Rudnik korupcije

Faktički podeljen na dva dela, južni i severni, Rudnik Trepča posluje van svakog sistema, ali porez plaća Prištini. Prema izveštaju Mininistarstva rudarstva, u koji je NIN imao uvid, Trepča nije prodata Amerikancima. NJeno poslovanje odvija se na crno a vode ga interesne grupe, balansirajući između Prištine i Beograda, kad im kako odgovara. Dokumentaciju o mahinacijama u Trepči prikupio je i Anketni odbor Skupštine Srbije u koje je NIN imao uvid. Trepča će, kako se očekuje, biti tema i narednih rundi pregovora u Briselu, kada će se rešavati imovinsko-pravna pitanja društvenih preduzeća na KiM. Cilj Srbije je da dokaže da je većinski vlasnik Trepče Fond za razvoj, a da su srpske firme manjinski akcionari. Za Prištinu, Trepča je kosovska društvena firma i već godinama pokušava da je privatizuje. Mediji spekulišu da je prodata Amerikancima. Bio je to samo test tadašnjeg ministra rudarstva Milana Bačevića, jer u dopisu u koji je NIN imao uvid, upućenom Anketnom odboru koji se bavio malverzacijama na KiM i trošenju budžetskih sredstava, Ministarstvo rudarstva i energetike demantuje te navode. Prema navodima dopisa, sa američkom kompanijom New Generation Power Inc (NGP) iz Čikaga 17. maja 2013. potpisan je samo ugovor o poslovno-tehničkoj saradnji sa Kombinatom Trepča. U memorandumu piše i da ta kompanija želi da investira u rudnike, flotaciju i topionicu Trepče, sa ciljem da postane jedan od vodećih svetskih proizvođača olova i cinka.

Sledeći korak trebalo je da bude potpisivanje glavnog ugovora kojim bi međusobni odnosi bili tačnije regulisani. Ali taj ugovor nikada nije potpisan i o tome je Ministarstvo energetike i rudarstva obavestilo Anketni odbor.
Bivši ministar energetike i rudarstva Petar Škundrić za NIN kaže: Vi to znate kao i ja. Nemojte da idemo na tu vrstu pitanja.

Na spekulacije da je Trepča prodata Amerikancima, Škundrić odgovara: U moje vreme nije bilo pregovora o kupovini. Pokušavali smo da sagledamo realne mogućnosti i da raspoloživim snagama ako je moguće, sistem podignemo na što viši nivo. U suštini, to je siva zona nad kojom niko nema potpunu kontrolu.
Od 1999. Unmik po Rezoluciji 1244 raspolaže društvenom i državnom imovinom na KiM. Za ta preduzeća u Srbiji bilo je formalno nadležno Ministarstvo privrede. Ali, ni pre, kao ni sada, to ministarstvo nije imalo ništa sa kosovskim firmama.
Nismo imali nikakva prava ni uticaja nad društvenim i državnim firmama na KiM, potvrđuje za NIN Goran Bogdanović, bivši ministar za KiM.

Borislav Stefanović, bivši šef pregovaračkog tima Srbije u pregovorima sa Prištinom, dobro se seća odlaska Milana Bačevića, tadašnjeg ministra energetike i rudarstva, u Čikago i potpisivanja memoranduma o razumevanju sa američkom kompanijom New Generation Power Inc. Taj memorandum, kako precizira on, ne obavezuje nikoga ni na šta, jer je reč samo o papiru koji iskazuje namere ali nema pravno obavezujuću vrednost. Prema njegovoj tvrdnji, u Čikagu su rekli: To je nama zanimljivo. Mi bismo to radili, investirali. Ako se ispune uslovi.
Uslov je bio jasan - regulisan vlasnički odnos. Izvori NIN-a tvrde da je američki investitor zatražio mišljenje Stejt departmenta. I odgovor je bio da se ne upuštaju u tu avanturu zbog nerešenih imovinskih pitanja.

Američka kompanija nije vlasnik Trepče. Možda je neka britanska kompanija preuzela južni deo, ali ne znam da li je to istina. Ono što je sigurno, Trepča vrlo loše posluje. Iako, koliko sam razumeo, južni deo ima mnogo više radnika no severni, ni njima ne cvetaju ruže. Možda je u međuvremenu severni deo rudnika registrovan u Prištini, ne znam. U principu, Trepča ne može da postoji kao entitet van bilo kakvog sistema. To je neodrživo. U takvim okolnostima svašta se pričalo o malverzacijama, a u šumi malverzacija na Kosovu ne bi me iznenadilo da su ti navodi tačni, kaže Stefanović za NIN.

Na pitanje hoće li poglavlje 35, koje podrazumeva normalizaciju odnosa sa Prištinom, razmatrati Trepču kao posebno pitanje, nova vlast u Srbiji još nema precizan odgovor. Trepča ni do sada nikada nije bila predmet razgovora u Briselu. Svi pokušaji srpske pregovaračke strane da razgovara o imovinskim odnosima i vlasništvu na KiM uvek su nailazili na zid odbijanja sa albanske strane. Albanci nisu hteli da pričaju o tome, uz obrazloženje da su već sproveli privatizaciju po svojim zakonima i da tu nema šta da se razgovara. U jednom od pokušaja srpske strane da nametne to pitanje, šefica kosovskog tima Edita Tahiri iznela je kontrapredlog: Srbija prvo da plati ratnu odštetu. I, da se izvini Albancima. Status Trepče ostao je nerešen.

Kako bi kompanija poslovala mimo sive zone, mora pre svega biti utvrđeno šta je čije. Ovako, prema oceni Stefanovića, za Trepču, i ne samo za nju, ne važe ni zakoni Srbije, a ni Kosova. Rad tih firmi odvija se na crno. Nisam siguran da bilo kome uplaćuju poreze ili doprinose za radnike. Srbiji mislim da ne, a Kosovu još manje. Ta nerešena situacija prostor je za malverzacije, na štetu ljudi koji tamo rade, smatra Stefanović. Da organi države Srbije nisu mogli da kontrolišu poslovanje, niti utiču na menadžment Trepče, potvrđuje za NIN Goran Bogdanović, bivši ministar za KiM.



Nismo imali ta ovlašćenja, kategoričan je on.
Na pitanje NIN-a ko je imao ta ovlašćenja, Bogdanović odgovara da je unmik od 1999. raspolagao i upravljao Trepčom a da od 2008. uticaj na rad Trepče ima Vlada Kosova.
Kome Trepča plaća porez? Prištini, kategoričan je Bogdanović. Da li je od toga bar deo ikada išao Srbiji? Porezi nisu išli sigurno Srbiji, a i sve ostale dažbine išle su Prištini. Ne bi mogli da prodaju koncentrat da to nije išlo preko njihovih institucija. To ja znam, priča Bogdanović.
Trepča je kosovska firma? Naravno. Iako mi tvrdimo da je naša. Pa, mi tvrdimo da je i Kosovo naše, a nažalost svi znamo čije je, zaključuje Bogdanović.

Koristeći nerazjašnjene vlasničke odnose rukovodstvo upravlja firmom mimo srpskih zakona. Skupština akcionara ne sastaje se ili to retko čini, i odluke donosi direktor samostalno. Zbog brojnih malverzacija i zloupotrebe službenog položaja grupa radnika još pre deset godina podnela je dve krivične prijave protiv Jovana Dimkića, direktora Trepče i jednu protiv tadašnjeg predsednika UO Trepča Nebojše Čovića. NIN nije dobio odgovor od Republičkog javnog tužilaštva na pitanje da li je proveravalo navode tih krivičnih prijava ili ih je odbacilo. Bivša vlast pravda se da ne zna šta je s tim prijavama, pod izgovorom da policija, tužilaštvo, poreska uprava i drugi organi uopšte nemaju mogućnost ni fizički da dopru tamo i da su upućeni na međunarodnu zajednicu, koja se poziva na Rezoluciju 1244 i odgovara da to nije ni njena nadležnost: Obratite se Prištini. Za to vreme direktor Trepče isti je čovek iako mnogi sagovornici NIN-a u neformalnim razgovorima tvrde da ne vide nikakav link između njega i države Srbije. Direktor je samostalna vlast tamo, kažu.
Trepča je uvek imala problem sa plasmanom repromaterijala i prelaskom administrativne linije. Ako kamion sa materijalom Trepče ode na Merdare, zapleniće ga, pa je Jarinje za njih bila bolja opcija. Kako sada rade? Ako nešto rade, siguran sam da imaju kosovska dokumenta, kaže Stefanović.

I premda se pretpostavlja da se u Trepči kriju najvrednije rezerve olova i cinka, po svetskim merilima, niko od nekada visoko pozicioniranih predstavnika srpskih vlasti ne zna ni kolika je realna vrednost rudnika Trepča. Poslednje procene, prema izveštaju Ministarstva energetike i rudarstva, još su iz juna 1999. Indikativno, u međuvremenu, ugašene su topionice olova u Zvečanu i cinka u južnom delu Kosovske Mitrovice. U međuvremenu mnogi Trepčini radnici ostali su bez posla, uključujući i Dragišu Đokovića, kojeg je unmik odmah po preuzimanju rudnika postavio za administrativnog menadžera. Sada je na birou rada. Nisam jedini, kaže. Većina radnika sada prima minimalac 11.000 dinara i direktor ih pozove kad ima nekog posla. Kada želi da ih radno angažuje, isplati ih u evrima, u skladu sa kosovskim zakonima. Pojedini radnici 10 godina nisu videli kapiju Trepče. Poreze Trepča plaća kosovskim institucijama. Doprinose, zdravstveno A malverzacija ima mali milion. Od prodaje sekundarnih sirovina, angažovanja stranih kompanija na radu u Trepči, izvozu poluproizvoda koji se tope u Bugarskoj, gde dospevaju preko švajcarske kompanije kao posrednika, do angažovanja privatnih kompanija. I ne ulaže se ništa. Trepča izgleda kao da je hiljadu NATO bombardera prošlo ovuda. Probao sam da zaštitim interese Trepče, a sada mi je zabranjen ulazak.

Kada njega pitate čija je odmah po dolasku Unmika bila Trepča, Đoković odgovara: Onoga ko je uspeo da ukrade, da ugrabi, iznese. Đoković je jedan od podnosilaca krivične prijave protiv Jovana Dimkića koji je generalni direktor od 2001. Jovan Dimkić je, kako tvrdi, neformalni vlasnik firme Dinamik trejd. Ta firma pominje se u izveštaju Anketnog dobora, u kome se navodi da je od 2006. do 2010. država u građevinske projekte na Kosovu uložila najmanje 16 miliona evra. Od te sume, poslove vredne četiri miliona evra dobio je baš Dinamik trejd. Formalni direktor Dinamik trejda, Krsto Milić, bio je član Upravnog odbora Trepče kao predstavnik Geneksa.

Đoković tvrdi da je Krsto Milić samo formalni vlasnik Dinamik trejda, a da je to zapravo kompanija Jovana Dimkića i da je ta firma bila angažovana za mnoge poslove u Trepči.
Đoković, koji je svojevremeno bio i član Koordinacionog centra, tvrdi da je ukazivao na mahinacije u Trepči kad god je mogao, ali da su jači elementi uvek sprečavali reakciju. Bio je član DSS i pre no što je napustio tu stranku, jula 2004. obratio se Vojislavu Koštunici. U Koštuničinom kabinetu, kako tvrdi, održan je sastanak kada je Đoković ponovio tvrdnje da su radnici na minimalcu, dok se mnogi bogate, upleteni u mutne poslove sa Trepčom. Na tom sastanku je, tvrdi Đoković, dogovorena Dimkićeva smena.
Iste večeri su, Dimkić i Krsto Milić otišli na večeru sa jednim od ministara tadašnje vlade. I znate kada je smenjen Dimkić? Nikad! To je tužna priča. NIN poseduje dokument Trepče koji ukazuje na malverzacije, a koji je još tokom 2004. godine grupa radnika prosledila Nebojši Čoviću, tada predsedniku UO Trepče. NJegova reakcija je izostala. Kasnije je krivična prijava podneta i protiv njega.

NIN je došao i do dokumenta koji nosi oznaku poverljivo, a u decembru 2004. je sačinjen za potrebe UO Trepče. U njemu se navodi da je od oktobra 2001. novo rukovodstvo prodavalo granulisanu šljaku i olovnu prašinu, kao otpadni materijal. U krivičnoj prijavi protiv Dimkića navodi se da je oko 10.000 tona granulisane šljake po ceni od svega 15 maraka po toni, ili ukupno za 75.000 maraka (37.500 evra), prodato firmi Most kolor iz Beograda, po ugovoru iz oktobra 2001. Od februara do avgusta 2003. u više navrata prodavana je olovna prašina preduzeću Metal Hemiko iz Šapca. Oko 16.500 tona prodato je po ceni od 42 dolara po toni, što je bilo manje za 11,5 dolara po toni od cene po kojoj je prodat drugi kontingent, pa se sumnja da je tako ostvarena zarada veća od 1,5 miliona dolara.
Na ovom poslu Trepča je, sumnja se, oštećena, jer je prodajna cena granulisane šljake i olovne prašine bila višestruko niža od tržišne. Sumnja se da je Trepča oštećena za 175.000 evra tako što je 10.000 tona šljake prodato po ceni od 7,5 evra iako je tržišna cena bila 25-30 evra po toni, a tržišna cena olovne prašine bila od četiri do sedam puta veća od one po kojoj se ona prodavala, čime je Trepča oštećena za 2,5 miliona evra.

Ne zna se da li je Republičko javno tužilaštvo postupalo i po krivičnoj prijavi protiv Dimkića zbog sumnje da je Trepča, bez odluke UO, prodala Metal Hemiku iz Šapca poslovni prostor od 229,29 kvadrata u Knez Mihailovoj ulici 11-15 u Beogradu po ceni od 2.200 evra po kvadratu, bez javnog oglašavanja, a u ugovoru, u koji je NIN imao uvid, piše da je kupac novac uplati na račun Jedinstvene sindikalne organizacije Trepča i to u osam rata. Iz ugovora ne vidi se u kom mesecu počinje isplata i kada završava! Prodavac ovlašćuje kupca na prenos vlasništva bez isplate duga u potpunosti!
Uz sve to, u analizi koju je Ministarstvo rudarstva i energetike dostavilo Anketnom odboru početkom maja, piše da Trepča nije resorno ministarstvo obaveštavala ni o čemu, niti su imali uvid u trošenje novca iz budžeta Srbije na teritoriji KiM. U dopisu Sektora za geologiju i rudarstvo tog ministarstva doslovce piše: Od dokumentacije vezane za Trepču Sektor ne poseduje skoro ništa.

Generalni direktor Trepče Jovan Dimkić, za NIN

Mi upravljamo ovim kombinatom u ime Vlade Srbije. TrepčaSever i TrepčaJug funkcionišu kao dve odvojene celine, sa posebnim žiro-računima i posebnim menadžmentom, kaže za NIN generalni direktor Trepče Jovan Dimkić.
U kompaniji radi, po njegovoj tvrdnji, oko 3.300 radnika, a prosečne plate su 450 evra.
Trepča funkcioniše i plaća poreze na način na koji to rade i svi ostali privredni subjekti na KiM. Nakon sporazuma koji su potpisani u Briselu 2011/2012. između Beograda i Prištine, neke odredbe koje se odnose na carinu i plaćanje poreza su konkretizovane i važe za sve firme na KiM. Penzijsko i zdravstveno osiguranje se regulišu kroz privremenu novčanu naknadu od strane Vlade Srbije, od 11.000 dinara mesečno, kojom prilikom se plaćaju i odgovarajući doprinosi PIO i zdravstvenom fondu. Ova nadoknada isplaćuje se preko Nacionalne službe za zapošljavanje, navodi Dimkić.
Direktor Trepče kaže da da su koliko on zna krivične prijave odbačene.