Previše buke i još više besa

Nikada nije bilo nikakve sumnje oko rezultata referenduma, već samo oko toga ko će glasati i u kom broju. Ovde u pobunjeničkim delovima na istoku zemlje teško je naći ikoga ko će reći da je za Ukrajinu, a takvih je možda mnogo. Oni su uplašeni i drže se po strani. Treba imati na umu da ovde Staljinov gulag nije samo deo istorije, već deo porodičnih istorija. Na dan referendum o nezavisnosti 11. maja, jedna žena mi je rekla da nema svrhe da se glasa jer svi znaju kakav će biti rezultat 86 odsto će biti za nezavisnost.
Nekoliko sati kasnije pozvani smo u upravnu zgradu ispred koje je statua Lenjina u centru pobunjeničkog Slavjanska. Vjačeslav Ponomarov, tek običan građanin do pre pet nedelja, a sada narodni gradonačelnik pošto je nasilno preuzeo vlast, ima nešto da saopšti. Dok prolazimo kroz tamne ulice, jedan agresivan i verovatno pijani muškarac viče Amerika? Amerika?, jer je čuo da govorimo engleski. To nije bilo ni vreme ni mesto za prijateljske razgovore.

Prolazimo kroz uski ulaz između džakova peska da bismo ušli u zgradu. Ponomarov preko majice sa kragnom nosi pištolj u futroli ispod pazuha. On tvrdi da je prema preliminarnim rezultatima 80 odsto glasača izašlo na referendum, a onda druga zvaničnica maše papirom na kome, po njenim tvrdnjama, piše da je na samo jednom glasačkom mestu 1.505 ljudi glasalo za, 6 listića je bilo nevažeće, a 23 ljudi je glasalo protiv. Ona kaže da su rezultati slični svuda. U Donjecku je 89,7 odsto glasao za, a u Lugansku 96 odsto.

Tu, međutim, postoji nekoliko problema. Sve ankete u prethodnih nekoliko meseci su pokazale da većina ljudi koji žive na istoku ne žele otcepljenje od Ukrajine. Drugo, jasno je da je većina ljudi koji su glasali bili za nezavisnost, a da oni koji su protiv nisu izašli da glasaju i to sve zbog ubistava i otmica proukrajinskih aktivista i novinara i kolapsa policije i reda kada su protivnici Kijeva preuzeli vlast. Antivladine snage kontrolišu samo pojedina područja i nije moguće utvrditi koliko je ljudi zaista glasalo. Postavlja se i drugo pitanje: za šta su ljudi u stvari glasali. Pitanje napisano na ruskom nije bilo jasno. U Donjecku i Lugansku pitanje na listićima je glasilo: Da li podržavate čin samoopredeljenja Donjecke (odnosno Luganske) narodne republike? Jedan zvaničnik mi je priznao da je pitanje nedefinisano. Mnogi ljudi sa kojima sam razgovarao su rekli da su glasali za federalnu Ukrajinu, ali su isto tako mnogi mislili da glasaju za nezavisnost. Neki su mislili da glasaju u prvom od dva referenduma i veruju da će na sledećem pitanje biti da li da se pripoje Rusiji kao što je to učinio Krim u martu.



Dan posle referenduma, za koji nije postojala kampanja ili rasprava, u kome nije bilo jasno za šta se glasa, koji je bio nelegalan što se tiče ukrajinskih vlasti i kada nije još jasno koliko je ljudi glasalo jer nema ispravnih glasačkih spiskova, rusko ministarstvo spoljnih poslova izdaje saopštenje: Moskva poštuje volju naroda u Donjecku i Lugansku i nada se da će realizacija ishoda referenduma biti sprovedena na civilizovan način, bez nasilja i kroz dijalog predstavnika Kijeva, Donjecka i Luganska. To zvuči zloslutno za zemlju koja klizi u građanski rat i koja je suočena sa mogućom ruskom invazijom.

Teško je odrediti trenutak u kome neka zemlja pređe granicu između sukoba i otvorenog rata. Kada se to desilo u bivšoj Jugoslaviji? Svako ima sopstveni odgovor na to pitanje. Na istoku Ukrajine mnogi veruju da je to upravo sada. Viktorija, mlada majka od 28 godina, skuvala mi je čaj od jagoda, a ja sam joj doneo kesu testenine i pirinča. To je bio prvi put da sam nekome nosio hranu od opsade Sarajeva. Samo 150 metara dalje su barikade i naoružani ljudi. Gasa i struje još ima, ali mobilni telefoni skoro da i ne rade od kada su počele borbe oko TV tornja nekoliko dana ranije. Viktorija mi je rekla da nije mogla da se zaposli pre nego što se porodila. Nije imala para za mito da dobije posao učiteljice za koji se školovala. NJen muž ne radi od kada je počeo sukob jer su zatvorili njegovu fabriku. Uopšteno gledano, problem ovde nije toliko nezaposlenost koliko male plate. Kaže mi koliko plaćaju gas, struju i sve ostalo i te cifre mi se čine male, ali da opet ne može ni da kupi sebi cipele. Razgovarali smo o Rinatu Ahmetovu, najbogatijem čoveku u Ukrajini, čije poslovanje je bazirano na istoku zemlje. Časopis Forbs je procenio da njegovo bogatstvo vredi 11,8 milijardi dolara.

Viktorija mi je rekla da je glasala na referendumu, ali da u krajnjem slučaju nije važno da li živi u Rusiji ili Ukrajini. Ja samo hoću dobru platu. Ne želim da strahujem da li ću imati novca za hleb.
Protesti su počeli kada vlasti u Kijevu koje je predvodio Viktor Janukovič, i sam čovek sa istoka zemlje, nisu potpisale sporazum o trgovini i pridruživanju sa Evropskom unijom u novembru. Oni su bili ljuti kao i Viktorija, i to iz istih razloga. Smatrali su da je Evropa njihovo spasenje, isto kao što sada istočnjaci smatraju da je Rusija njihovo spasenje.

Protesti su prerasli u pobunu i Janukovič je pobegao 21. februara. Pobednička revolucija je dobila ime po centralnom kijevskom trgu Majdan. Više od 100 demonstranata je poginulo i oko 17 policajaca od kojih su mnogi dovedeni sa Janukovičevog istoka. Od tog trenutka je bilo jasno da Ukrajini neće ući u Putinovu Evroazijsku uniju sa Belorusijom i Kazahstanom. Narod Majdana je slavio nekoliko dana. Istraživali su Janukovičevu palatu, a analitičari su računali koliko milijardi su on i njegovi saradnici pokrali. Drugi su se setili reči nekadašnjeg američkog savetnika za nacionalnu bezbednost Zbignjeva Bžežinskog posle pada Sovjetskog Saveza: Rusija može da bude ili carstvo ili demokratija, ne može oboje.... Bez Ukrajine, Rusija neće biti carstvo ali sa potčinjenom Ukrajinom, Rusija postaje carstvo. Citirali su njegove reči iz prostog razloga: niko nije smislio ništa bolje. Strancima se učinilo da je sukob upravo oko toga i da su Putin i Rusija pobeđeni kada je Janukovič pobegao, a Majdan pobedio.



A onda se desio Krim, kompaktna teritorija koju je lako izolovati a puna ruskih snaga koje su tu bile legalno zbog ruske Crnomorske flote. I Putin je uzvratio udarac. Plan kojeg su se mnogi pribojavali je aktiviran. Zauzete su zgrade, a država Ukrajina je shvatila da ne može da se odupre i sve je bilo gotovo za samo par nedelja. Osveta je bila brza i slatka. Krim je progutan. Međutim, Krim je izolovan od Rusije i nema kopneni put do nje i apetiti su porasli. Raspad istoka je počeo, ali dalji put nije bio tako uredan. Većina naoružanih su lokalni ljudi, mnogi čak nemaju oružje, a ono što imaju je zastarelo. Ima indikacija da je elitna, vojno obučena ekipa ljudi pomagala gde je trebalo. Oni su možda došli iz Rusije a možda nisu, niko ne zna tačno. Krim je otkinut lako jer je kompaktan ali zauzimanje istoka je mnogo teže uglavnom jer se mnogi ovde protive odvajanju od Ukrajine.
Isto kao u Jugoslavija, mediji se koriste za mobilisanje naroda. Ruski mediji, koji se ovde prate, stvorili su skoro potpuno lažnu sliku o povratku nacista. Kada zamenite ustaše za banderaše vidite da je scenario veoma sličan. Pronađete nekoliko tvrdokornih nacionalista u novoj ukrajinskoj vladi, što je tačno, i to nazovete nacističkim pučem. Raspalite bes ljudi kao što je Viktorija, koji samo žele normalan život a gledaju kako se Ahmetov sve više bogati zahvaljujući niskim platama i tome dodajte geostrateške kalkulacije i imate rat.

To je ono što je zastrašujuće. Ne onaj pravi rat koji još nije počeo već to verovanje. Vođa pobunjenika Pavel Gubarev je održao govor ispred statue Lenjina u Slavjansku 9. maja pred oko hiljadu ljudi koji su slavili pobedu Sovjetskog Saveza nad nacistima, u kome je rekao da se fašizam vraća. Govorio je o novoj Rusiji. To ime je povratio Putin kada je opisivao novu zemlju Katarine Velike. Gubarev je govorio o večnoj slavi onima koji su poginuli u Crvenoj armiji u Drugom svetskom ratu. Narod je uzvratio polako i u ritmu povicima: Slava, slava, slava. A onda je Gubarev rekao: Slava herojima i pobednicima ruskog proleća. Narod je onda krenuo ka spomeniku ratnicima. Ispaljeni su plotuni ispred večnog plamena, a drugi govornik je saopštio okupljenima da će anđeli odneti naše pobednike na svojim krilima u nebo. I tako je borba verujućih, ljutih i omalovažavanih ljudi prerasla u mistično, religiozno osećanje.

Istočna Ukrajina se raspada i narod upada sve dublje u glib. Vlada kaže da je napadaju teroristi i sada imamo rat terorista protiv fašista. Vlada je izgubila kontrolu nad policijom, a vojska nije obučena za policijske operacije. Da bi povećao brojno stanje, Kijev prima odlučne ljude među kojima sigurno ima ekstremnih nacionalista jer su motivisani za borbu. NJima nedostaje iskustvo i već su pucali na civile, a pobunjenici su oružjem preuzeli vlast na istoku. I to postaje ciklus. Mržnja raste i ljudi su prinuđeni da se odluče na koju će stranu. To vam je svima poznato. U tom slučaju, svi gube. Viktorija neće dobiti veću platu, a njenog muža će neko prisiliti da uzme oružje u ruke. I tako dalje, i tako dalje. Ista priča, novo mesto.

Otcepljenje i priključenje

Referendumi u dve regije na jugoistoku Ukrajine, Donjecku i Lugansku, potvrdili su rešenost lokalnih proruskih vođa da se otcepe i proglase nezavisnost i suverenitet. I dok je Narodna republika Donjeck odmah od Moskve zatražila prijem u Rusku Federaciju, dotle su separatisti u Lugansku zamolili Ujedinjene nacije da ih priznaju kao nezavisnu zemlju. Obe ove tvorevine su izjavile da njihovi podanici neće učestvovati na izborima za predsednika Ukrajine 25. maja.
Zvanična Moskva, poštujući iskazanu narodnu volju, poziva sve strane u sukobima da se rezultati referenduma sprovedu na civilizovan i nenasilan način, ali još ćuti o ponudama da proširi svoje granice, kao što je to bio slučaj sa Krimom. Evropska unija je minulog utorka pooštrila sankcije Rusiji, blokirajući bankarske račune uticajnih Rusa i šireći listu onih kojima je zabranjen ulazak u EU.