksom ‑ova, čak i uz ime. Supruga Vaclava Klausa zove se Livija Klausova, i niko je neće nazvati Livija Klaus. Božena NJemcova, poznata književnica iz doba romantizma, uzela je prezime svog muža, koji se zvao Jozef NJemec. Eva Hercigova, svetski „top model“, kćerka je nekog Čeha koji se preziva Hercig. Sve je to taj isti sveslovenski prisvojni sufiks -ov(a), ali se u češkom ne oseća kao oznaka „vlasništva“, nego kao način da se gramatički rod prezimena uskladi s prirodnim rodom. Zašto i mi ne možemo tako?